Ako nemamo ljubav, šta uopšte možemo da postignemo? Ako ne volimo svet, to znači da možemo da budemo neutralni ili ravnodušni prema svetu. A opet, kada smo ravnodušni, od toga ne dobijamo nikakvu radost. Moramo da volimo svet i da prihvatimo svet kao sasvim svoj. Zašto? Za dobrobit ovog sveta.

Vaše pitanje glasi, kako da imamo ljubav? Odgovor je: ako ne volimo, šta se onda dešava? Svet sa kojim se danas suočavamo je sav u mržnji, sav u nadmoćnosti. Ako ne volimo jedni druge, izuzetno mnogo patimo.
Ali, kako da volimo nekoga ili nešto? Pre svega, ako ne volimo sebe, ne možemo da volimo druge. Ako smo rano ujutru srećni, onda se trudimo da pozdravimo svakoga koga sretnemo na ulici ili da mu se osmehnemo. Ali, ako smo ujutru nesrećni, onda čak i ne gledamo u druge. Osećamo se jadno, pa možemo da odemo i toliko daleko da kažemo da nam je to što smo videli druge upropastilo čitav dan. Ako smo iznutra srećni, onda nam je dobar čitav svet. Ali, ako se duboko iznutra osećamo jadno, onda krivimo čitav svet. Mi nikad ne krivimo sebe; krivimo svet. A čija je zapravo greška? Greška je naša.

Dakle, kako da volimo svet? Želim da kažem da možemo da volimo svet stvaranjem radosti. Od radosti dobijamo ljubav, a od ljubavi dobijamo radost. Kako stvaramo radost? Stičemo je tako što nešto činimo. Malo dete se raduje kada se igra sa svojom lutkom. Ako verujem u Boga, pričinjava mi radost da se molim Njemu. Kada dobijem radost, osećam da želim da je primenim u svakodnevnom životu. Onda se ta radost preobražava u ljubav.

Hteo bih da kažem da moramo da obratimo pažnju na stvari koje nam pričinjavaju radost. Potom od radosti možemo da dobijemo ljubav. Moramo da započnemo od radosti. Došli smo na svet da dajemo radost i da primimo radost od sveta. Ali, na nesreću, mnogi ljudi koriste um umesto srca. Zato im je veoma teško da dobiju radost od sveta. Um jedino raduje da deli i pravi podele. Um pokušava da stekne radost rasparčavanjem stvarnosti. Srce želi da ostavi stvarnost netaknutu. Ono ne želi da stvarnost isecka na delove.
Zato je rešenje naše srce. Srce ima radost i srce ima ljubav, dok umu nedostaje radost. I još nešto: um nam oduzima radost koju dobijamo iz srca. Zbog uma, mi sumnjamo u druge, postajemo ljubomorni na druge. Ako je neko dobar ili ako je neko postigao nešto izuzetno, mi koristimo sumnjičavi um i pokušavamo da nipodaštavamo tu osobu ili ono što je ona postigla. Kada sumnjamo u nekoga ili kada smo ljubomorni na nekoga, da li nam to donosi bilo kakvu radost? Sa druge strane, ako koristimo svoje srce da se poistovetimo sa tom osobom, to nas jako raduje!

Ako koristimo svoje srce da slušamo neki izuzetno lep i milozvučan muzički komad, poistovetićemo se sa tom muzikom, sa pevačem ili sa melodijom. Možda ćemo čak osetiti da smo mi sami pevač, da pevamo tu melodiju. Ali, ako koristimo um, postajemo ljubomorni na pevača, ljubomorni na muziku i tako dalje.

Dakle, srce i um daju nam dva različita iskustva. Jedno od njih ceni druge, a drugo nastoji da umanji njihovu slavu. Jedno nas čini veoma srećnim, a drugo nas čini jadnim. Kada neko izvodi neku kinesku pesmu i ja to čujem, ako upotrebim srce, veoma ću se obradovati, osetiću veliko jedinstvo sa muzikom. Ali, ako koristim um, reći ću: „O ne, moja indijska muzika je daleko bolja“. Sa druge strane, ako koristite um reći ćete: „Indijska muzika je šašava. Ona nas samo uspavljuje. Kad jednom počne, nema pametnija posla“.

Ali, ako koristite svoje srce, reći ćete: „Indijska muzika je veoma lepa, veoma umirujuća, izuzetno opčinjujuća“.
Kada koristimo svoj kritički um, ko gubi? Mi sami. Nikad, nikad nećemo postati srećni kritikujući nekoga, zato što je naša unutrašnja priroda sva ljubav, obilje ljubavi. Zato mi u našoj filozofiji pridajemo toliku važnost srcu. Srce prihvata stvarnost kao takvu. Srce ne mari da li su drugi dobri ili loši. Nudeći im dobru volju, ono postaje nerazdvojno jedno sa njima. Um se, sa druge strane, stalno kreće od dobrih do loših osobina drugih. Ovog trenutka on kaže da je neko dobar, a narednog trenutka kaže da gubimo dragoceno vreme družeći se sa tom osobom. Prilazeći drugima srcem dobre volje, mi uspostavljamo neku vrstu prijateljstva ili jedinstva sa njihovom dušom, a to nam pruža ogromnu radost. Ali, ako pristupimo drugima umom, onda ćemo samo nastojati da im nalazimo mane.

Kada koristimo um, mi prilazimo cvetu i kao nestašni majmun pokušavamo da uništimo taj cvet, laticu po laticu. Ali, ako koristimo srce da priđemo cvetu, cenićemo i lepotu i miris tog cveta.
Srce daje radost i srce prima radost. Um nastoji da uništi lepotu stvarnosti koju vidi. Naravno, oni koje su drugi kritikovali, reagovaće na isti način. Oni će sakupiti svoju snagu da se odbrane. Dakle, srce je uzajamna ljubav, a um je uzajamno uništenje.

Kada je dobra volja na delu, mi smesta otvaramo vrata svog srca. Tako mi oslobađamo svoje srce. Što se vas tiče, vi ste nesumnjivo otvorili vrata vašeg srca. Otvarajući srce, stigli ste do delimičnog cilja. Sutra ćete videti da to nije kraj. Načinili ste prvi korak. To je veoma solidan korak i sasvim izvesno ćete u sebi osetiti ljubav, radost, svetlost, mir, blaženstvo i druge božanske osobine. Taj prvi korak, otvaranje srca, krajnje je zadovoljavajući. Potom ćete sutra videti kako u vama cvetaju mnoge, mnoge božanske osobine. Kao cvet koji se rascvetava laticu po laticu, na potpuno isti način će mnoge, mnoge božanske osobine vašeg srca procvetati i dati vam ogromnu radost. A vi ćete osetiti da vaš život ima izuzetno važan smisao – a taj smisao je da svakodnevno uvećavate svoju ljubav, radost, mir i blaženstvo.

(Odgovor Šri Činmoja na pitanje koje mu je u telefonskom intervjuu 14. januara 2005. postavila Gaja, novinarka časopisa Pekinški naučni i tehnološki magazin)