Iz strogo duhovne perspektive, takozvano zemaljsko odricanje nije neophodno za aspiranta. Ako odricanje znači da neko ostavi po strani svoju porodicu, ako odricanje znači da ne mari za društvo i čovečanstvo, onda želim da kažem da bez obzira čega se odreknemo danas, sutra će biti nešto drugo što će nam stajati na putu. Danas nam je porodica prepreka; sutra će to biti naši prijatelji; prekosutra naša zemlja, a narednog dana svet. Takvoj vrsti odricanja nema kraja.
U duhovnom životu mi svakako treba da se odričemo. Čega ćemo se odreći? Odreći ćemo se straha, sumnje, nesavršenosti, neznanja i smrti. Mi se nećemo odreći pojedinih osoba; odreći ćemo se osobina koje stoje na putu našem sjedinjenju sa Božanskim. Kad uđemo u duhovni život, mi dobijamo priliku da se odreknemo, bolje rečeno, da preobrazimo te osobine. Kad govorimo o odricanju ili preobražavanju nečega, smesta pomišljamo na neznanje. Zaista je to jedina stvar koju treba da preobrazimo u našem duhovnom životu. Ako neko kaže da će se odreći sveta da bi ostvario Boga, hteo bih da kažem da se on vara. Danas će se odreći sveta, a sutra će uvideti da Boga ne treba tražiti ni na kom drugom mestu; On je u samom svetu. Šta ga sprečava da vidi Boga u svetu? Njegov stav. Da bi video Boga u čovečanstvu, on mora da ukloni veo neznanja koji leži između njega i ostatka sveta. Kad se taj veo ukloni, nema čega da se odričemo. Mi vidimo Boga, mi osećamo Boga, mi smo u Bogu, ovde i u onostranom.
