Author name: Šri Činmoj

Svevišnji će nam nesumnjivo dati stvari koje su nam potrebne. Jedino, treba da znamo da postoje stvari koje su nam zaista potrebne, a postoje stvari koje samo zahtevamo ili želimo. Stvari koje su nam stvarno potrebne, koje su potrebne našoj duši, koje su potrebne našem srcu, uvek će nam biti date. Ove stvarne potrebe ne dolaze od nas; one u nas ulaze od Izvora, kao inspiracija. Zatim, kada ova inspiracija pokuša da se ispolji, ona postaje naše stvaranje, naše ostvarenje, naše dostignuće. Ali, sama potreba nam dolazi od Izvora u obliku inspiracije. Vaše unutrašnje potrebe će sigurno biti ispunjene.

U trenutku kada Bog primeni Svoju Milost na nekog pojedinca, On tom tragaocu nudi Njegov Sopstveni Životni Dah, jer se Bog i Božija Milost nikada ne mogu razdvojiti. Ako osećamo da se približavamo Bogu zahvaljujući Božijoj Milosti, onda krajnje uspešno možemo da primimo Boga.

Božanska Milost se neprestano spušta na nas. Oni koji iskreno teže svesni su Božije Milosti, dok oni koji ne teže drže vrata svojih srca zatvorena. Ako o Bogu mislimo kao o Milosti, osetićemo da Božje beskonačne osobine – Mir, Svetlost i Blaženstvo – već ulaze u nas, neprestano teku u nama i kroz nas i postaju neodvojivi deo našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg života.

Drage sestre i braćo, hteo bih da sa vama podelim svoju skromnu filozofiju, zasnovanu na ljubavi. Znamo da postoje dve vrste ljubavi: ljudska ljubav i Ljubav Božanska. Ono što zapravo pokušavamo u ljudskoj ljubavi je da posedujemo mnoštvo ne mareći za Jednog, za Izvor. Ali, ako ne posedujemo Izvor, mnoštvo ne može da nam bude ni od kakve pomoći. Kako će drvo da raste bez korena? Kako ćemo moći da prisvojimo njegove grane ili cvetove i listove? Božanskom ljubavlju prvo idemo Jednom, Izvoru, a odatle idemo mnoštvu. Postajemo jedno sa korenom, a potom izrastamo u drvo, koje će se ispoljiti preko grana i listova, cvetova i plodova. Božanska Ljubav je pesma mnoštva u ujedinjenosti.

U ljudskoj ljubavi postoji zahtevanje, ili bar očekivanje. Veoma često mi počinjemo sa zahtevanjem, a kada u nama osvane viša mudrost više ne zahtevamo, ali i dalje nešto očekujemo od drugih. Sebe uveravamo da je naše očekivanje opravdano. Pošto smo mi nešto uradili za druge – ponudili smo im ljubav – osećamo da je sasvim ispravno da očekujemo nešto za uzvrat.

Ljubav živi u srcu, a ne u umu. U svačijoj kući postoji jedna posebna prostorija – bilo da je to dnevna soba ili kuhinja ili spavaća soba – u kojoj vlasnik najviše vremena. Isto tako i u duhovnom životu ljubav uglavnom boravi u srcu. Ako znam da na određenom mestu ima vode, kopaću duboko i pronaći ću vodu. Ali ako tu nema vode, a ja nastavljam da kopam i kopam, onda samo gubim vreme.  Ako hoćemo da imamo više ljubavi prema Bogu, moramo da Mu priđemo svojim srcem.

Na zemlji postoje dve vrste ljudi: duhovni ljudi i neduhovni ljudi. Neduhovni ljudi često optužuju duhovne ljude da nisu normalni. Oni navodno žele da žive u oblacima i hrane se mesečinom. Nemaju nikakav osećaj za stvarnost. Oni sami sebe zaluđuju. Ovakve optužbe im se često stavljaju na teret. Za uzvrat, duhovni ljudi tvrde da su oni potpuno normalni, a nenormalni su ljudi koji ne teže.