O raznim temama



Postoji pokret u kojem razne zemlje počinju da se bave parapsihologijom i disciplinom kontrole uma. Da li je to korak ka srcu, ili udaljavanje od srca?

Parapsihologija i kontrola uma neće nužno pomoći iskrenom tragaocu. Ne možemo da kažemo kategorički da neće uopšte pomoći, ali možemo reći da neće pomoći onom tragaocu koji veruje u srce. Čovek može da kontroliše um, ali od kontrole uma i parapsihologije možda neće steći ni trunku jedinstva sa onom stvarnošću koju srce može da stekne zahvaljujući svojoj težnji.

Kontrola uma je jedna priča; prihvatanje i jedinstvo srca su druga priča. Kada kontroliše um, čovek može da brzo napreduje u gotovo svim sferama života. Ali, to nije dovoljno da bi se steklo vrhunsko jedinstvo sa Bogom Tvorcem i Bogom tvorevinom. To nesumnjivo pomaže tragaocu u izvesnoj meri, ali to nije direktan put do uspostavljanja jedinstva sa vrhunskom Stvarnošću. Da bi ostvario vrhunsko jedinstvo sa najvišom Stvarnošću, čovek mora da teži, mora da meditira i mora da bude potpuno posvećen.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon meditacije posvećene miru, održane u Ujedinjenim nacijama 8. januara 1976.

Kako da se bude patriota, a da se ne odvajamo od drugih zemalja?

Šri Činmoj: Ja živim u svojoj zemlji, u svom vlastitom domu, a vi živite u svom domu. Držim svoj dom čisto i uredno, pa ako poželite da dođete, dočekaću vas kao božanske goste i pozvati vas da ostanete koliko god poželite. Ja takođe očekujem da i vi držite svoju kuću uredno i da me dočekate kad ja poželim da dođem i da vas posetim.

Svoju kuću sam izgradio prema mom iskustvu i mojim sposobnostima. I vi ste izgradili svoje kuće prema vašim sposobnostima, vašem talentu, vašoj težnji i vašoj odlučnosti. I sad su naša težnja, sposobnost i veština postali jedno. Mi idemo zajedno, ali vaša kuće ostaje vaša a moja kuća ostaje moja. Dok boravim u svojoj kući i volim svoju kuću, neću kritikovati i omalovažavati vaše kuće. Neću reći da je moja kuća daleko bolja od vaše. Smatraću da je moja kuća dobra za mene a da je vaša kuća dobra za vas. Kad dođe vreme, vi ćete posetiti moju kuću i videti kako izgleda, a ja ću posetiti vaše kuće. To znači da ćemo prihvatiti jedni druge i steći korist od međusobnih iskustava.

Kad pre svega volim svoju zemlju, onda moja stvarna snaga ljubavi nikad ne postaje ustajala, uvek se kreće, kreće prema Izvoru, koji je sveprožimajući. To je kao kad reka teče prema moru. Ako stvarno volim svoju zemlju, onda ću biti sposoban da volim i druge zemlje, jer ću voleći svoju vlastitu zemlju naučiti šta rodna zemlja znači za svoju decu.

Ako nešto stvarno volim, onda imam sposobnost da volim i nešto drugo. Ako stvarno volim svoje telo, jednog dana ću imati sposobnost da volim svoju dušu ili da volim svoj vital ili da volim neki drugi deo svog bića. Ali ako nemam ljubavi prema sebi, onda ne mogu voleti nikoga. Neću čak voleti ni Boga. Patriotizam je neka vrsta sposobnosti širenja. Danas volim svoju majku, sutra zavolim oca, pa prekosutra zavolim svoju braću i sestre. Onda, kad krenem u školu, zavolim nastavnika. Postepeno naučim da volim svoj grad, pa svoju oblast, onda svoju zemlju, i onda ceo svet. Međutim, počinjem tako što volim jednu stvar koja mi je vrlo bliska. Moja vizija kreće s tog mesta. Od majke idem do oca, onda do braće i sestara i tako dalje. Ali ako ne volim svoju vlastitu zemlju, kako da volim zemlju nekoga drugog? Ako stvarno volim svoju zemlju, onda postepeno, postepeno postajem sposoban da proširim svoju svest dok konačno ne zavolim ceo svet.

