Postoje dva puta. Jedan je put uma, a drugi je put srca. Put srca je prečica. Ako hodamo putem uma, vrlo često imaćemo sumnje. Sumnjaćemo u sopstvenu težnju, sumnjaćemo u svoja iskustva i sumnjaćemo u svoje osećanje prema Bogu. Ovog trenutka volimo Boga, a narednog Ga možda ne volimo, jer Bog nije ispunio naše želje. Na putu uma stalno protivrečimo sopstvenim mislima. Ovog trenutka kažemo da je put vrlo dobar i napredujemo, a sledećeg, kada nam želje ne budu ispunjene i sumnje uđu u nas, naš napredak prestaje.
Drugi put je put srca. Ako volimo Boga, mi uskačemo u more mira, Svetlosti i blaženstva. Poput kapi koja se uliva u moćni okean, osećamo da smo postali sam okean. Kada koristimo um, on odmah pomišlja: “Biću uništen u tako nepreglednom okeanu”. A srce će reći: “Ne, skočiću. Kada uskočim, neću biti izgubljeno. Jedino ću postati beskonačno”. Srce je dete, a dete uvek ima veru u svoje roditelje. Prema tome, ako imamo Učitelja, imaćemo veru u njega, a imaćemo i veru u Boga, jer će Bog uvek činiti ono što je najbolje za nas. To je ono što osećamo ako sledimo put srca. Put srca je najkraći put.
