Put srca

Tvoja duša ima posebnu misiju. Tvoja duša je toga vrhunski svesna.

Maja, iluzija ili zaborav, navodi te da osećaš da si konačan, slab i bespomoćan. To nije tačno. Ti nisi telo. Ti nisi čula. Ti nisi um. Oni su svi ograničeni. Ti si duša, koja je neograničena. Tvoja duša je beskrajno moćna. Tvoja duša prkosi vremenu i prostoru.

Možeš li uopšte spoznati svoju dušu? Možeš li biti potpuno svestan svoje duše i biti jedno sa njom? Svakako da možeš; jer zapravo ti i nisi ništa drugo nego duša. Upravo tvoja duša predstavlja prirodno stanje svesti. Ali, sumnja čini teškom spoznaju duše. Sumnja je čovekova jalova borba u spoljašnjem svetu. Težnja je tragaočevo plodno poverenje u unutrašnjem svetu. Sumnja se bori i bori. Na kraju sama sebe uništava. Težnja leti naviše do najvišeg. Na kraju svog putovanja stiže do Cilja. Sumnja se zasniva na spoljašnjem posmatranju. Težnja se zasniva na unutrašnjem iskustvu. Sumnja se završava neuspehom, jer ona živi u ograničenom fizičkom umu. Težnja se završava uspehom, jer živi u uspinjućoj duši. Život težnje je život Mira. Život težnje je život Blaženstva. Život težnje je život božanskog Ispunjenja.

Svi smo mi tragaoci, i naš cilj je isti: da postignemo unutrašnji mir, svetlost i radost, da postanemo nerazdvojno jedno sa našim Izvorom i da živimo život pun istinskog zadovoljstva. Živeti u radosti znači živeti unutrašnji život. To je život koji vodi samospoznaji. Samospoznaja je spoznaja Boga, jer Bog nije ništa drugo do Božanstvenost koja je duboko u svakom od nas, koja čeka da bude pronađena i otkrivena.

Svevišnji će nam nesumnjivo dati stvari koje su nam potrebne. Jedino, treba da znamo da postoje stvari koje su nam zaista potrebne, a postoje stvari koje samo zahtevamo ili želimo. Stvari koje su nam stvarno potrebne, koje su potrebne našoj duši, koje su potrebne našem srcu, uvek će nam biti date. Ove stvarne potrebe ne dolaze od nas; one u nas ulaze od Izvora, kao inspiracija. Zatim, kada ova inspiracija pokuša da se ispolji, ona postaje naše stvaranje, naše ostvarenje, naše dostignuće. Ali, sama potreba nam dolazi od Izvora u obliku inspiracije. Vaše unutrašnje potrebe će sigurno biti ispunjene.

U trenutku kada Bog primeni Svoju Milost na nekog pojedinca, On tom tragaocu nudi Njegov Sopstveni Životni Dah, jer se Bog i Božija Milost nikada ne mogu razdvojiti. Ako osećamo da se približavamo Bogu zahvaljujući Božijoj Milosti, onda krajnje uspešno možemo da primimo Boga.

Božanska Milost se neprestano spušta na nas. Oni koji iskreno teže svesni su Božije Milosti, dok oni koji ne teže drže vrata svojih srca zatvorena. Ako o Bogu mislimo kao o Milosti, osetićemo da Božje beskonačne osobine – Mir, Svetlost i Blaženstvo – već ulaze u nas, neprestano teku u nama i kroz nas i postaju neodvojivi deo našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg života.

Drage sestre i braćo, hteo bih da sa vama podelim svoju skromnu filozofiju, zasnovanu na ljubavi. Znamo da postoje dve vrste ljubavi: ljudska ljubav i Ljubav Božanska. Ono što zapravo pokušavamo u ljudskoj ljubavi je da posedujemo mnoštvo ne mareći za Jednog, za Izvor. Ali, ako ne posedujemo Izvor, mnoštvo ne može da nam bude ni od kakve pomoći. Kako će drvo da raste bez korena? Kako ćemo moći da prisvojimo njegove grane ili cvetove i listove? Božanskom ljubavlju prvo idemo Jednom, Izvoru, a odatle idemo mnoštvu. Postajemo jedno sa korenom, a potom izrastamo u drvo, koje će se ispoljiti preko grana i listova, cvetova i plodova. Božanska Ljubav je pesma mnoštva u ujedinjenosti.

