Među savremenim ličnostima, divim se mnogima, ali pre svega predsedniku Gorbačovu. Nakon njega dolazi Majka Tereza, sadašnji papa, i predsednik Nelson Mendela. Divim se i nekim drugim svetskim ličnostima i sreo sam se sa njima, kao na primer nadbiskup Dezmond Tutu, predsednik Vaclav Havel i nekoliko generalnih sekretara Ujedinjenih nacija.
Hteo bih da kažem nešto o mojim najomiljenijim. U Majci Terezi vidim dva aspekta: majke i sestre. Jednog trenutka, ona je saosećajna majka; narednog trenutka je brižna sestra. Kad se sretnem i razgovaram sa njom, ona me blagosilja kao što majka blagosilja svoje dete i još me obasipa ogromnom sestrinskom ljubavlju.
Papa takođe ima dva aspekta: aspekt oca i aspekt dede. Po meni, on ne samo da je Sveti Otac, već i Sveti Deda. Otac veruje u pravdu. Ako njegova deca urade nešto pogrešno, otac će se uznemiriti i možda će nešto preduzeti. Ali, deda sve oprašta svojim unučićima. Za njega, njegovi unučići ne mogu da urade ništa pogrešno. U tom pogledu, Papa je kao deda.
Po mom skromnom mišljenju, predsednik Gorbačov je najveći čovek na svetu. On je mogao da postupi kao njegovi prethodnici, kao Staljin i drugi, ali je njegovo srce izašlo na površinu. Sad imamo jedan Berlin: ranije su bila dva Berlina. On je bio glavni instrument u oslobađanju Mađarske, Čehoslovačke, Poljske i mnogo drugih zemalja Istočnog bloka. Ne kažem da je on bio jedini instrument, ali je bio glavni instrument oslobađanja tih zemalja. Znam kako je teško ujediniti dve zemlje, ali on je to učinio. Zahvaljujući njemu, sad imamo jednu Nemačku. Ali, predsednik Gorbačov je najviše učinio za svoju zemlju. On je otvorio vrata ka Zapadu. Možete to zvati demokratijom, ili drugačije, ali sad postoji jedna otvorenost koje ranije nije bilo. U kojoj meri je uspeo, to će oceniti Bog i čovečanstvo. Čovečanstvo će uvek pogrešno suditi o nama. Ono što je važno je kakvi smo u Božijim očima.
Pre nego što je predsednik Gorbačov došao na vlast, svetski mir je bio samo reč iz rečnika. Svi razgovori o razoružanju i smanjenju nuklearnog naoružanja potekli su od njega. On je to započeo; bio je pionir. Mnogi mu u početku nisu verovali, ali je on dokazao da je iskren. Kad je predsednik Gorbačov preuzeo vlast, mogao je da nekoliko godina vlada kao diktator, kao što su činili njegovi prethodnici, ali on to nije uradio. Umesto toga, uveo je perestrojku, glasnost i demokratiju.
Da budem iskren, politika mi nije jača strana. Ja sam duhovni tragalac. Ali kad vidim da se neko trudi da uzdigne svest čovečanstva, onda tu osobu od sveg srca podržavam. Predsednik Gorbačov je pokazao kako ljudska bića mogu da se ujedine. On je uradio nešto. Mnoge druge političke figure, oprostite mi, samo pričaju o miru. Jednog momenta zagovaraju svetski mir; narednog momenta bacaju bombe negde. Oni koriste izraz „smanjenje nuklearnog naoružanja“; a onda vidimo da povećavaju svoj nuklearni potencijal. Ali, što se tiče predsednika Gorbačova, kad bi nešto rekao, on bi to i uradio. Zato smatram da je on najveći čovek na svetu.
Još jedan kvalitet koji predsednik Gorbačov ima: on je dovoljno iskren i hrabar da kaže da je načinio mnoge ogromne greške. Ima mnogo političkih lidera koji nikad neće priznati da su ikad pogrešili. Predsednik Gorbačov piše u svojim memoarima da je pravio greške i da se sad trudi da ih ispravi. Mi smo ljudska bića. Ljudski je grešiti; svi prave greške. Ali, neki priznaju da su napravili greške, dok drugi to neće da priznaju. Ljudi koji priznaju da su pravili greške su, po meni, ne samo veliki, nego i dobri.
Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao reporteru Njujork tajmsa 3. aprila 1997. u restoranu Anam Brama u Kvinsu u Njujorku. U vreme kad je vođen ovaj intervju, papa je bio Jovan Pavle II.
