Jednostavnost izgleda komplikovano zato što je za nas to nešto novo što nećemo da koristimo. Za nas je sve komplikovano, zato što uvek koristimo um. Mi nećemo da idemo pravom linijom. Ne radujemo se ukoliko ne idemo u cik-cak ili preko serpentina. Upravo zato što cenimo komplikovanost, mi ne idemo suncem obasjanim putem – jednostavnim, pravim putem. Ako je neki put jednostavan i prav, mi osećamo da on ne vredi. Od samog početka našeg života, naviknemo se da činimo stvari na veoma komplikovan način, pa nam je jednostavnost izuzetno teška.
Kad se dete rodi, majka potroši sav svoj novac da mu kupi veoma lepa i skupa odela. Ona hoće da pokaže da je bogatija od svojih suseda. Dete bi bilo podjednako zadovoljno jednostavnim odelom, ali se od samog početka dete uči da jednostavne stvari nisu dobre. I naravno, kad dete odraste, ono ne mari za jednostavnost.
Jednostavan čovek imaće samo ono što mu treba i umeće da razlikuje ono što mu je potrebno od onog što želi. Ali, na Zapadu, mi osećamo da nam očajnički treba sve ono što želimo. Kao gladni vukovi, mi pokušavamo da posedujemo svet. Ali, pre nego što uspemo da prigrabimo svet, na svoje veliko iznenađenje mi vidimo da je svet već ugrabio nas. Mi hoćemo da posedujemo svet u svom njegovom mnoštvu. Mi hoćemo mnoštvo bez jedinstva; hoćemo cveće, voće i lišće drveta bez stabla. Ali, ako ne počnemo sa stablom, sa jednostavnošću, nikad ne možemo stići do mnoštva. Jedinstvo je izvor, a mnoštvo raste iz jedinstva.