Božanska ljubav, istinska ljubav se širi i širi. Ona ima moć stalnog širenja. Ako stvarno volim svoju zemlju na božanski način, onda ću imati kosmopolitski pogled, voleću i druge zemlje. Ali ako stalno i namerno nastojim da svojoj zemlji nalazim mane, onda ću doći dotle da nastojim da nađem manu svom gradu i članovima svoje porodice, samom sebi i svemu što imam. Misliću da moj nos nije lep, da moje oči nisu lepe, da moje ruke nisu lepe i tako dalje.

Mi počinjemo tako što zavolimo nešto malo i postepeno naučimo da volimo ceo svemir. Za dete je majka ceo svemir. Onda, kako odrasta, postepeno se njegova vizija širi. To ne znači da manje voli svoju majku, već da je naučilo da postepeno u svojoj majci vidi ceo svet.

Isto tako, unutar tvoje zemlje vidiš postojanje svih drugih zemalja. Onda, ako voliš svoju zemlju, normalno je da ćeš voleti druge zemlje koje postoje unutar srca tvoje vlastite zemlje. U božanskim osobinama tvoje vlastite zemlje treba da vidiš i postojanje drugih zemalja, jer sve što je dobro, to je i prostrano, sve što je božansko, to je sveprožimajuće. A pošto je patriotizam dobar i božanski, on je prostran, on je beskonačan, on je sveprožimajući.

 

Iz knjige "Talasi plamenova" deo 6

Kako da pomirimo ideju karme neke nacije sa činjenicom da unutar nje imamo milione ljudi sa svojim vlastitim pojedinačnim karmama?

Svaki pojedinac može podići standard svoje nacije. Ako jedna osoba u nekoj naciji teži, svest te nacije se podiže. Treba da znamo da je nacija kao telo koje je stvoreno od miliona ćelija. Ako jedna ćelija postigne nešto veliko, to je postignuće celog tela. Ako jedna ćelija postigne visoku svest, svest celog tela se popravi. U drugu ruku, ako jedna ćelija postane slaba, nemoćna, bolesna, onda je celo telo oslabljeno. Svest nacije je kolektivna pojava. Postignuće svake osobe uvećava postignuće nacije kao celine. Isto tako, svaka nacija bi trebalo da oseća da je grana kosmičkog drveta. Tekovina jedne određene grane je tekovina celog stabla.

Mi možemo postati savršeni jedino ako kao nacija pokušamo da prevaziđemo naša ograničenja, pa čak i naša postignuća. Kao što mi prevazilazimo svoja ograničenja i nadmašujemo svoja postignuća, tako osećamo da svesno ili nesvesno inspirišemo i druge nacije. Ako one žive u vitalu, biće ljubomorne na nas. Ali ako žive u srcu, onda će videti da i one takođe imaju sposobnost da urade isto što i mi. Iskrena nacija će videti i osetiti da se neka druga nacija uzdiže ili se uzdigla na visoki nivo zahvaljujući svom sopstvenom naporu, pomoću težnju da poboljša sebe. Iskrena nacija će se onda zapitati šta nju sprečava da dostigne taj nivo i videće da je to samo zbog nedostatka elana, zato što se nije trudila.

Neki ljudi kažu da neke nacije nisu dobile priliku. Hteo bih da kažem da to nije istina. Šta je prilika? Prilika je svesno prihvatanje prisustva unutrašnje božanstvenosti. Neka nacija može reći da je pala ili razočarala zato što nije imala jednake sposobnosti ili jednake prilike. Ali ja kažem da nije tako! Prilika dolazi odozgo, sposobnosti dolaze iznutra. Kako god, ta nacija nije iskoristila priliku, nije upotrebila sposobnost. U ovom svetu nijedna nacija ne može ostati nezadovoljena ili neispunjena ako iskreno teži, što će reći, ako njeni građani iskreno teže.

