To u potpunosti zavisi od svakog pojedinca. Oni kojima je mir oduzet zbog spoljašnjih okolnosti ili nebožanskih ljudskih bića često imaju veću glad za mirom nego oni koji su našli mrvicu mira ili obilan mir. Ljudi koji nepotrebno pate pre će se moliti Bogu da prime Njegovu Svetlost nego oni koji već imaju nešto duševnog mira. Prema tome, dok oni srećniji možda plivaju u zadovoljstvima ograničenog mira koji su već našli, pojedinci čija ih je patnja dovela dotle da razviju jak unutrašnji vapaj za svetskim mirom i skladom mogu pre biti blagosloveni od Boga obilatim mirom. Dok nevine žrtve vape iz najdubljih dubina svojih srca, njihov vapaj će sigurno rastopiti Božje srce.
Međutim, postavlja se pitanje da li je neko zaista gladan mira ili se on naprosto predao svojoj sudbini. Neki pojedinci gube veru u Boga ili u svoje unutrašnje biće kad njihove rođake ubiju nebožanska ljudska bića. Oni kažu: „Moji dragi nisu učinili ništa loše. Ako Bog ima beskrajnu Samilost, zašto je dozvolio da oni budu ubijeni?“ Ti pojedinci mogu da se iznutra bune protiv Boga i kažu da Bog nije aktivan i dinamičan, da Bog možda spava. A opet, oni mogu da se razbesne što su njihovi dragi napadnuti i da čak odu dotle da kažu: „Bog ne postoji!“
Na nesreću, ti ljudi ne traže svetlost. Oni se ne mole da svetlost prosvetli nebožanska ljudska bića koja su napala njihove drage. Da to čine, Bog bi zasigurno izmenio mentalni stav tih nebožanskih ljudskih bića. Iskreni vapaj žrtvi za prosvetljenjem onih koji čine loše stvari stigao bi do Božjeg Srca. Prema tome, ako se molimo Bogu na ispravan način, onda će oni koji su činili loše stvari i oni koji bi mogli da učine loše stvari u bliskoj budućnosti biti prosvetljeni.
