Dok je dete još nedoraslo, ono ne zna koja hrana je dobra a koja hrana je loša, pa je vaša obaveza, kao majke ili oca, da mu date ono što osećate da je dobro za njega. To nije nametanje, to je davanje. Otkrili ste da je nešto istinito, da je nešto dobro ili loše. Zar je pogrešno da svoje otkriće ponudimo svojoj deci? Kad dete dovoljno odraste da donosi sopstvene odluke, neka otkrije svoju vlastitu stazu. Kad mu bude trinaest ili četrnaest godina i kad njegov um bude razvijen, tada će moći da bira samo.
U početku je dete apsolutno nevino i ne zna. Ako ne nahranimo dete zato što ne znamo šta voli da jede, onda ćemo ga jednostavno izgladneti do smrti. I u duhovnom životu, ako dete ne hranimo od samog početka učeći ga da ima veru u Boga i da se moli Bogu ili da ponavlja Božje ime, da bude velikodušno, ljubazno i tako dalje, kako će onda naučite ove stvari? Velika obaveza roditelja je da podučavaju decu. Kad deca odrastu, ako ne ostanu na stazi roditelja, ako osećaju da sve znaju bolje, onda je to njihova stvar. Ali bi roditelji trebalo da im daju bar neke osnove na kojima će izgraditi dobar život.
Kad se dete rodi, roditelji ne kažu: „Mi ne znamo hoće li mu se svideti naš dom, pa je najbolje da ga ostavimo na ulici, pa kad odraste može odlučiti da li da bude sa nama ili s nekim drugim“. Takva ideja bi bila smešna. A ako roditelji ne daju detetu nikakvu religioznu poduku dok je mlado, oni u suštini rade istu stvar njegovom unutrašnjem životu. Zato roditelji strašno greše kad kažu da decu treba pustiti da sama otkriju svoju stazu kad odrastu. Ako se deci ne ponudi nikakva staza dok su mlada, kad odrastu neće imati nikakvu stazu. Ljudi kažu da je Amerika zemlja slobode i da će deca kad odrastu uraditi ono što osećaju da je najbolje. Od samog početka ostavljaju deci ogromnu slobodu da rade šta žele; pa kad deca postanu neznalice i nedisciplinovana kad porastu, roditelji kažu: „O, nikako nisam mogao da očekujem da će moja deca biti ovakva“. Ali to je greška. Dok odgajaju decu, roditelji ne mogu samo da vode računa o sopstvenom životu a da zanemare decu. Neophodno je da svojoj deci pruže ogromnu ljubav, naklonost i brižnost. Ako ponude deci ljubav, pa ako nekog dana deca na to ne reaguju, sledećeg dana moraju biti spremni da daju još više. Roditelji moraju znati šta znači strpljenje. Danas moraju davati bez rezerve, pa čak i ako deca na to uopšte ne reaguju, sutra to moraju uraditi ponovo. Zadatak roditelja je da samo daju i daju i ne očekuju ništa. Kad dođe vreme, deca će im biti zahvalna.
Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje 1975. godine, tokom jednog od sastanaka posvećenog meditacijama za mir koje je redovno održavao dvaput nedeljno u Ujedinjenim nacijama u Njujorku.