Moramo znati šta Bog želi od koje nacije. Bog želi da moje ruke rade, da moje oči vide, da moje uši čuju, da moj nos diše. Ako određena nacija zaroni duboko unutra, videće šta Bog želi da ona bude. Ako mogu postati to što Bog želi da postanem, onda će Bog biti više nego zadovoljan mnome. Ako Bog želi da budem mrav, onda će biti zadovoljan mnome samo ako postanem mrav, a ne ako postanem slon. Uloga i cilj svake pojedine nacije moraju doći tačno iznutra, od Boga. Ako mi, kao nacija, želimo da uradimo nešto za svet, onda hajde da zaronimo duboko unutra i da radimo ono što Bog želi, umesto da se takmičimo sa nekom drugom nacijom koja radi nešto sasvim drugačije. Ako kao nacija možemo da postanemo ono što Bog želi da postanemo, onda ćemo osetiti da smo ispunili svoje vlastito postojanje i ispunili Božju Božanstvenost i Božju Stvarnost. Ako hoćemo da se takmičimo, trebalo bi da se takmičimo sa svojim vlastitim neznanjem, sa svojim vlastitim ograničenjima i okovima. Trebalo bi da prevaziđemo sebe, svoja vlastita postignuća, a ne postignuća drugih zemalja. Ako kao nacija imamo slabosti, trebalo bi da pokušamo da postanemo snažni tako što ih prevazilazimo i usavršavamo. Ako smo bolesni, trebalo bi da se lečimo, a ne da zavisimo od druge nacije za lečenje. A svaka nacija ima sposobnost da bude apsolutno savršena zato što poruka savršenstva leži unutar svake nacije, seme savršenstva je posejano unutar svake nacije. Kao što je to slučaj sa svakim drugim semenom, i njemu treba vremena da proklija.

Nacija ima karmičku prošlost i kad se neko rodi u nekoj naciji ili živi u toj naciji, on učestvuje u njoj ili deli tu karmičku prošlost. Ta osoba takođe gradi karmičku budućnost te nacije. Tako da morate znati sledeće: ako je neka nacija nerazvijena, to nije zato što nije imala priliku, već zbog nedostatka težnje ili nedostatka u razvoju njenih stanovnika. Ako neka nacija ima određene dobre osobine ili dobru sudbinu, ili loše osobine ili lošu sudbinu, to je zbog svesti ljudi u toj naciji.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon jedne od meditacija koje je redovno održavao u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Pitanje u celini glasi:
Kad govorimo o naciji, govorimo o njoj kao da je osoba, ali nacija je sastavljena od hiljada i miliona ljudi na različitim nivoima svesti. Takođe, kad govorimo o naciji kao pojedincu to znači da i tu postoji takva stvar kao što je karmička prošlost. Kako da pomirimo ideju karme jedne nacije sa činjenicom da unutar nje imamo milione ljudi sa svojim vlastitim pojedinačnim karmama, ukoliko rođenje u okviru određene nacije nije deo pojedinačne karme?

(Preuzeto iz knjige "Talasi plamenova" deo 2)

Kako da prihvatimo i volimo svoje bližnje?

Kao prvo, treba da osetiš da su tvoji bližnji sastavni dio tvog vlastitog postojanja. Ja imam dva oka. I ako moje levo oko ne funkcioniše kao desno, šta radim? Da li se naljutim na moje levo oko? Da li ga odstranim iz tela? Da li držim levo oko zatvoreno ili ga pokrijem rukom govoreći: „Neću ti dozvoliti da gledaš“? Ne. U tom trenutku imam osećaj jedinstva. Jednostavno prihvatim da je moje levo oko slabije od desnog oka, ali je još uvek deo mene. Ako moje levo oko ne vidi dobro, koristim desno oko. Kad god treba da koristim oči, koristim oba oka, a oko koje je bolje, naravno, mora da uradi više.

Treba da gledaš na ljude oko sebe kao na sastavne delove tvog sopstvenog tela. Bez njih nisi potpun. Možda misliš da su oni manje razvijeni, ali i oni igraju svoju ulogu. Tvoj palac je mnogo snažniji od tvog malog prsta. Ali i taj mali prst ima svoj zadatak. Bog je stvorio pet prstiju. Iako su neki kraći i slabiji od ostalih, znaš da si savršen samo kad imaš pet prstiju. Tvoj srednji prst je najduži. Ako misliš da ti zato ne trebaju kraći prsti, grdno se varaš. Ako hoćeš da sviraš klavir ili da kucaš na tastaturi, trebaju ti svih pet prstiju.

Ljude oko sebe možeš da voliš samo kad osećaš potrebu za stvarnim savršenstvom. Ako ostaneš izolovan kao pojedinac, onda će tvoja postignuća biti ograničena, vrlo ograničena. Ali kad razmišljaš o neograničenom savršenstvu, onda je neophodno da voliš čovečanstvo; zato što jedino prihvatanjem čovečanstva kao sastavnog dela svog sopstvenog života i usavršavanjem čovečanstva svojim sopstvenim prosvetljenjem možeš da ispuniš sebe.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon jedne od redovnih meditacija za mir koje je održavao u Ujedinjenim nacijama; preuzeto iz knjige "Talasi plamenova" deo 1.

