Put srca

Da li nas Bog ikada proverava? Ne, Bog nas zapravo ne proverava i ne ispituje. Neznanje je to što deluje kroz neprijateljske sile, nebožanske sile, i ono nas ispituje. Sa neznanjem smo bili mnogo, mnogo hiljada godina. U trenutku kada počnemo da težimo, neznanje nam preti. Ono kaže: „Kuda si pošao? Hiljadama godina živiš u mojoj sobi. Kako se sada usuđuješ da me napustiš?“ Mi odgovaramo: „Pogrešio sam što sam bio sa tobom tako dugo. Sada više ne želim da živim kod tebe.“ Tada neznanje pred nas stavlja svakakve vrste iskušenja.

Vrhunski je važno kako koristimo materijalni život. Materija sama po sebi nije učinila ništa loše Bogu; ona nije suprotstavljena božanskom. Mi smo ti koji materijalne stvari koristimo na pogrešan način. U materijalni život moramo da uđemo svetlošću svoje duše. Nož možemo da upotrebimo da bismo nekoga uboli, ili možemo da ga upotrebimo da bismo isekli neku voćku i podelili je sa drugima. Pomoću vatre možemo da kuvamo, a pomoću vatre možemo i da se opečemo ili nekome zapalimo kuću. Treba da osetimo da materija i duh idu jedno s drugim. Materija treba da bude svesno ispoljavanje duha.

Nevolja nas čini dinamičnim. Nevolja nas primorava da držimo oči širom otvorene. Nevolja nas uči smislu strpljenja. Nevolja nam daruje veru u sebe. Nevolja nas vodi unutra da bismo ispravili i usavršili svoj pohod ka životu. Blagostanje nas vodi napolje da prosvetlimo i obesmrtimo naše ljudsko rođenje. U blagostanju, naša unutrašnja snaga ostaje statična. U nevolji, naša unutrašnja snaga postaje dinamična. Niko ne može da porekne činjenicu da je svaki korak napretka koji je svet učinio potekao i od osmeha blagostanja i od suza nevolje. Nevolja, kao i siromaštvo, nije greh. Jednu korist od nevolje niko ne može da porekne: pomaže nam da ojačamo iznutra. Što smo jači iznutra, to smo blistaviji spolja.

Molitva i meditacija su kao glava i pismo istog novčića. Obe su krajnje efikasne. Kad se molim, ja govorim, a Bog sluša. Kad meditiram, Bog govori, a ja slušam. Kad se molimo, mi idemo naviše ka Bogu, kad meditiramo, Bog silazi naniže ka nama. U krajnjem rezultatu, to je isto. Moramo, međutim, da znamo da kad se molimo osećamo da smo kao pojedinci odvojeni od Boga. Mi osećamo da je On na jednom, a mi na sasvim drugom mestu. Gledamo naviše prema Njemu i plačemo za Njim, ali ne znamo kada će i u kojoj meri Bog ispuniti naše molitve. Meditacija kaže: „Bog nije ni gluv ni slep! On zna šta treba da učini da bi ispunio Sebe u meni i pomoću mene. Hajde da ostanem u duševnoj tišini.“ Najvišu molitvu izgovorio je Hrist Spasitelj: „Neka bude Volja Tvoja.“ Ta molitva je, takođe, početak meditacije. Tamo gde molitva završava svoje putovanje, počinje meditacija.

Jedino davanjem sebe, a ne zahtevanjem, možemo da u životu steknemo više radosti nego napetosti. Kada se javi napetost, to je zato što želimo da nešto bude urađeno na naš način, dok drugi žele da to učine na njihov način. Napetost počinje u umu, zato što mi vidimo svetlost na jedan način, a drugi je vide na neki drugi način. Zato tu nema mira, nema ravnoteže, postoji samo napetost.

