Jedino pomoću molitve. Drugog načina nema. Treba da plačete i plačete, kao dete. Dete misli da će mu majka sigurno dati igračku ako za njom bude plakalo pet minuta. Ne! Majka posmatra deset ili petnaest minuta, pa čak i pola sata. Onda kaže: „Ovo je beznadežno. Moram da mu dam igračku, jer neće prestati“.

Kada sedim u mojoj fotelji, moje kučence Čela dođe i plače za hranom. Ja mislim da će on prestati svakog trena, ali on ne prestaje. Plače sve glasnije i glasnije, kao da će me napasti! U slučaju malog deteta je isto tako, jer kada malo dete plače li plače, na kraju postaje očajno. Slično tome, kada mi postanemo zaista očajni, pojavljuje se unutrašnja odlučnost. Ali, naša odlučnost nije kao odlučnost deteta, ne. U njoj treba da postoji određena staloženost. Sve zavisi od vapaja i suza srca. Ako zaista hoćemo da postanemo dobri ili da učinimo nešto za svet, moramo da osetimo ne suze svojih očiju, već suze svoga srca. Unutar srca, treba da osetimo suze koje teku; moramo da osetimo da naše srce krvari za nečim. Tada nastaje odlučnost.

Sve je u srcu. Ako možemo da živimo u srcu pet minuta, deset minuta, petnaest minuta, naći ćemo odgovor. Pitanje: „Kako da imam odlučnost ili nepokolebljivu volju“ dolazi iz uma, ali je odgovor u srcu, u suzama srca. Suze srca su odgovor za sve. Pomoću tih suza mi kažemo Bogu: „Ja polažem čitavo moje biće pred Tvoja Stopala, o Gospode. Molim te, molim te, daj mi odlučnost da učinim pravu stvar i da ne pribegnem pogrešnoj stvari".