Ljubav živi u srcu, a ne u umu. U svačijoj kući postoji jedna posebna prostorija – bilo da je to dnevna soba ili kuhinja ili spavaća soba – u kojoj vlasnik najviše vremena. Isto tako i u duhovnom životu ljubav uglavnom boravi u srcu. Ako znam da na određenom mestu ima vode, kopaću duboko i pronaći ću vodu. Ali ako tu nema vode, a ja nastavljam da kopam i kopam, onda samo gubim vreme.
Ako hoćemo da imamo više ljubavi prema Bogu, moramo da Mu priđemo svojim srcem. Ako svoje putovanje započnemo umom, sigurno je da ćemo biti nezadovoljni. Međutim, kada svoje putovanje započnemo srcem, sasvim sigurno ćemo biti ispunjeni. Dete trči majci, ocu, ka nekom cvetu, jer ima neprekidnu ljubav. Dete nema um; ono samo oseća srcem. Ali, kada to dete odraste i počne da živi u umu, ono počinje u sve da sumnja i da svemu nalazi mane.
U duhovnom životu treba da postupamo kao deca. Kada koristimo um, već mislimo kako mnogo toga znamo o duhovnosti. A šta mi to zapravo znamo? Znamo da sumnjamo, znamo da podozrevamo. Ako hoćemo da nam duhovnost prenese svoju poruku, nije nam potrebno mentalno tumačenje. Duhovnost ima da nam ponudi svoju vlastitu svetlost i ljubav. Nije neophodno da dve ili tri godine provedemo u duhovnom životu da bismo voleli Boga. Ne, možemo da volimo Boga od ovog časa, pod uslovom da koristimo srce da bismo Ga voleli, a ne um da bismo razmišljali o Njemu. Srce je jedinstvo i poistovećenje, dok um podrazumeva stalno procenjivanje i odvojenost.
