Pošto sam Indijac, mogu da odgovorim na to pitanje. Nekada, Indija je bila zemlja mira. Sada su tu neprekidni sukobi i borbe. Zašto? Odgovor je jednostavan. Bog nam je dao slobodu, a mi smo je zloupotrebili. U svakom trenutku mi, kao ljudska bića, možemo da izaberemo da uradimo ili ispravnu stvar ili pogrešnu stvar. Ja mogu da rano ujutru ustanem i molim se i meditiram da postanem dobar čovek. Ili, mogu da spavam do deset ili jedanaest, pa kada ustanem, suviše je kasno čak i da stignem na posao. Možda sam tokom šest meseci dobio svetlost Odozgo, pa su me moja iskrenost, moja časnost i moja ljubav prema Bogu nagnali da ustajem rano ujutru da meditiram. Ali, posle šest meseci sam prestao da težim i mislim na Boga, tako da više ne ustajem rano da se molim i meditiram. Spolja sam ista osoba, ali sam se u mom unutrašnjem životu promenio.
U davnoj prošlosti, političari su imali običaj da idu duhovnim Učiteljima da dobiju blagoslove i prosvetljenje. Jedan od najvećih indijskih junaka, Šivađi, odlazio bi svom duhovnom učitelju sa rečima: „Molim te, posavetuj me“. Nakon toga se Šivađiju smučila sopstvena zemlja i njena politika. Ali, njegov duhovni učitelj ga je prisilio da ostane u politici. On je rekao: „Ako ti odustaneš, ko će onda preobraziti ovaj svet? Ostani na svom položaju, ali misli samo na mene. Svevišnji u meni će voditi ovu zemlju u tebi i pomoću tebe“.
Nekad je Indija imala spokoj i duševni mir. Ali, Indija nije bila zadovoljna svojim unutrašnjim mirom i spokojem. Htela je da se nadmeće sa Amerikom. Na nesreću, Indija je počela da gubi svoju duhovnost kad je ušla u svet nadmetanja. Jedna je stvar zadržati sopstvenu visinu a onda dati ono što imate, a primiti nešto što neko drugi ima. Ali, umesto da zadrži svoju izvornu čistotu i božanstvenost, Indija je postala pohlepna i počela da više mari za spoljašnje bogatstvo. Htela je da postane bogata kao Amerika, pa nije više pridavala mnogo značaja svom unutrašnjem bogatstvu. To je bila najveća greška koju je Indija napravila.
Ako mi Bog da nešto, treba da to cenim. Onda, kad kucne čas, Bog će mi dati nešto drugo, zato što je zadovoljan mnome. Ali, ako odbacim ono što mi je Bog dao i plačem samo za nečim drugim, onda će me unutrašnji kvaliteti koje sam nekad imao napustiti a ja ću postati prosjak. Indija je trebalo da ostane zahvalna Bogu za ono što joj je Bog dao. Umesto da pokušava da imitira Zapad, trebalo je da gaji svoje sopstvene božanske kvalitete. Ali, kada je počela da manje mari za svoje unutrašnje bogatstvo, a više za spoljašnje bogatstvo, moja Majka Indija je počela da gubi nešto veoma dragoceno.
Nešto slično se sada dešava u bivšem Sovjetskom Savezu. Predsednik Gorbačov je bio taj koji je probudio svest Sovjetskog Saveza.Nakon što je probudio sovjetski narod, rekao je: „Mi smo spavali tako mnogo godina a sad samo što smo se probudili. Zato hajde da idemo polako ali sigurno prema našem cilju. Potom, kad dođe vreme i kad steknemo više sposobnosti, počećemo da hodamo brzo, a kasnije ćemo trčati“. Ali ljudi nisu slušali. Postali su veoma pohlepni i poželeli su da budu isti kao i Zapad. Hteli su da trče od samog početka iako za to nisu bili sposobni. Zato su izabrali drugog političara koji je obećao trenutne rezultate. Svi mi hoćemo da imamo trenutno ostvarenje – kao instant-kafu. Hoćemo da imamo sve, dok trepneš okom.
Potrebno je nekoliko godina da dete nauči da hoda. Ako ja kažem malom detetu da može da trči brzo kao njegov stariji brat, dete će biti inspirisano da pokuša. Ali, na nesreću, samo će polomiti noge. Ali, majka će uvek reći svom detetu: „Ne, idi polako. Tvoj brat ima pet godina, a ti samo godinu dana. Kako možeš da očekuješ da budeš ravan sa njim?“
(Ovo pitanje je Šri Činmoju 24. aprila 1993. postavio Rasel Vilson, tadašnji direktor američkog Potkomiteta spoljnih poslova za azijske i pacifičke zemlje Predstavničkog doma)
