Ako znamo kako da gledamo na određeni problem, pola snage tog problema nestaje. Ali, mi se često trudimo da izbegnemo problem; pokušavamo da pobegnemo od njega. Nije zločin imati neki problem, pa zašto bismo se onda plašili da se sa njim suočimo? Naša poteškoća je u tome što kada se u našem životu dogodi nešto nepovoljno, odmah osećamo da smo krivi, da smo uradili nešto loše. Moramo da znamo da oko nas postoje i loše sile, nebožanske sile, neprijateljske sile. Mi verujemo u zakon karme – ako uradimo nešto loše, kasnije ćemo patiti. Ipak, čak i kada ne uradimo ništa loše, neznanje sveta može da dođe i da nas muči. Pomislite na Hrista. On je bio veliki duhovni Učitelj. Nije imao nikakvu lošu karmu. Nije uradio ništa loše. Međutim, neznanje sveta ga je razapelo na krst. Naravno, ne možemo sebe da poredimo sa Hristom, ali na našem sopstvenom nivou treba da osetimo da ne mora uvek da znači da smo mi pogrešili.
Ako sebe okrivljujemo, a potom pokušavamo da se sakrijemo, mi ne rešavamo problem. Moramo da se suočimo sa problemom i vidimo da li nas stvarno treba okriviti. Ako neko drugi pravi problem, treba da se postavimo kao čvrsti zid i ne dozvolimo problemu da uđe u nas. Ako je to moja kuća, moj zid, neću nikome dozvoliti da prođe. Međutim, ako sam ja sam problem, to je onda beskrajno teže rešiti. Da bih rešio problem sebe samog, moram da praktikujem duhovni život i razvijem unutrašnju snagu, težnju i nevezanost. Polako, postepeno, postaću iznutra jak, a onda ću moći da rešim probleme koje je prouzrokovala moja sopstvena slabost.
Čim pobedite neku poteškoću, otkrićete da se ona ponavlja na višem i suptilnijem nivou. To je ona ista suštinska poteškoća u vama sa kojom treba da se suočite u prefinjenijem obliku.
