U samoj prirodi Zemlje je da plače, da plače za pročišćenjem. To najpre počinje plačem za jednostavnošću, zato što je komplikovanost zaprljala zemlju. Ranije, stotinama i hiljadama godina ranije, Zemlja je bila veoma jednostavna. Sada su ljudska biće pokvarila Zemlju. Sa jedne strane, mehanizacija i tehnologija su značajno pomogle Zemlji, ali su sa druge strane one značajno oduzele iskonsku lepotu, čistotu i božanstvenost Majke Zemlje. Čim vidim dušu Zemlje, vidim da ta duša plače i plače zbog gubitka svoje unutrašnje božanstvenosti, koji je daleko veći nego dobitak od spoljašnjih dostignuća. Zemlja je izgubila mnoge, mnoge božanske osobine koje je imala od početka stvaranja. A opet, u izvesnoj meri treba kriviti i samu Zemlju. I Zemlja je takođe u početku došla u iskušenje da traži novo, da razvija nauku, da razvija mentalne sposobnosti, sposobnosti uma. Onda je Zemlja uvidela, na svoju krajnju žalost, da iako su ta dostignuća nesumnjivo nešto pomogla, da je dopuštajući da ta spoljašnja dostignuća dominiraju njenim unutrašnjim životom izgubila mnoge, mnoge izuzetno, izuzetno dobre osobine.
U samoj prirodi Majke Zemlje je da plače. Jedna vrsta plača je da teži da postane nerazdvojno jedno sa Bogom Tvorcem. Ali, u isto vreme, Zemlja plače i da povrati neprocenjive stvari koje je izgubila tokom vekova.
Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje 10. marta 1990. u Njujorku
