Kao prvo, treba da osetiš da su tvoji bližnji sastavni dio tvog vlastitog postojanja. Ja imam dva oka. I ako moje levo oko ne funkcioniše kao desno, šta radim? Da li se naljutim na moje levo oko? Da li ga odstranim iz tela? Da li držim levo oko zatvoreno ili ga pokrijem rukom govoreći: „Neću ti dozvoliti da gledaš“? Ne. U tom trenutku imam osećaj jedinstva. Jednostavno prihvatim da je moje levo oko slabije od desnog oka, ali je još uvek deo mene. Ako moje levo oko ne vidi dobro, koristim desno oko. Kad god treba da koristim oči, koristim oba oka, a oko koje je bolje, naravno, mora da uradi više.
Treba da gledaš na ljude oko sebe kao na sastavne delove tvog sopstvenog tela. Bez njih nisi potpun. Možda misliš da su oni manje razvijeni, ali i oni igraju svoju ulogu. Tvoj palac je mnogo snažniji od tvog malog prsta. Ali i taj mali prst ima svoj zadatak. Bog je stvorio pet prstiju. Iako su neki kraći i slabiji od ostalih, znaš da si savršen samo kad imaš pet prstiju. Tvoj srednji prst je najduži. Ako misliš da ti zato ne trebaju kraći prsti, grdno se varaš. Ako hoćeš da sviraš klavir ili da kucaš na tastaturi, trebaju ti svih pet prstiju.
Ljude oko sebe možeš da voliš samo kad osećaš potrebu za stvarnim savršenstvom. Ako ostaneš izolovan kao pojedinac, onda će tvoja postignuća biti ograničena, vrlo ograničena. Ali kad razmišljaš o neograničenom savršenstvu, onda je neophodno da voliš čovečanstvo; zato što jedino prihvatanjem čovečanstva kao sastavnog dela svog sopstvenog života i usavršavanjem čovečanstva svojim sopstvenim prosvetljenjem možeš da ispuniš sebe.
Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon jedne od redovnih meditacija za mir koje je održavao u Ujedinjenim nacijama; preuzeto iz knjige „Talasi plamenova“ deo 1.
