To je veoma ozbiljno pitanje. Ja nisam prorok; hteo bih jedino da kažem da stvari ne mogu biti crnje. Budućnost ne može biti gora nego što je sadašnjost, ili što je bila prošlost. Mi smo stigli do dna, do dna provalije; sad stvari moraju da krenu nabolje.
A opet, moramo da znamo da time što sagledavamo mračnu stranu nekog pojedinca u današnjem svetu, time ne iznosimo svetlost na površinu. Svet je pun očajanja; ali, Bog nije stvorio ovaj svet za patnju. Kad nešto stvorimo, mi to ne činimo sa mišlju: “Stvorio sam ovo da bih mučio sebe”. Bog je stvorio ovaj svet da donese Sebi radost. Patnju u svetu smo izazvali mi.
To je velika igra; mi je zovemo Kosmička Igra, ili Kosmička Lila. U igri, ponekad ne znamo koja će strana pobediti. To je veoma komplikovano. U ovoj Igri odvija se borba između svetlosti i tame. Kad tama pobedi svetlost, ona pokazuje svoju nadmoć. Ali, kad svetlost pobedi tamu, ona pokazuje svoju bliskost. Kad tamni deo naše prirode pobedi nešto, on se ponaša kao Julije Cezar kad je rekao: “Dođoh, videh, pobedih”. Ali, kad dobra strana u nama pobedi nešto, ona kaže: “Došao sam, video sam te, voleo te i postao jedno sa tobom”.
Ono kroz šta svet prolazi u poslednjih pedeset ili sto godina je samo privremena vladavina tame. Neko vreme, tama je pokazivala svoju nadmoć. Ali, sad svetlost dolazi da zagrli i prosvetli tu tamu. To se neće dogoditi danas ili sutra, već u bliskoj budućnosti. Ljudi su dugo koristili moć uma, a ona nam je donela samo jad i patnju. Ako imam dva načina da priđem stvarnosti, a jedan od njih mi donosi samo nesreću, zar neću jednog dana početi da koristim drugi način? Taj drugi način je put srca i brzo se približava dan kad će moć srca zameniti moć uma.