U ljudskoj ljubavi postoji zahtevanje, ili bar očekivanje. Veoma često mi počinjemo sa zahtevanjem, a kada u nama osvane viša mudrost više ne zahtevamo, ali i dalje nešto očekujemo od drugih. Sebe uveravamo da je naše očekivanje opravdano. Pošto smo mi nešto uradili za druge – ponudili smo im ljubav – osećamo da je sasvim ispravno da očekujemo nešto za uzvrat.

Ljubav živi u srcu, a ne u umu. U svačijoj kući postoji jedna posebna prostorija – bilo da je to dnevna soba ili kuhinja ili spavaća soba – u kojoj vlasnik najviše vremena. Isto tako i u duhovnom životu ljubav uglavnom boravi u srcu. Ako znam da na određenom mestu ima vode, kopaću duboko i pronaći ću vodu. Ali ako tu nema vode, a ja nastavljam da kopam i kopam, onda samo gubim vreme.  Ako hoćemo da imamo više ljubavi prema Bogu, moramo da Mu priđemo svojim srcem.

Na zemlji postoje dve vrste ljudi: duhovni ljudi i neduhovni ljudi. Neduhovni ljudi često optužuju duhovne ljude da nisu normalni. Oni navodno žele da žive u oblacima i hrane se mesečinom. Nemaju nikakav osećaj za stvarnost. Oni sami sebe zaluđuju. Ovakve optužbe im se često stavljaju na teret. Za uzvrat, duhovni ljudi tvrde da su oni potpuno normalni, a nenormalni su ljudi koji ne teže.

Cilj života je ostvariti Boga. Ostvarenje nikada ne može doći onome ko je neaktivan. Moramo da težimo za Ostvarenjem. Moramo da platimo cenu za njega. Drugog izbora nema. Jedna stvar je izuzetno značajna: govoreći drugima da ste ostvarena duša, možda možete da ubedite njih, možda možete da prevarite čak i sopstveno srce, ali ne možete da prevarite Boga. Prvo što je potrebno za Ostvarenje Boga je mir. Mir se zasniva na ljubavi: ljubavi prema čovečanstvu i ljubavi prema Bogu. Mir se takođe zasniva na nevezanosti. Ne žudite za dobitkom, ne strahujte od gubitka – i gle! Mir je vaš. Mir se takođe zasniva na odricanju. To odricanje nije odricanje od svetovnih poseda, već od ograničenosti i neznanja. Takav mir je pravi Mir kojeg ne može da poremeti galama sveta, spoljašnjeg ili unutrašnjeg.

Zašto govorim ljudima da više pažnje obraćaju na srce a manje na um? Zato što se srce širi. Duša predstavlja naše prosvetljenje, a duša boravi u srcu. U duhovnom životu duša je naše blago. Jedino uz pomoć duše možemo da najbrže napredujemo u unutrašnjem životu, a kontakt sa dušom možemo da uspostavimo tako što ćemo meditirati na srce. Svi putevi vode do Cilja, ali ima jedan put koji će nas tamo odvesti brže nego drugi putevi. Taj put je srce.

U ovim odlomcima Šri Činmoj govori o svom duhovnom putu, putu srca:

– U osnovi je naš put put srca, a ne put uma. To ne znači da mi kritikujemo um. Daleko od toga. Mi jednostavno osećamo da nas put srca brže vodi do cilja. Pretpostavimo da treba da odem do nekog mesta udaljenog 1000 kilometara. Mogu da stignem tamo pešice ili avionom. Nema sumnje da ću znatno brže stići do cilja ako budem leteo mlaznim avionom. Slično tome, ako koristimo srce koje teži, a ne um koji sumnja, stići ćemo do našeg cilja mnogo brže. Srce je svo ljubav. Um je vrlo često u potpunoj zbrci. Kad kažemo srce, mislimo na duhovno srce, koje je preplavljeno božanskom ljubavlju.