Duhovnost je u Sjedinjenim Američkim Državama veoma složena stvar. Ona je kao ogromni talasi okeana: oni idu gore-dole. Možda slično iskustvo dobijamo svuda. Pre trideset ili četrdeset godina, tamošnja mlada generacija je bila mnogo više zainteresovana da prihvati i sledi duhovni život. Na moju veliku žalost, ja ne vidim i ne osećam isti takav unutrašnji poriv danas. Možda se i grdno varam. Ni u kom slučaju ja ne kritikujem mladu generaciju. Ja sam sto posto jedno sa mladima u njihovim srcima i životima.
Postoji još jedan faktor. U to vreme, sve novo što se dešavalo bilo je podržano ohrabrenjem. Mladi ljudi su osećali ohrabrenje duboko u sebi kada su se upuštali u nešto novo, izazovno i prosvetljujuće. Ali u današnje vreme, izgleda da ljude ništa značajno ne zanima onako kako ih je zanimalo pre trideset ili četrdeset godina.
Ljudima je potrebna nova svetlost i nova svest. Oni žele da izađu iz starih dostignuća, ili, moglo bi se reći, iz močvare života, ali ne znaju kojim putem da krenu. Oni osećaju da ih je prošlost izneverila. Sada se plaše budućnosti. Ne žele da probaju ništa novo upravo zato što u njihovim životima caruju nesigurnost i strah.
Ljubav prema pokretima nju ejdža bila je mnogo jača u prošlosti. Trebalo bi da pozdravimo sve što je novo. To možda neće ostati i ne može ostati novo. Ako hoćemo da postignemo ili postanemo nešto novo, onda moramo da budemo veoma, veoma strogi u našim unutrašnjim molitvama i meditacijama.
Uspeh zavisi od naše rešenosti i snage volje. Napredak zavisi od naše predaje, unutrašnje i spoljašnje, Božijoj Volji dok se krajnje duševno molimo i meditiramo i sa velikom ljubavlju služimo čovečanstvu.
Svaki trenutak nam donosi jedan novi san, jednu novu stvarnost, jedno novo nadahnuće, jednu novu težnju i jedno novo dostignuće.
(iz intervjua holandskom uredniku Jonu Koopmanu, 2005.)
