Svi smo mi tragaoci, i naš cilj je isti: da postignemo unutrašnji mir, svetlost i radost, da postanemo nerazdvojno jedno sa našim Izvorom i da živimo život pun istinskog zadovoljstva. Živeti u radosti znači živeti unutrašnji život. To je život koji vodi samospoznaji. Samospoznaja je spoznaja Boga, jer Bog nije ništa drugo do Božanstvenost koja je duboko u svakom od nas, koja čeka da bude pronađena i otkrivena.
Mi takođe o Bogu možemo da govorimo kao o Unutrašnjem Pilotu ili Svevišnjem. Ali, bez obzira koji termin koristimo, mi mislimo na ono Najviše u nama, na ono što predstavlja krajnji cilj našeg duhovnog traganja.
Samo ako hranimo unutrašnji život, spoljašnji živor može imati pravi smisao. Tri puta dnevno mi ne propuštamo da nahranimo svoje telo. Ali sa druge strane, duboko u nama postoji božansko dete koje se zove duša; mi ne nalazimo vremena da nahranimo to dete. Duša je svesni predstavnik Boga u nama. Sve dok dete-duša nije ispunjeno, mi nikada ne možemo biti ispunjeni u našem spoljašnjem životu.
Kako da načinimo sponu između spoljašnjeg i unutrašnjeg života? Ako znamo božansko umeće meditacije, lako i svesno možemo ujediniti ova dva sveta. Kad vežbamo meditaciju, svaki trenutak postaje zlatna prilika da odbacimo depresiju, frustraciju, bes, strah i druge negativne osobine, a da na površinu iznesemo božanske osobine unutrašnjeg sveta: ljubav, mir, radost i svetlost.
Duhovna osoba treba da bude normalna osoba, zdrava osoba. Da bi dosegla Boga, duhovna osoba mora da bude božanski praktična u svojim svakodnevnim aktivnostima. U božanskoj praktičnosti, mi delimo svoje unutrašnje blago. U svemu što činimo osećamo božansku motivaciju i delimo rezultate sa drugima. Duhovnost ne negira spoljašnji život. Spoljašnji život treba da bude ispoljavanje božanskog života unutar nas.
