Često čujem ovo pitanje od starijih ljudi, ali moram da budem veoma iskren. Da li je postojalo bilo koje doba na zemlji kada nije bilo konflikata, borbi, ratova? Borbi je bilo od nastanka civilizacije. Na početku perioda Mahabarate bilo je borbi, a i kasnije u vreme grčke i rimske civilizacije, takođe je bilo stalnih borbi. Sukobi su oduvek postojali na zemlji.
Naši daleki preci su boravili u šumama i džunglama. Oni su lovili i borili se. Sve su radili kao životinje. Mi smo duhovno evoluirali iz životinjskog carstva, ali se još uvek borimo, svađamo i ubijamo. Mi osećamo da svet postaje gori. Od naših roditelja, prijatelja, rođaka, kao i iz novina, čujemo da svet samo što se nije raspao. Ali, zapravo nije tako. Svet nije sve gori i svet neće biti uništen. Možda će biti upotrebljene atomske bombe, hidrogenske bombe, sve vrste bombi; ali čitav univerzum nikada ne može biti uništen niti razbijen na komade. Ljudi kažu da su se katastrofe dešavale u prošlosti. Kažu da je Atlantida potpuno uništena. Da, neki delovi sveta su uništeni, ali ne i čitav svet.
Na površini okeana se valjaju ogromni talasi, ali kada zaronimo dublje u vodu, videćemo da je sve mirno, tiho i spokojno, apsolutno spokojno. Svet je kao okean. Ljudi misle da će ih svet progutati ako uđu u njega. Oni svet vide spolja svojim ljudskim očima, pa su užasnuti. Iz daljine svet izgleda veoma loš, ružan i prljav. Ali čim zaronimo duboko unutra, mi vidimo samo jednu osobu, a to je Bog. Ako je Bog stvarnost u svakome, tada nam spoljašnje stvari koje vidimo ne mogu nikada biti uznemirujuće.
Zapravo, ništa ne postaje gore. Spoljašnja situacija je možda loša, svest sveta je možda loša, ali svest kod nekih pojedinaca se uspinje naviše. Ako vidimo Boga u mnogostrukosti Njegove Tvorevine, tada ćemo sigurno osetiti da svet napreduje.
Pravi napredak je iznutra i taj napredak postepeno izbija na površinu. Zato, ako sagledamo celovitost sveta, nećemo reći da svet postaje gori. Ne, svet teži. Jedan deo sveta možda želi da se prepire, bori, pravi štetu i uništava, ali unutrašnja svest sveta ne može da padne niže. Ne može, zato što sam Bog gura zemaljsku svest naviše. Ako nas Bog gura ka svetlosti, onda ćemo na kraju morati da vidimo svetlost. Mi smo sada kao divlji slonovi, trčimo tamo-amo. Doći će dan kada ćemo postati kao odani i verni psi. Sledićemo Božje vođstvo.
