Na zemlji postoje dve vrste ljudi: duhovni ljudi i neduhovni ljudi. Neduhovni ljudi često optužuju duhovne ljude da nisu normalni. Oni navodno žele da žive u oblacima i hrane se mesečinom. Nemaju nikakav osećaj za stvarnost. Oni sami sebe zaluđuju. Ovakve optužbe im se često stavljaju na teret. Za uzvrat, duhovni ljudi tvrde da su oni potpuno normalni, a nenormalni su ljudi koji ne teže.
Osoba koja ne teži optužuje duhovnu osobu da ne mari za svakodnevni život. Ali zaista duhovna osoba i te kako treba da obrati punu pažnju na svakodnevni život. Ako nije ozbiljno duhovna u najpotpunijem smislu te reči, tada će ona u ime duhovnosti prezirati i kuditi spoljašnji svet. Međutim, spoljašnji svet je ispoljavanje Boga. Ako neko želi da spozna najvišu Istinu, kako može da prezire spoljašnje ispoljavanje Boga? Osoba koja je zaista duhovna neće prezirati spoljašnji svet. Naprotiv, ona će prihvatiti svet. Prihvatiće izazov sveta. Zatim će pobediti neznanje sveta i ponuditi Svetlost svoje Mudrosti celom svetu.
Neduhovna osoba često kaže da se duhovna osoba plaši sveta. Ona je kukavica. Ne suočava se sa svetom već beži i krije se kao lopov, dok obični, neduhovni ljudi uzimaju na sebe odgovornosti celog sveta. Međutim, želim da kažem da ako se neki zaista duhovan čovek ne bavi poslovima sveta, to je zato što se on priprema da preuzme odgovornosti sveta. On vrlo dobro zna da jedino Bog može da mu pruži beskrajnu Svetlost, beskrajno Blaženstvo, beskrajni Mir i beskrajnu Moć da izmeni lice sveta.
Šarada Devi, supruga Šri Ramakrišne, rekla je nešto veoma značajno: razlika između duhovnog čoveka i običnog čoveka je veoma jednostavna. Lako je uočiti razliku između njih. Običan čovek kuka i roni gorke suze kada mu se približava smrt; dok će duhovni čovek, ako je zaista duhovan, da se smeje i smeje kada se smrt približava; za njega je smrt zabava, ništa drugo.
Većina ljudi se okreće duhovnosti iz očaja a ne zbog potrebe duše. Veoma malo ljudi počinje da od osvita svog postojanja gradi unutrašnji život zbog potrebe duše. Većina ljudi okeće se unutrašnjem životu zbog čistog razočaranja, kada vide da ih svet nemilosrdno muči i da su ostali bez ikakve nade. Međutim, oni koji se posvete duhovnom životu moraju da znaju da ne treba da ga prihvate kao bekstvo. Mnogi misle da ih je spoljašnji život ostavio na cedilu, te žele da prihvate unutrašnji život kao pribežište. Ali ne, unutrašnji život nije bekstvo. Unutrašnji život će nam otkriti istinu i svetlost. I više od toga, vodiće nas i daće nam poruku prosvetljenja i preobražaja.
