Kad vidimo neku nesavršenost, bilo u sebi ili u drugima, uvek je preporučljivo da oprostimo. Ako ne oprostimo, to je kao da smo sebi na pleća natovarili težak teret. Ako sam uradio nešto pogrešno i ako ne nastojim da oprostim ili da prosvetlim sebe, moja greška će samo dobijati sve veću težinu u mom životu. Svaki put kad pomislim na nju, samo ću uvećati svoj ionako težak teret krivice. Slično tome, ako su mi drugi naneli neku nepravdu, što više budem mislio o njoj, to će teži postajati moj teret gneva i uvređenosti. Ako sebi natovarim težak teret na ramena, kako ću trčati prema svom cilju? Videću da svi drugi trče veoma brzo, dok ja jedva mogu da hodam!
Ako ne oprostimo drugima kad učine nešto loše, ako gajimo nebožanske misli protiv njih ili želimo da ih kaznimo, nikad nećemo biti zadovoljni. Opraštanje je prosvetljenje. Treba da osetimo da time što opraštamo drugima, mi prosvetljujemo svoje sopstveno šire ja i udovoljavamo sopstvenoj najvišoj stvarnosti. Na fizičkom nivou, znam da sam nepotpun ukoliko nemam obe ruke i noge. Potrebno mi je sve u mom telu da bih bio potpun, savršen i celovit. Slično tome, potrebni su mi svi na ovom svetu da bi moje šire ja bilo potpuno. Kome opraštam, ako ne mojoj sopstvenoj široj stvarnosti?
Kad opraštamo, treba da znamo ko kome oprašta. Ja, kao pojedinac, nemam pravo da opraštam drugima, pa čak ni da oprostim samom sebi. Božansko u meni je to što me inspiriše da uzdignem svoju svest do više Svetlosti. Čin opraštanja znači kretanje ka jednoj višoj stvarnosti. A kada dostignemo najvišu Stvarnost, mi postajemo jedno i sa sveprisutnom Stvarnošću.
Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon meditacije održane u Ujedinjenim nacijama, 9. avgusta 1974. godine.
