Ja iskreno osećam da bi starije ljude trebalo ceniti, diviti im se i uvažavati ih. Ne govorim to zato što sam i ja starija osoba, već zato što u ovom trenutku svet zanemaruje starije. I oni su svojevremeno bili mali izdanci. Potom su postali drveće, a nakon toga su postali razgranato banjan drveće.
Dok su bili izdanci, to jest, dok su bili deca, donosili su radost svojim roditeljima, dedama i bakama i pradedama i prabakama. Potom, kada su postali stariji, nesumnjivo su inspirisali druge ljude.
Mi uvek govorimo o dalekoj budućnosti, ali moramo da znamo da je zlatna prošlost nekada bila daleka budućnost. U zlatnoj prošlosti, ti stariji ljudi su bili mala deca. Oni su pružali veliku radost svojim porodicama. Ako ih ne poštujemo, nećemo od njih dobiti njihovu samilost, ljubav, nežnost i mudrost. Ako ih zanemarujemo, oni će biti odsečeni od prošlosti, kao kada se drvo preseče na pola. Kako da drvo preživi ako ga na nekom mestu presečemo? Ako hoćemo da drvo ostane u životu, ono mora da zadrži svoje korene, kao i svoje grane i lišće. Isto to drvo, pre nekoliko godina, pre nego što je postalo suviše staro, davalo je izuzetno ukusne plodove, davalo je izuzetno lepe cvetove.
Slično tome, stari ljudi su porodici doneli ime, ugled i finansijsku sigurnost. Pa kako možemo da ih zanemarujemo? Ako hoćemo da se u nama rodi zahvalnost, onda treba da cenimo, divimo se i uvažavamo te starije ljude zbog onoga što su učinili za čitavu svetsku porodicu. I samo njihovo prisustvo treba da bude izvor inspiracije. A tu inspiraciju će mlađa generacija takođe jednog dana nositi u sebi, da bi posle četrdeset ili pedeset godina inspirisala svoje mlade.