Kako da vidimo božansko u drugim ljudima kada svako ljudsko biće ima toliko mana?

Pošto bi želeo da vidiš božansko u drugima, već si na pola puta do toga. Neki ljudi ne žele da vide božansko u drugima. Naprotiv, oni žele da vide samo ono što je nebožansko da bi mogli da kritikuju i podsmevaju se. Ali, kad čovek postane iskren tragalac, on se trudi da vidi božansko u drugima uprkos njihovim ograničenjima. Ako gledamo nečija ograničenja, samo ometamo sopstveni napredak, a istovremeno, drugima ne pomažemo ni na koji način. Ako nekom nalazimo mane, niti će njegove nebožanske osobine nestati, niti će se naše smanjiti. Naprotiv, njegove nebožanske osobine će izbiti u prvi plan da se odbrane, a kod nas će takođe na površinu izbiti ponos, nadmenost i osećaj superiornosti. Ali, ako u nekome vidimo ono što je božansko, time ubrzavamo sopstveni napredak i pomažemo tom drugom da svoj stvarni život učvrsti u nečem božanskom. U duhovnom životu, treba da druge gledamo srcem zaljubljenika, a ne okom kritičara. Svaki čovek zna svoja ograničenja, ali bi ipak trebalo da pre svega misli o svojim božanskim mogućnostima i potencijalima. Razmišljajući stalno o svojim božanskim potencijalima, usmeravajući svoju pažnju na ostvarivanje svojih božanskih mogućnosti, on će moći da uđe u carstvo ispunjujuće stvarnosti.

Da bismo videli božansko u drugima, treba da volimo. Gde je ljubav jaka, mane su slabe. Ako nekog stvarno voliš, onda ti je teško da mu nađeš manu. Njegove mane izgledaju zanemarljive, jer ljubav znači jedinstvo. To jedinstvo dolazi od našeg svesnog prihvatanja njegove stvarnosti takve kakva jeste. Majka ne prestaje da voli svoje dete uprkos tome što zna njegova bezbrojna ograničenja, zato što je u jedinstvu sa njim. Ako dete ima nesavršenosti, majka smatra te nesavršenosti svojim. A kad dete odraste, ono oseća da su majčine slabosti i njegove.

Ako ti je teško da voliš ljudsko u nekome, onda voli božansko u njemu. Božansko u njemu je Bog. Upravo zato što si tragalac, ti znaš da Bog postoji i u toj osobi isto kao što Bog postoji u tvom životu. Čak i ako ti je teško da voliš ljudsko kao takvo, izuzetno ti je lako da voliš Boga, zato što znaš da je Bog božanski i savršen. Zato, ako svaki put kad pogledaš nekog pojedinca možeš da postaneš svestan da Bog postoji u njemu, neće ti svesno smetati njegove nesavršenosti ili ograničenja.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon predavanja koje je održao na Univerzitetu Nevade, 17. aprila 1974

Šta je najbolje što možemo da učinimo za svoju decu?

Ovde na Zapadu postoji jedna vrsta slobode koju ja ne odobravam. Neki roditelji kažu da je Amerika zemlja slobode i daju svojoj deci slobodu da sami utvrde šta je najbolje za njih. Kažem vam, takva politika je upropastila hiljade i milione dece. U formativnim godinama, kada se deca vaspitavaju, roditelji uvek treba da kažu deci šta je najbolje za njih.

Roditelji kažu: „Neka odrastu. Kad budu stariji, videće sami šta je najbolje za njih“. To je ono što su mnogi roditelji u Americi uradili i izgubili su svoju decu. Kad se dete rodi, ja znam da mu treba mleko. Hranim dete mlekom. Ne kažem: „Neka dete pije mleko ili vodu, šta god mu se više sviđa, a kad odraste, shvatiće da je mleko bolje za njega“. Do tada će već napustiti ovaj svet. Zato, ono što znam da je najbolje, to ću i dati. Neka dete pije mleko dok ne napuni deset ili dvanaest godina, a onda, ako ne voli mleko, daću mu da pije nešto drugo.
Ako znam da je za mene najbolje da se molim rano ujutru, ohrabriću moje dete da to radi. Ali ako kažem: „Ne, ja sam to shvatio u četrdesetoj godini, neka onda i moj sin sačeka dok ne bude spreman“, onda se grdno varam. Četrdeset godina nisam prihvatao duhovni život i uživao sam u životu neznanja. Koliko sam patio i koliko sam patnje prouzrokovao mojim najbližim! Ali, sad znam da je duhovni život rešenje. Zato, kad je dete kraj mene, inspirisaću ga da se moli i meditira. Ono što osećam da je najbolje, to ću reći i mom detetu. Kasnije, kad ono odraste, ako oseća da ono što sam rekao nije prava stvar za njega, može da prihvati nešto drugo. Ali, ja ću ga voditi putem za koji sam otkrio da je ispravan, sve dok ne odraste dovoljno da izabere sopstveni put.

