Mi smo tačni prototipovi sveta. Mi smo kao mikrokosmos, a svet je makrokosmos. Svetac uvek vidi sve na svetu, čak i najvećeg lopova, kao sveca. Slično tome, lopov će videti čak i najvećeg sveca kao lopova. Mi prosuđujemo druge u skladu sa svojim merilima, u skladu sa sopstvenom spoznajom.
– Predavanja koja je Šri Činmoj održao na evropskim univerzitetima tokom svoje turneje po Evropi, 1970. godine –
Našem svetu je potreban mir, radost, blaženstvo, sklad i razumevanje. Mi osećamo da na ovom svetu nema svetlosti, nema istine, nema božanstvenosti, ničeg sličnog. Sve božanske osobine, svi aspekti Gospoda Svevišnjeg su na nebesima, na visokom plavom nebu, a ne ovde. Tako mi osećamo.
– deo 4-
– Predavanja koja je Šri Činmoj održao na univerzitetima u 50 američkih država u kojima govori o raznim temama koje se tiču duhovnih tema kao što su oslobođenje, preobražaj, intuicija, lepota, filozofija, joga…
Kada pristupimo stvarnosti našom zemaljski ograničenom svešću, mi osećamo da stvarnost uopšte nije praktična. Ali, kada pristupimo stvarnosti našom nebeski slobodnom svešću, uviđamo da je stvarnost uvek praktična….
Da li nas Bog ikada proverava? Ne, Bog nas zapravo ne proverava i ne ispituje. Neznanje je to što deluje kroz neprijateljske sile, nebožanske sile, i ono nas ispituje. Sa neznanjem smo bili mnogo, mnogo hiljada godina. U trenutku kada počnemo da težimo, neznanje nam preti. Ono kaže: „Kuda si pošao? Hiljadama godina živiš u mojoj sobi. Kako se sada usuđuješ da me napustiš?“ Mi odgovaramo: „Pogrešio sam što sam bio sa tobom tako dugo. Sada više ne želim da živim kod tebe.“ Tada neznanje pred nas stavlja svakakve vrste iskušenja.
Vrhunski je važno kako koristimo materijalni život. Materija sama po sebi nije učinila ništa loše Bogu; ona nije suprotstavljena božanskom. Mi smo ti koji materijalne stvari koristimo na pogrešan način. U materijalni život moramo da uđemo svetlošću svoje duše. Nož možemo da upotrebimo da bismo nekoga uboli, ili možemo da ga upotrebimo da bismo isekli neku voćku i podelili je sa drugima. Pomoću vatre možemo da kuvamo, a pomoću vatre možemo i da se opečemo ili nekome zapalimo kuću. Treba da osetimo da materija i duh idu jedno s drugim. Materija treba da bude svesno ispoljavanje duha.
Nevolja nas čini dinamičnim. Nevolja nas primorava da držimo oči širom otvorene. Nevolja nas uči smislu strpljenja. Nevolja nam daruje veru u sebe. Nevolja nas vodi unutra da bismo ispravili i usavršili svoj pohod ka životu. Blagostanje nas vodi napolje da prosvetlimo i obesmrtimo naše ljudsko rođenje. U blagostanju, naša unutrašnja snaga ostaje statična. U nevolji, naša unutrašnja snaga postaje dinamična. Niko ne može da porekne činjenicu da je svaki korak napretka koji je svet učinio potekao i od osmeha blagostanja i od suza nevolje. Nevolja, kao i siromaštvo, nije greh. Jednu korist od nevolje niko ne može da porekne: pomaže nam da ojačamo iznutra. Što smo jači iznutra, to smo blistaviji spolja.
„Kada u spoljašnjem životu razgovaramo sa ljudima i razmenjujemo ideje, mi stičemo neku vrstu radosti. Ali, to nije prava radost; to je samo jedna vrsta zadovoljstva. Prava radost je nešto veoma snažno, duboko i ispunjujuće. Unutrašnja radost je uvek retka pojava, jer ljudi ne vape za unutrašnjom radošću u svom životu“.
Molitva i meditacija su kao glava i pismo istog novčića. Obe su krajnje efikasne. Kad se molim, ja govorim, a Bog sluša. Kad meditiram, Bog govori, a ja slušam. Kad se molimo, mi idemo naviše ka Bogu, kad meditiramo, Bog silazi naniže ka nama. U krajnjem rezultatu, to je isto. Moramo, međutim, da znamo da kad se molimo osećamo da smo kao pojedinci odvojeni od Boga. Mi osećamo da je On na jednom, a mi na sasvim drugom mestu. Gledamo naviše prema Njemu i plačemo za Njim, ali ne znamo kada će i u kojoj meri Bog ispuniti naše molitve. Meditacija kaže: „Bog nije ni gluv ni slep! On zna šta treba da učini da bi ispunio Sebe u meni i pomoću mene. Hajde da ostanem u duševnoj tišini.“ Najvišu molitvu izgovorio je Hrist Spasitelj: „Neka bude Volja Tvoja.“ Ta molitva je, takođe, početak meditacije. Tamo gde molitva završava svoje putovanje, počinje meditacija.
Jedino davanjem sebe, a ne zahtevanjem, možemo da u životu steknemo više radosti nego napetosti. Kada se javi napetost, to je zato što želimo da nešto bude urađeno na naš način, dok drugi žele da to učine na njihov način. Napetost počinje u umu, zato što mi vidimo svetlost na jedan način, a drugi je vide na neki drugi način. Zato tu nema mira, nema ravnoteže, postoji samo napetost.
– govori, pitanja i odgovori o disciplini, praksi i tehnici meditacije –
„Mi očekujemo da se nešto desi smesta. Svi mi hoćemo da postanemo Bogoostvarene duše preko noći. To je sjajna ideja, veliki cilj koji svi treba da gajimo; trebalo bi, međutim, da znamo gde zapravo stojimo u ovom trenutku. Ako na samom početku našeg putovanja osećamo da će sutra ili u bliskoj budućnosti za nas osvanuti ostvarenje Boga, grdno se varamo. Moramo ići korak po korak. Ako hoćemo da se upišemo na univerzitet a da nismo išli ni u dečiji vrtić, to je smešno.“
