Duša ne postavlja zahteve kao takve. To nije kao kad majka stalno nešto zahteva od svog deteta, govoreći: “Ja ti kažem to i to za tvoje sopstveno dobro”. Duša samo šalje božansko nadahnuće. To nadahnuće može povremeno da bude tako živo i spontano da možemo da osećamo gotovo kao da ga naše unutrašnje Sopstvo iznutra nameće našoj spoljašnjoj ličnosti. Duša ne zahteva. Naprotiv, ona saoseća sa ljudskim nedostacima i nesavršenostima i nastoji da se poistoveti sa tim nedostacima. Potom, svojom unutrašnjom svetlošću, ona nastoji da čoveku pomogne da se promeni.
Kad ego postavlja zahtev, on je sav egocentričan – “ja”, “mene” i “moje”. Ego želi da poseduje i bude posedovan. Kad duša hoće da nešto ima, to nije za njenu ličnu korist, već radi ispunjenja Božanskog. Ego, hraneći spoljašnju ličnost, želi da ispuni sebe, a to je jednostavno nemoguće, pa nema kraja njegovoj pohlepi. Ego se na kraju susreće sa frustracijom, dok duša, ispunjavajući božansku Volju, ostvaruje svoje sopstveno apsolutno ispunjenje.