U početku, ako detetu ne dajemo uputstva, ako ne poučimo dete, kako će ono da uči? Dete se ne može ostaviti da uči na svoj način. Od samog početka mu treba davati pouke. Ja znam neku istinu koju ću reći i mojoj deci. Kasnije, ako ona otkriju da postoji neka viša istina, ili da je istina kojoj sam ih naučio pogrešna, neka je odbace. Ali, na nesreću, ovde na Zapadu se to ne događa. Ovde vidim na hiljade dece koju su njihovi roditelji odveli na stranputicu u ime slobode.

 

Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao dvojici novinara u Bostonu, 22. marta 1975, objavljen u knjizi „Šri Činmoj govori, deo 1“

Imate li neki komentar na problem hrane u svetu – činjenicu da mnogo ljudi gladuje i da će gladovati još više?

Govoreći iz duhovne perspektive, hteo bih da kažem da će uvek biti nekih problema – bilo problema sa hranom ili fizičkih problema, mentalnih problema, vitalnih problema, psihičkih problema. Našim problemima nema kraja. Mi treba da dođemo do korena svih tih problema. Koren je neznanje. Ako ja u nečemu grešim, onda moram da to smesta ispravim. Ako vi pravite neku grešku, onda je vaša dužnost da je ispravite. Ako znam da sam uradio nešto pogrešno ili da radim nešto pogrešno, moje unutrašnje buđenje će me sprečiti da radim tu stvar. Dakle, nije stvar u premalo mesa ili premalo žitarica. Pravi problem je neznanje. Ima mnogo pogrešnih stvari koje radimo svakog dana; i ne možemo da pomognemo sebi. Predali smo se neznanju. Zato postoje problemi u našem umu, problemi u našem telu, problemi u našem vitalu. Problemi su svuda. Ti problemi se mogu rešiti jedimo ako budemo mogli da se predamo svetlosti, unutrašnjoj božanstvenosti koja je u nama.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje 25. marta 1975. u intervjuu dvojici novinara u Bostonu. Objavljen je uz knjizi „Šri Činmoj govori“, deo 1.

Kompletno pitanje je glasilo: Imate li neki komentar na problem hrane u svetu – činjenicu da mnogo ljudi gladuje i da će gladovati još više? Neki ljudi kažu da je to zato što je danas potrebno mnogo više žitarica da se nahrane jedna krava nego što bi jedan čovek direktno pojeo.

Objasnite Vaš aforizam koji glasi: “Kad moć ljubavi zameni ljubav prema moći, čovek će imati novo ime: Bog”.

Ljubav prema vitalnoj moći uništava ceo svet, ali božanska ljubav, koja je sama moć, može jedino da nas preobrazi – da preobrazi ljudsko u nama u božansko. Ljubav prema moći je ljubav prema nadmoćnosti. Ako imam nešto više  moći nego vi, pokušaću da gospodarim nad vama. Neki pojedinac ili nacija osećaju da će primenjujući moć biti u stanju da osvoje srce čovečanstva. Ali to je nemoguće! Svi mi vapimo da vidimo Božije Lice ne zato što je on sav Moć, nego zato što je On sav Ljubav. Jedino moć ljubavi može da zaista osvoji srce i promeni lice sveta.

To nije samo moje otkriće; to je otkriće svih iskrenih tragalaca. Ako osećamo da je svet pun mržnje, onda ćemo stalno biti ogorčeni na život. Odmah ćemo pokušati da osvojimo svet našom vitalnom moći, moći koja hoće da dominira. Ali, kada se rano ujutru molimo i meditiramo, ako gajimo dobre misli, božanske misli, misli ispunjene ljubavlju koje dolaze iz dubine našeg srca, odmah ćemo osetiti da nam je svet prijatelj. Osećaćemo da nemamo neprijatelja, ili da ih imamo veoma malo. Tada doživljavamo pozitivnu moć, moć jedinstva, koja potiče od ljubavi.

