To je veoma lako. Mi smo svi svesni svojih nesavršenosti – ljubomore, nesigurnosti, nerazumevanja, nečistote i tako dalje. Te teškoće, ili, možemo reći, nedostaci, svakog dana uznemiravaju naš um ili nas opsedaju. Moramo da znamo koliko smo puta sumnjali u druge, koliko smo puta podozrevali druge, koliko čistote smo imali u svom umu danas, i koliko smo se danas trudili da budemo na službi čovečanstvu. Onda, uporedimo današnji dan sa jučerašnjim danom, ili današnji dan sa vremenom od pre nekoliko meseci ili nekoliko godina – šta smo bili i šta smo sada.
Uzmimo, na primer, sumnju. Ako sumnjamo u druge, mi postajemo gubitnici, a ako sumnjamo u sebe, pravimo himalajsku grešku. Ako sumnjamo u druge, mi im ni na koji način ne pomažemo. A opet, mi ni na koji način ne snižavamo njihov nivo u njihovom unutrašnjem ili spoljašnjem životu. Zbog našeg iskustva sumnje ili našeg napada sumnje, oni neće izgubiti ništa. Mi samo snižavamo svoju sopstvenu svest.
Kad sumnjamo u sebe, to je kraj našeg duhovnog života. Bog je u nama, i raste i sija svakog momenta. Svakog dana On je u nama kao večno cvetajući San, ili možemo da upotrebimo izraz „Vizija“. Ako sumnjamo u svoju sposobnost, to znači da nipodaštavamo Božji San koji nastoji da cveta u nama i kroz nas. Ako sumnjamo u sebe, mi jedino vidimo svetlost kroz našu sopstvenu ograničenu, apsolutno ograničenu viziju – a ne Božjom sveznajućom Svetlošću.
Da se vratim na Vaše pitanje, kako da znamo da li napredujemo? Mi znamo koliko smo srećni. Ako sumnjamo u nekog ili imamo nečiste misli i ideje, ili se valjamo u zadovoljstvima neznanja, nećemo se osećati srećno. Sreća dolazi onog trenutka kad se žrtvujemo radi višeg cilja. A opet, u najvišoj filozofiji, ne postoji takva stvar kao što je žrtva. Kad Vaša deca dođu da bi dobila Vašu nežnost, ljubav, pažnju, slatkoću i naklonost, to nije žrtva. To je uzajamna veza – Vaša ljubav prema njima i njihova ljubav prema Vama. U svetu ljubavi, takva stvar kao što je žrtva ne postoji. Ali, kad ljubav nedostaje, onda šta god da ja uradim za Vas, to jeste čin žrtve, a šta god Vi uradite za mene jeste čin žrtve.
I tako, mi možemo da napredujemo, zahvaljujući tome što želimo da pobedimo svoja ograničenja. Mi moramo da dođemo u svet da bismo proširili svoju svest, da proširimo božanstvenost koju imamo ili otelovljujemo.
Ovo je odgovor koji je Šri Činmoj dao 29. novembra 1999, gđi Shashi Tripathi, generalnom konzulu Indije u Njujorku.
