Drage sestre i braćo, hteo bih da sa vama podelim svoju skromnu filozofiju, zasnovanu na ljubavi. Znamo da postoje dve vrste ljubavi: ljudska ljubav i Ljubav Božanska. Ono što zapravo pokušavamo u ljudskoj ljubavi je da posedujemo mnoštvo ne mareći za Jednog, za Izvor. Ali, ako ne posedujemo Izvor, mnoštvo ne može da nam bude ni od kakve pomoći. Kako će drvo da raste bez korena? Kako ćemo moći da prisvojimo njegove grane ili cvetove i listove? Božanskom ljubavlju prvo idemo Jednom, Izvoru, a odatle idemo mnoštvu. Postajemo jedno sa korenom, a potom izrastamo u drvo, koje će se ispoljiti preko grana i listova, cvetova i plodova. Božanska Ljubav je pesma mnoštva u ujedinjenosti.
U ljudskoj ljubavi postoji zahtevanje, ili bar očekivanje. Veoma često mi počinjemo sa zahtevanjem, a kada u nama osvane viša mudrost više ne zahtevamo, ali i dalje nešto očekujemo od drugih. Sebe uveravamo da je naše očekivanje opravdano. Pošto smo mi nešto uradili za druge – ponudili smo im ljubav – osećamo da je sasvim ispravno da očekujemo nešto za uzvrat.
Ali u božanskoj Ljubavi nema ni zahtevanja ni očekivanja. U božanskoj Ljubavi, mi samo dajemo ono što imamo i ono što jesmo. Ono što imamo i ono što jesmo je posvećeno služenje. U ljudskom životu, pre nego što damo svoju ljubav, mi pokušavamo da u drugima otkrijemo ljubav, to jest, njihovu ljubav prema nama. U Božanskom Životu, pre nego što drugima damo ljubav, pokušavamo da u sebi samima otkrijemo Ljubav u njenoj stvarnosti i celovitosti. Tek tada smo u položaju da drugima ponudimo ljubav.
U početku smo zadovoljni kada osetimo da našu ljubav nju svim srcem prihvataju oni kojima je dajemo. Ali, postoji još viši oblik božanske Ljubavi, kada prevazilazimo ovo osećanje, i dajemo ljubav samo zbog samodavanja. Mi dajemo i ne marimo čak i ako naša ljubav nije prihvaćena. Nastavićemo da dajemo, jer smo mi sama ljubav, naš Izvor je sav Ljubav.
U ljudskoj ljubavi, pored zahtevanja i očekivanja, postoji i nešto još gore: povlačenje. Prvo zahtevamo,potom očekujemo. Kada se naše očekivanje ne ispuni, ponekad pokušavamo da se povučemo od osobe kojoj smo ponudili svoju ljubav. U božanskoj Ljubavi nikada nije tako. Sa božanskom Ljubavlju pokušavamo da budemo jedno sa slabošću, nesavršenošću i sputanošću drugih ljudi. Iako imamo unutrašnju slobodu, ovu unutrašnju slobodu ne koristimo da bismo gospodarili drugima, već da postanemo jedno, svesno jedno, sa njihovim nesavršenostima. Na taj način možemo da ih razumemo i da im služimo na njihovom nivou, sa namerom da preobrazimo njihove nesavršenosti.
Kapacitet ljudske ljubavi je toliko ograničen da nismo u stanju da proširimo sebe i da potpuno prihvatimo jedni druge. Tu uvek mora da bude prisutno osećanje nadmoći. Ja ću te voleti, bez sumnje, ali bih da ostanem malo viši od tebe. Pod tim uslovom ću te voleti. Nadmoćniji voli onog ispod sebe jer je donekle zadovoljan svojim položajem u tom odnosu. Podređeni veoma često voli onog iznad sebe, zbog svoje nesigurnosti. Na taj način ih ljubav vezuje i oboma pruža osećaj zadovoljstva. Ali u božanskoj Ljubavi ne postoje nadređenost i podređenost. Božanska Ljubav sebe uvek daje slobodno i svim srcem. Božanskoj Ljubavi pričinjava zadovoljstvo jedino kada sebe daje potpuno i bezuslovno.
