Kad radiš nešto, treba da imaš na umu svoj krajnji cilj, a to je savršenstvo. U mnogim poslovima, apsolutno je neophodno da se radi sa drugim ljudima kako bi se postigao taj cilj. Ako je tvoj posao u grupi korektura, time ne nastojiš da nalaziš mane drugima ili da razotkrivaš njihove greške. Ti jedino radiš svoj deo posla pomažući grupi da postigne savršenstvo. Drugi članovi grupe su uradili ono što mogu, a sada ti radiš ono što možeš. Jedino se takvom vrstom timskog rada može postići savršenstvo.
Recimo da koriguješ neki govor. Ako je daktilograf napravio nekoliko grešaka, ili ako je govornik napravio neku grešku usled nedostatka koncentrisane pažnje, naravno da ćeš onda uraditi ono što je neophodno da se postaraš da se to ispravi. Ti ne tražiš namerno greške u onom što su uradili drugi. Ali, kad radiš svoj posao, a to je korektura, ako primetiš da su načinjene greške, dužnost ti je da ih ispraviš.
Kad pristupaš stvarnosti, koja u ovom slučaju uzima oblik greške, od primarne važnosti je tvoj stav. Treba da znaš da li pokušavaš da se hvališ svojim superiornim mentalnim sposobnostima, ili ispoljavaš moć svog srca jedinstva kako bi se postiglo savršenstvo. Ako sa srcem jedinstva osećaš da radiš zajedno sa drugima u tvojoj grupi da se postigne zajednički cilj, savršenstvo, onda radiš apsolutno ispravnu stvar. Ti ne kritikuješ, niti nalaziš mane dostignućima drugih; jedino radiš zajedno sa njima da postigneš savršenstvo. Ako nađeš neku grešku, nije važno da li je to greška nekog drugog ili tvoja greška. Nije važno da li je to gruba greška ili manja greška. Greška je greška i treba je ispraviti. Svi mi smo neprijatelji nesavršenstva i zajedno ćemo nastojati da ispravimo sve što treba ispraviti i dovesti ga do savršenstva.
Greške su tama
To je ispravan stav, ne samo kad radimo sa drugima, već i kad imamo posla sa našim sopstvenim životima. U našim životima treba da se duševno i posvećeno trudimo da usavršimo našu prirodu snagom težnje našeg srca i unutrašnjeg plača. Na nesreću, umesto da nastojimo da uvećamo svoju težnju, mi ponekad pridajemo isuviše značaja svojim nedostacima. Greške, koje potiču od neprosvetljenog dela naše prirode, možemo da smatramo tamom. Ako stalno razmišljamo o tami, onda nikad nećemo stići do svetlosti niti ćemo biti u stanju da prizovemo svetlost. Ako svu svoju pažnju usmerimo na svoje greške i slabosti, onda ćemo se samo obeshrabriti i naljutiti na sebe i nikad nećemo stići do savršenstva.
Zato, hajde da se molimo i meditiramo za prosvetljenje naše mentalne tame i za preobražaj nesavršenosti naše prirode. Hajde da prizovemo da svetlost Odozgo siđe u našu nesavršenu prirodu, kako bi svi naši nedostaci, slabosti i greške bili prosvetljeni i preobraženi. Kada se oni konačno preobraze, moći će da budu upotrebljeni da bi se ispoljile božanske stvarnosti koje su u nama.
Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon meditacije održane u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku 7. februara 1992.
Pitanje u celini je glasilo:
Voleo bih da prestanem da nalazim mane drugima, ali ponekad posao koji moram da obavim – na primer, korektura tekstova – zahteva da tražim greške drugih.
