Ne, ne bi trebalo da brinemo. Naša vera u Boga, u našeg Unutrašnjeg kormilara ili u našeg duhovnog Učitelja bi trebalo da bude bezrezervna. Morali bismo da osećamo da Bog ne samo da zna šta je najbolje za nas, već i da će da učini sve za nas. Mi brinemo jer ne znamo šta će se zbiti sa nama sutra, pa čak ni sledećeg minuta. Čini nam se da ako sami ne učinimo nešto za sebe, ko će onda da učini bilo šta? Ali ako možemo da osetimo da postoji neko ko o nama više vodi računa nego mi sami o sebi i ako možemo da svesno ponudimo našu odgovornost Njemu rečima: „Budi Ti odgovoran, Večni Oče Večna Majko, Ti budi odgovoran za ono što radim, za ono što govorim, za ono što postajem“, tada naša prošlost, naša sadašnjost i naša budućnosti postaju Njegov problem.
Dokle god pokušavamo da budemo odgovorni za sopstveni život, mi ćemo se osećati bedno. Nećemo biti u stanju da iskoristimo kako treba ni dva minuta od svakih dvadeset četiri sata kojima raspolažemo. Kad budemo mogli da osetimo da smo Božiji svesni instrumenti i da je On Onaj koji dela, tad nećemo brinuti za svoju sudbinu, jer ćemo znati i osećati da je sve u svevolećim Rukama Boga, koji će učiniti sve u nama, pomoću nas i za nas.
Hajde da svesno ponudimo samo naše postojanje – ono što imamo i jesmo –Bogu. Mi težimo da postanemo prava slika i prilika Boga, da izrastemo u neograničen mir, Svetlost i blaženstvo. A ono što sada imamo samo je neznanje, more neznanja. Ako budemo mogli da Bogu ponudimo naš vapaj težnje i naše more neznanja, naš problem je rešen. Ne bi trebalo i ne moramo nikad da brinemo za našu sudbinu. Zahvaljujući našoj predaji, mi postajemo nerazdvojno jedno sa Božijom kosmičkom Voljom