Svaki pojedini tragalac iznutra mora da se bori da prevaziđe svoje unutrašnje neprijatelje: strah, sumnju, ograničenja i tome slično. Ovde smo svi mi tragaoci na suncem obasjanom putu, na putu vere: vere u duhovni život i vere u naše postojanje ovde na zemlji. Mi verujemo da će ono što je danas nespoznatljivo sutra postati nepoznato, a prekosutra poznato. Samo zato što nam je danas nešto nespoznatljivo, ne možemo da kažemo da će to zauvek da ostane nespoznatljivo. Ne, vidimo da u domenu unutrašnjeg života postoji određena viša Sila koju ne samo da ćemo jednog dana spoznati nego ćemo to i postati. U ovom trenutku osećamo da u nama nema ni tračka svetlosti ili mudrosti. Ali, treba da znamo da smo potekli od Svetlosti i Blaženstva u unutrašnjim svetovima, da putujemo ka uzvišenijoj Svetlosti i Blaženstvu i da ćemo na završetku našeg putovanja da se vratimo u Svetlost i Blaženstvo.

 

Naša duša je svetlost. Međutim, zemaljska atmosfera nije težeća. Kada se neko rodi, prvo što vidi svuda oko sebe je neznanje i iluzija. Na najvišem nivou, svi smo mi savršeni, ali sada, na materijalnom nivou, mi doživljavamo igru neznanja. Kad meditiramo, mi donekle podižemo nivo naše svesti i penjemo se na stotine milja iznad postelje od trnja. Ipak, ako se zadržimo jedino tamo gde nas odvede naša meditacija, iznad trnja, i ako vapimo za savršenstvom, naš vapaj će biti ispunjen samo delimično. Tada ne dobijamo najslađe voće. Bog je u svemu. Moramo da Ga ostvarimo i na materijalnom nivou.

Draga braćo i sestre, dragi tragaoci za Transcendentalnom Istinom, hteo bih da održim predavanje o duhovnosti. Duhovnost je veoma široka tema, kao što svi vi znate. Možemo da o toj temi govorimo satima i satima, danima i mesecima, ali čak ni tad nećemo biti stvarno zadovoljni. Ali, ako budemo mogli da meditiramo posvećeno i duševno makar i samo pet kratkih minuta, duboko u svom srcu osetićemo ogromno zadovoljstvo.

Ponekad se ljudi plaše same duhovnosti. Kada bi znali pravi smisao duhovnosti, smesta bi je prigrlili. Duhovnost nam pokazuje naš cilj, a taj cilj je spoznaja Beskonačnog unutar nas. Vi se možda plašite unutrašnjeg života. Možda osećate da ćete onog trenutka kad se upustite u duhovni život biti potpuno izgubljeni, kao malo dete u šumi. Možda takođe mislite da time što prihvatate unutrašnji život gradite kule u vazduhu. Konačno, možda osećate da prihvatiti unutrašnji život znači baciti se u čeljusti lava koji će vas potpuno prožderati. Vi imate bezbrojne slatke snove. Vi želite da te snove preobrazite u stvarnost i osećate da bi vas upuštanje u duhovni život lišilo svih tih dostignuća. I naravno, počinjete da se klonite duhovnog života. Ali, unutrašnji život vas nikad ne može razočarati.

Duhovni život nije život ravnodušnosti. Međutim, čovek mora da koristi rasuđivanje kad ima posla sa svetom. Ako od srca dajete svima, bez obzira o kome se radi, ljudi mogu da počnu da vas iskorišćavaju. Ako neki lopov želi da kupi alatku da bi njome obijao, pa ako mu neko sa velikodušnim srcem da novac ne pitajući kakav je to čovek ili zašto mu je potreban novac, ko će onda biti delimično odgovoran za dalje lopovljeve krađe? Čovek koji mu je dao novac. Jedna duhovna osoba može da ima zaista široko srce, ali joj je važnije da mudro koristi kvalitete svoga srca nego da vapi za njegovim proširenjem.