Kad kažem da će novo čovekovo ime biti “Bog”, Bog znači univerzalnost. On je jedan i On je mnoštvo. On je bio jedno, ali je hteo da izrazi Sebe i da uživa u Sebi kroz mnoštvo. U tom smislu, Bog znači univerzalnost. Tu nestaje individualnost, a pojavljuje se univerzalnost. Kad koristimo moć ljubavi, ljudska individualnost smesta nestaje, a zamenjuje je božanska univerzalnost.

 


Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje 1974. godine nakon predavanja na Mekmaster univerzitetu u Kanadi.

Pitanje u celini glasi: Pročitao sam Vaš aforizam koji glasi: “Kad moć ljubavi zameni ljubav prema moći, čovek će imati novo ime: Bog. Da li biste, molim Vas, mogli da to podrobnije objasnite?

Kako da naučimo sebe da volimo ljude koji nas povređuju, ljude koji su loši?

Veoma je teško da budete ravnodušni prema nekome ko vam je učinio nešto loše. Vaša trenutna reakcija biće da mrzite tu osobu. Ali, šta dobijate mrzeći tu osobu? Ne samo da ne dobijate ništa, već gubite nešto – nešto veoma slatko u vama. Zašto biste izgubili nešto veoma dragoceno zato što je neko drugi loš prema vama? U ovom svetu, treba da budete veoma mudri. Reći ćete da je ta druga osoba veoma loša i da vi morate da uradite nešto da je popravite. Ali, mržnja nije pravo sredstvo. Ako hoćete da upotrebite pravo sredstvo, najefikasnije oruže biće ljubav.

Možda mislite da ljubav nije dovoljno jako oružje, dok je mržnja poput oštrog noža. Nije tako! Moć ljubavi je beskrajno jača od moći mržnje, zato što, kad nekog volite, vi iznosite na površinu njegove božanske kvalitete. Tada će njegovi božanski kvaliteti izaći na površinu. Recimo da vam je neko učinio nešto nažao. Ako ga udarite, šta će se desiti? U vama postoji nešto što se zove savest i ta savest će vas gristi. Reći ćete: „Šta sam to učinio? Tačno, on je uradio nešto loše; ali sad sam ja učinio nešto još gore. Pa po čemu sam onda bolji od njega?“ Ali, ako toj osobi ponudite vašu ljubav, iznećete na površinu njene božanske kvalitete.

Rano ujutru, kad ustaneš, moli se Bogu: „O, Bože, u Tvojoj tvorevini hoću da vidim samo dobre osobine u drugima. Ako su oko mene loše osobine, ili ako mi ljudi smetaju, molim te probaj da mi daš neophodno strpljenje da bih mogao da ostanem pun mira u mom spoljašnjem životu. Oni su mi učinili nažao, ali hajde da im ponudim moje strpljenje”.

Predviđate li vreme kada će čitava Evropa biti ujedinjena?

To ne samo da je moguće, to je neizbežno. Ranije su se evropske zemlje svađale i borile. Sada se evropske zemlje trude da stvore jedinstveni dom. Ranije su američke države bile podeljene. Sada je Amerika jedna. Australija je jedna. Kanada je jedna. Ali, što se tiče Evrope, svaka zemlja ima svoju individualnost, svoj sopstveni put. Ponekad, kad bi u susednim zemljama život gotovo stao, druge nacije nisu pokazivale nikakvo saosećanje prema njima. Ali, danas evropske zemlje održavaju sastanke na vrhu i trude se da osete jedinstvo.

Evropa je jedan kontinent. Zašto bi Evropa bila podeljena na delove? Evropa je kao drvo. To drvo života ima mnogo grana. Pošto postoji stablo, ima i grana, cveća i plodova. Ako se odseku grane, neće biti cveća, neće biti plodova. Sada mudrost sviće u evropskim liderima. Veoma mnogo evropskih zemalja se očajnički trude da imaju zajednički dom. Tada će Evropa imati snagu jedinstva kakvu ima Amerika. Amerika ima pedeset država, ali kad nužda zahteva, one su sve jedno. I u ovom slučaju, sada Evropa oseća vrhunsku neophodnost jedinstva. U bliskoj budućnosti će doći vreme kada će Evropa imati jedinstvo i kada će podela koju smo imali toliko mnogo godina nestati.

