Čak i dete zna šta je ispravno a šta pogrešno. Dete ima u svom unutrašnjem biću nešto što se zove savest – ona je prisutna od samog rođenja. Pogotovo su tragaoci za beskonačnom Istinom, koji koračaju stazom duhovnosti, sposobni da znaju šta je ispravno a šta je pogrešno, zato što u svakom trenutku nastoje da slušaju svoj unutrašnji glas, ili možemo reći, savest. Što dalje idemo na stazi stvarnosti, što dublje idemo, to nam jasnije postaje šta je ispravno a šta pogrešno. Kad živimo na površini, skoro da nam je nemoguće da razlikujemo šta je ispravno a šta je pogrešno. Ali kad živimo unutrašnji život i kad imamo sposobnost da iznesemo na površinu unutrašnju poruku, onda smo sigurni u svakom trenutku. Iznutra dobijamo unutrašnji podsticaj da radimo samo ispravne stvari.
Sama svrha duhovnosti je da nam omogući da ostvarimo svesno jedinstvo sa krajnjom Istinom. Ako neko ima ovo svesno jedinstvo, naravno da će biti u stanju da razlikuje ispravno od pogrešnog. A svako ko praktikuje duhovni život ima i posebnu prednost. Kad dobije poruku, on dobije i inspiraciju da posluša tu poruku. Dobija dodatnu inspiraciju, ili možemo reći, težnju, da uradi ispravnu stvar. Ali običan čovek vrlo često uradi pogrešnu stvar iako zna da je to što radi pogrešno. Zašto to radi? Zato što njegov unutrašnji podsticaj nije dovoljno jak da ga ubedi da učini pravu stvar. U slučaju duhovnih tragalaca je obrnuto. Kad tragalac oseti šta je ispravno, on iznutra stekne ogromnu sposobnost da to i uradi.
Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon jedne od meditacija za mir koje je održavao u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Preuzeto iz knjige „Talasi plamenova“ deo 5
