Molitva i meditacija su kao glava i pismo istog novčića. Obe su krajnje efikasne. Kad se molim, ja govorim, a Bog sluša. Kad meditiram, Bog govori, a ja slušam. Kad se molimo, mi idemo naviše ka Bogu, kad meditiramo, Bog silazi naniže ka nama. U krajnjem rezultatu, to je isto. Moramo, međutim, da znamo da kad se molimo osećamo da smo kao pojedinci odvojeni od Boga. Mi osećamo da je On na jednom, a mi na sasvim drugom mestu. Gledamo naviše prema Njemu i plačemo za Njim, ali ne znamo kada će i u kojoj meri Bog ispuniti naše molitve. Meditacija kaže: „Bog nije ni gluv ni slep! On zna šta treba da učini da bi ispunio Sebe u meni i pomoću mene. Hajde da ostanem u duševnoj tišini.“ Najvišu molitvu izgovorio je Hrist Spasitelj: „Neka bude Volja Tvoja.“ Ta molitva je, takođe, početak meditacije. Tamo gde molitva završava svoje putovanje, počinje meditacija.
Meditacija je božanski dar
Meditacija je božanski dar. Meditacija pojednostavljuje naš spoljašnji život i napaja energijom naš unutrašnji život. Meditacija nam daje prirodan i spontan život, život koji postaje toliko prirodan i spontan da ne možemo ni da dišemo a da ne budemo svesni svoje sopstvene božanstvenosti. Razlika između molitve i meditacije je sledeća: kad se molimo, mi osećamo da je naše postojanje usredsređeni plamen koji stremi naviše. Sama priroda molitve je da dosegne Boga stremeći naviše. Kad meditiramo, mi se bacamo u prostor širine, u beskrajno more mira i blaženstva, ili primamo Beskraj u sebe.
Meditacija je kao spuštanje na dno mora, gde je sve mirno i tiho. Na površini može biti mnoštvo talasa, ali to ne utiče na more ispod toga. U svojim najdubljim dubinama more je sama tišina. Kad počnemo da meditiramo, najpre pokušavamo da dosegnemo svoje unutrašnje biće, svoje pravo biće – to jest, dno mora. Tada, kad iz spoljašnjeg sveta dođu talasi, to ne utiče na nas. Strah, sumnja, briga i sav zemaljski metež prosto spadaju sa nas, jer je unutar nas postojan mir. Misli nas ne mogu dotaći, jer nam je um sav mir, sav tišina, sav jedinstvo. Kao ribe u moru one skaču i plivaju, ali ne ostavljaju traga. Kad smo u svojoj najvišoj meditaciji, osećamo da smo more i morska stvorenja ne mogu da nas uznemire. Osećamo da smo nebo i sve ptice koje proleću ne mogu nas uznemiriti. Naš um je nebo, a naše srce beskrajno more. To je meditacija.
Ponekad moram da ćutim,
Jer to je jedini način
Da znam malo bolje
Da razmišljam malo mudrije,
Da postanem malo savršeniji,
Da prigrlim Boga malo ranije.
