Naša duša je svetlost. Međutim, zemaljska atmosfera nije težeća. Kada se neko rodi, prvo što vidi svuda oko sebe je neznanje i iluzija. Na najvišem nivou, svi smo mi savršeni, ali sada, na materijalnom nivou, mi doživljavamo igru neznanja. Kad meditiramo, mi donekle podižemo nivo naše svesti i penjemo se na stotine milja iznad postelje od trnja. Ipak, ako se zadržimo jedino tamo gde nas odvede naša meditacija, iznad trnja, i ako vapimo za savršenstvom, naš vapaj će biti ispunjen samo delimično. Tada ne dobijamo najslađe voće. Bog je u svemu. Moramo da Ga ostvarimo i na materijalnom nivou.
Prema najdubljoj filozofiji, ono što nazivamo mrakom nije potpuni mrak. U njemu postoji i svetlost. Prirodno je da realizovana osoba poseduje više unutrašnje svetlosti od nerealizovane osobe. Svet će reći da je nerealizovana osoba sva u neznanju zato što nije spoznala Boga. Mi uvek poredimo nekoga sa nekim drugim. U stvari, mi uvek rastemo od malo svetlosti ka više svetlosti, do obilja svetlosti, svako u skladu sa sopstvenim razumevanjem.
Razvoj znači stalno napredovanje, stalno dostignuće. Kada neko želi da napreduje, kada neko želi da se prevaziđe, ovo je pravo mesto za to. U drugim svetovima, kosmički bogovi i druga bića zadovoljna su onim što su već postigla. Ona ne žele da ni za milimetar prevaziđu svoja dostignuća. Ali ovde, na zemlji, vi niste zadovoljni, ja nisam zadovoljan – niko nije zadovoljan onim što je postigao. Nezadovoljstvo ne znači da smo ljuti na nekoga ili da smo ljuti na svet. Ne! Nezadovoljstvo znači da posedujemo neprestanu težnju da prevazilazimo i prevazilazimo. Ako imamo makar i mrvu svetlosti, onda želimo da imamo još više svetlosti. Stalno želimo da se širimo.
