Postoje tri stupnja u našoj duhovnoj praksi. Ona počinje sa koncentracijom, potom ide meditacija, potom kontemplacija. Neko me je ovde već pitao o koncentraciji i na to sam odgovorio. Meditacija je drugi stupanj. Kad meditiramo, ono što radimo je sledeće: mi ulazimo u smiren ili spokojan, utišan um. Moramo da budemo potpuno svesni dolaska i naleta misli. To će reći, ne smemo da dopustimo nijednoj misli, bilo da je božanska ili nebožanska, dobra ili loša, da uđe u naš um. Naš um treba da bude potpuno tih. Potom ćemo zaroniti duboko u sebe i tu posmatrati svoje pravo biće. Kada govorimo o našem spoljašnjem biću, mi vidimo svoje udove i svoje telo, svoje grubo telo; to je sve. Ali, kada zaronimo duboko u sebe, mi se približavamo svom pravom biću, koje se nalazi u najvećim dubinama naše duše. Kada živimo u duši, mi osećamo da stvarno i spontano meditiramo.
Dakle, ako želite da znate šta je meditacija, hteo bih da kažem da je meditacija upravo ono stanje naše svesti u kome naše unutrašnje biće umesto da gaji na milione misli, želi jedino da komunicira sa Bogom. Meditacija je jezik Boga, a takođe i jezik čoveka. Ja sada govorim na engleskom i vi možete da me razumete pošto dobro znate engleski. Slično tome, kad čovek ume da meditira, on će biti u stanju da komunicira sa Bogom. Meditacija je jezik koji korisitimo da razgovaramo sa Bogom.
(Opširnije o meditaciji i vežbama meditacije pogledajte na veb-sajtu www.meditacija.org)
