Disciplinovan život može da dođe samo od jedne stvari, a to je težnja, unutrašnji vapaj. Kada žudimo za spoljašnjim stvarima, ponekad ih dobijamo, a ponekad ne. Međutim, ako je naš unutrašnji vapaj iskren, vidimo da ispunjenje uvek osvane. Dete plače za mlekom. Ono plače u kolevci u dnevnoj sobi. Majka je možda u kuhinji, ali ma gde bila, ona trčeći dolazi da dete nahrani mlekom. A zašto? Majka oseća da je detetov plač nevin i iskren. Slično tome, u duhovnom životu imamo unutrašnji plač. Ako imamo unutrašnji plač, onda nije važno kada plačemo. To može da bude u podne, ujutru ili uveče. Naš unutrašnji plač u svako doba stiže do Boga i Bog mora da usliši naš unutrašnji vapaj.
Ako neko želi da se disciplinuje, ako je nezadovoljan svojim opuštenim životom i oseća da će disciplinovan život da mu pruži stvarno ispunjenje, savršenstvo i zadovoljstvo, onda Bog neizostavno pomaže takvom tragaocu. Kada imate unutrašnji plač, ništa na ovom svetu ne može da vam bude uskraćeno. Nijedan plod ne može da bude uskraćen onome ko ima unutrašnji plač.
Tražimo unutrašnje blago
Kao ljudi, mi žudimo za imenom i slavom, za mnogim stvarima. Međutim, ne žudimo za jednom stvari koja je od vrhunskog značaja, a to je Božije unutrašnje Blago. Šta je Njegovo unutrašnje Blago? Njegovo unutrašnje Blago je božansko ispunjenje, božansko savršenstvo. Nijedan čovek nije savršen, a naš cilj je da budemo savršeno savršeni. Savršeno savršenstvo jedino može da potekne od samodiscipline. Samodisicplina je prethodnica samootkrovenja. Samootkrovenje je preteča ispoljenja Boga.
Bog je sasvim spreman. On je više nego spreman da nam pruži Svoje savršeno Savršenstvo. Međutim, za savršeno Savršenstvo moramo da izrastemo u uspinjući vapaj koji nazivamo težnja, stalna težnja. Kada se plamen težnje uzdigne ka Najvišem, on prosvetljuje svu tamu oko sebe. Što se više uspinje, to više i mi ispoljavamo i to više nas to ispunjava.