U božanskoj Ljubavi primećujemo da se lično i nelično savršeno slažu. Među njima postoji ravnoteža. Lično u nama ulazi u prostranstvo, koje je nelično, a nelično u nama ulazi u lično da bi ispoljilo svoju neispoljenu Stvarnost, Božanstvenost i Besmrtnost. U ljudskoj ljubavi su lično i nelično dva stranca. Još gore, oni su ljuti neprijatelji. U najboljem slučaju lično i nelično pokušavaju da dođu do nekog kompromisa, ali taj kompromis ne donosi nikakvo zadovoljstvo. U samoj dubini ljudske ljubavi, među njima uvek postoji rivalstvo i nadmetanje. U retkim prilikama lično kaže neličnom: „Hajde da naizmenično zamenjujemo našu stvarnost, našu visinu, našu mudrost, našu sposobnost. Ovog trenutka ti ustani, a ja ću nastaviti da sedim, a sledećeg trenutka ću ja ustati a ti ćeš sesti.“
U ljudskoj ljubavi, veoma često u prvi plan dolazi fizički um, sumnjičavi um, podozrivi um. A u božanskoj Ljubavi vidimo jedino srce koje voli, srce koje se predaje, srce koje sve privlači. Um voli stvarnost, jer tu stvarnosti vidi shodno sopstvenom razumevanju i viziji. Ali srce voli stvarnost zato što tu stvarnost vidi u njenom stvarnom obliku. Srce postaje neodvojivo jedno sa stvarnošću, sa samim postojanjem stvarnosti, kako unutrašnje, tako i spoljašnje. Ono vidi živi dah stvarnosti u njegovom sopstvenom obliku i formi. Vidi i telo i dušu stvarnosti zajedno.
U ljudskoj ljubavi su onaj koji voli i voljeni dve osobe. Onaj koji voli trči ka voljenom, i kada stigne do voljenog, tu nalazi zadovoljstvo. U božanskoj Ljubavi su Onaj koji voli i Voljeni jedno i neodvojivo. U božanskoj Ljubavi, Onaj koji voli je Svevišnji, a i Voljeni je Svevišnji. U ljudskoj ljubavi, mi osećamo da je zadovoljstvo na nekom drugom mestu, da nije u nama, nego u nekom drugom.
Ali u božanskoj Ljubavi, zadovoljstvo ne pronalazimo ni na jednom drugom mestu nego u samima sebi. Onaj koji voli i Voljeni su jedno te isto – Svevišnji koji boravi unutar nas i Svevišnji izvan nas. Kada govorimo o „sebi“ kao o Onome ko božanski voli, ili kao o Voljenom, treba da znamo da je to „Sopstvo“ koje je u isto vreme Jedan i mnoštvo. Ovom Sopstvu, Svevišnjem, pričinjava zadovoljstvo jedino kada na tren vidi Božiju Stvarnost, Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost u mnoštvu. Ovo „Sopstvo“ je Jedan i ono želi da vidi i oseti Stvarnost u mnoštvu.
Ljubav je dužnost. U našem ljudskom životu mi dužnost vidimo kao nešto mehaničko, beživotno, prisilno, kao nešto što nam je nametnuto. Ali u božanskom Životu, dužnost je nešto prepuno prilika. U svakoj sekundi u nama osviće nova prilika da proširimo svest našeg života, stvarnost našeg života, blaženstvo našeg života. Stoga u božanskom Životu pozdravljamo dužnost, jer ona uvećava našu sposobnost i potencijal i proširuje san naše božanske, neograničene Stvarnosti.
Život je lekcija o Ljubavi. Ljubav je lekcija o Životu. Kada učimo lekciju Života u našem ljudskom životu, tu lekciju čine strah, sumnja, strepnja, briga i nezadovoljstvo. Ali u božanskom Životu vidimo da je Ljubav ne samo lekcija o Životu nego i za Život, za Život koji večno traje, večno prosvetljuje i večno ispunjava.
Onaj koji božanski voli je onaj koji veruje u božansko čudo. Ljudsko čudo je nešto što nam hrani znatiželju, nešto što ne traje ni tren. Ali božansko čudo je uzdizanje svesti. Makar i neznatno uzdići nečiju svest, uzdići svest čovečanstva, to je istinsko božansko čudo. Svesna pomoć koju tragaocu pruža Onaj koji božanski voli izvodi ovo božansko čudo.
Mi smo od Boga koji je večna Ljubav i mi smo za Boga koji je večna Ljubav. Mi smo od Boga koji je beskrajna Ljubav i mi smo za Boga koji je beskrajna Ljubav. Večnost je Izvor života Tišine, a Beskonačnost je poruka života zvuka. Od Jednog smo potekli a za mnoštvo postojimo. To je prava poruka božanske Ljubavi. Mi smo od Jednog i mi smo za mnoštvo, za mnoštvo u Jednome. To je sva suština Ljubavi Božanske.
Predavanje održano u Jefferson Davis Campusu
Mississippi Gulf Coast Junior College
Gulfport, Mississippi
27. February, 1974
