Najpre treba da pođemo od sebe. Naš napredak u celini zavisi od vapaja našeg srca. Ako ja, kao pojedinac, mogu da postanem dobar, božanski i savršen, zahvaljujući plaču moga srca i Božijoj Milost, onda će bar jedna osoba biti oslobođena od okova neznanja. A ako jedna osoba iskreno plače i teži za mirom i savršenstvom, onda će se inspiracija, težnja i unutrašnje prosvetljenje te osobe automatski proširiti na druge. Tada će i oni biti inspirisani da teže ka miru i na kraju će čitav svet biti preplavljen mirom.
Ali, to je dug put. Ne može se steći master diploma preko noći. Možda ćemo se učiti godinama i godinama pre nego što diplomiramo. I u duhovnom životu čovek treba da praktikuje meditaciju dugi niz godina da bi postigao oslobođenje; ponekad za to treba popriličan broj inkarnacija. Potrebno nam je krajnje strpljenje i istrajnost. Mi ne prestajemo da jedemo zato što ne možemo baš svakog dana da imamo najukusniju voćku. Slično tome, ne smemo da odustanemo od meditacije i duhovnosti samo zato što ne možemo da baš svakog dana zadržimo svoj duševni mir. Ako jednog dana ne mogu da postignem obilje mira, onda ću narednog dana takođe nastaviti da tome težim. I nastaviću da težim sve dok ne budem blagoslovljen obiljem mira.
Nije uzalud Bog, naš samilosni Otac, stvorio svemir. Bog i mir su jedno te isto. Oni su glava i pismo istog novčića. Njegova je Vizija da će čitava tvorevina biti preplavljena mirom. Zato ne treba da gubimo nadu. Ako nastavimo da se molimo i meditiramo, doći će dan kada će umesto unutrašnjih i spoljašnjih sukoba mir i blaženstvo suvereno zavladati ovim našim svetom.
Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje koje mu je postavio jedan od učesnika nakon meditacije u Ujedinjenim nacijama održane 5. avgusta 1982. godine.
Pitanje u celini glasi: Dugo vremena su ljudi meditirali za dobro čovečanstva, ali ne izgleda da ima bilo kakvog pozitivnog znaka da čovečanstvo ide pravim putem. Smatraš li da meditacija može da ubrza napredak sveta?
