Ljudi su postali veoma komplikovani; oni danas imaju svest poput mašina. Za sve što im ne daje zadovoljstvo na fizičkom planu, vitalnom planu ili mentalnom planu, ili, za sve što im se ne nalazi pravo pred nosom, oni osećaju da je nestvarno, neugodno. A sve što ne znaju ili ne mogu da znaju smesta, ili sve za čime nemaju neposrednu potrebu u svom životu, oni ne cene.
Isto tako, mnogi ljudi koji tvrde da se drže religije povremeno ne vode čak ni običan, jednostavan ljudski život. U ime religioznog života, u ime duhovnog života, oni čine popriličan broj nepojmljivih, nezamislivih, neverovatnih stvari. Zato oni koji misle i osećaju da su normalni smatraju da je takav način života potpuno nenormalan. Ali, hteo bih da kažem da to čudno ponašanje nekih takozvanih duhovnih ljudi ni na koji način ne ukazuje na njihov unutrašnji napredak ili prosvetljenje. Neki ljudi su fanatici; neki nisu iskreni u svom pristupu, ili prilaze religiji na veoma agresivan način. Zato je drugim ljudima neprijatno kada se nađu sa takvim pojedincima.
Međutim, stvarno religiozni ljudi nikad ne stvaraju neprijatnost. Zapravo, kome bi trebalo da bude neprijatno? Onom ko je video svetlost ili onom ko plače za svetlošću? Ne! Samo onom ko ne mari za svetlost treba da bude neprijatno. Ako sam ja, kao pojedinac, video svetlost, zašto bi mi bilo neprijatno da razgovaram sa vama? A ako vama, kao pojedincima, treba svetlost i plačete za svetlošću, zašto bi vam bilo neprijatno? Onome ko ima svetlost i kome treba svetlost nikad neće biti neprijatno. Treba da nam bude neprijatno jedino kad nemamo nešto što drugi imaju i što im treba, a mi ne marimo za tu stvar i ne cenimo ljude koji je imaju. Jedino tada treba da nam bude neprijatno.
Iz knjige Šri Činmoja Talasi-plamenovi, deo 6
