Razmišljanje i meditacija su apsolutno različite stvari – potpuno, suštinski različite stvari. Razmišljanje i meditacija su kao Severni i Južni pol. Razmišljanje vas nikada ne može osloboditi od okova neznanja. Neuk čovek ne zna kako da razmišlja više; on ima samo nekoliko misli. Intelektualna osoba razmišlja dvadeset i četiri sata dnevno. Ali, šta bilo ko od njih postiže time na duže staze? Na duže staze ne postižu ništa. Jedan je zadovoljan sa samo nekoliko misli, a drugi je zadovoljan sa hiljadama misli i mentalnih informacija. Ali, tu obojica staju. Nijedan ne ulazi u nešto više.
Kada meditiramo, mi uopšte ne mislimo. Cilj meditacije je da nas oslobodi od svih misli. U početku, ako nebožanske ili neprijateljske misli uđu u nas, mi ih odbacujemo. Postepeno će doći vreme kada će na tabli našeg srca biti ispisane jedino božanske misli, božanske ideje. Ali, kada meditiramo, treba da odbacujemo misli što je više moguće. Misao je kao tačka na tabli. Bez obzira da li je dobra ili loša, ona je tu. Mi možemo da izrastemo u Stvarnost jedino kada nema nikakvih misli. U zaista najvišoj meditaciji, neće uopšte biti misli. Um je miran, smiren, tih. U duboku, uzvišenu meditaciju mogu da uđu misli, ali ne i u najvišu, najdublju meditaciju. Tada uopšte nema oblika, nema uma.
Razmišljanje nema veze sa duhovnim životom ili meditacijom. Moramo da se izdignemo iznad razmišljanja. Kako se izdižemo iznad razmišljanja? Pomoću težnje i meditacije. Čim počnemo da razmišljamo, mi se igramo sa ograničenjem i ropstvom. Naše misli, bez obzira koliko slatke ili zanimljive mogu da budu u tom trenutku, bolne su, otrovne i razorne na duže staze, jer nas ograničavaju i vezuju. U umu koji razmišlja nema stvarnosti. U svakom trenutku mi zidamo kule, a u narednom ih rušimo. Kada se izdignemo iznad razmišljanja uz pomoć naše težnje i meditacije, možemo da vidimo Božju Stvarnost i Božju Viziju i istovremeno uživamo u njima.