 

Odlomak iz intervjua koji je Šri Činmoj nakon susreta sa slovačkim predsednikom Mihailom Kovačem dao za slovački časopis „Novi čas“ u Bratislavi 11. novembra 1993.

Kako da se čovek odnosi prema stvarima koje je uradio ranije kada njime nije vladao viši um? Kako da se odnosimo prema osećaju krivice koji proizilazi iz tih prethodnih dela?

Trebalo bi da osećate da je prošlost zaboravljena. Uradili ste nešto pogrešno. Ako gajite predstavu o krivici, ako nastavite da sebi govorite: „Uradio sam nešto loše, uradio sam nešto loše“, tačno je da ste iskreni. Ali, takva iskrenost i razmišljanje o vašim greškama ne pomaže. Da, uradili ste nešto loše. Ali, gajeći osećaj krivice ne stičete svetlost ili mudrost. Ako ste juče uradili nešto pogrešno, onda se danas potrudite da učinite pravu stvar, božansku stvaru.

Svaku sekundu možete da upotrebite bilo u božanske svrhe, bilo za nebožanske ciljeve. Dobro, prethodni minut upotrebili ste u pogrešnu svrhu. Sad upotrebite sledeći minut za neki božanski cilj! Ali, ako se osećate krivim zbog svojih prethodnih grešeka, onda će se pola vaše rešenosti da sada uradite ispravnu stvar izgubiti u tami, pa će samo pola moći da se upotrebi za vaš ispravan postupak. Zato mislite samo na dobru stvar koju činite u ovom trenutku. Tada će pozitivna snaga, odnosno snaga volje koju koristite da učinite ispravnu stvar, imatu svoju punu moć.

Ako se zadržavate na svojim lošim delima ili premišljate o njima, time samo nesvesno jačate svoju krivicu. Možda ćete pomisliti: „Ja se kajem“. Ali, zašto biste se kajali? Uradili ste nešto loše i spremni ste da se suočite sa posledicama. Dakle, vi ste junaci. Ako ste juče uradili nešto pogrešno, onda danas imate mogućnost da uradite ispravnu stvar. Usmeravajući svu svoju pažnju na ispravnu stvar, vi uvećavate svoju pozitivnu snagu.

Osećaj krivice, stalno osećanje prebacivanja sebi, nažalost, široko su rasprostranjeni u zapadnom svetu. Ako je moj Izvor Bog, Apsolutna beskrajna Svetlost, ako znam da sam potekao od Boga, onda se jednog dana moram vratiti mome Izvoru. Tokom mog boravka na zemlji imao sam neka nezdrava, netežeća i destruktivna iskustva. Sad moram da se otarasim tih nesrećnih iskustava i da u svom životu doživim ispunjujuća iskustva. A da to postignem, moram da se koncentrišem jedino na pravu stvar, božansku stvar koja će me ispuniti, a ne na stvari koje su mi bile prepreke na putu.

 

Na ovo pitanje Šri Činmoj je odgovorio u Američkom centru za studente i umetnike u Parizu, 14. novembra 1970. nakon predavanja koje je tamo održao.

Kako da budem nesebičniji?

Možeš biti nesebičniji ako posmatraš situaciju u svetu, posmatrajući ljude koji nisu nesebični i koji jesu nesebični. Ljudi koji nisu nesebični su pohlepni. Pohlepni ljudi nikad ne mogu biti sretni. Ti želiš da postaneš nesebičan zato što želiš da budeš sretan. Ljudi koji nisu nesebični, koji su pohlepni i škrti, uopšte nisu sretni. A opet, ljudi koji su nesebični i požrtvovani su sretni.

To je kao noć i dan, a ti si između. Kad si u noći želiš da zgrabiš i sputaš svet, a kad si u danu želiš da se posvetiš svetu i da služiš svet. Možeš ili otići svom prijatelju noći ili svom prijatelju danu. Kad uđeš u noć, ti se samo boriš i sputavaš, ali u svesti dana ti voliš, pokazuješ saosećanje i uspostavljaš jedinstvo sa drugima. Dakle, treba da vidiš šta se dešava sa onima koji su u danu i sa onima koji su u noći i da onda izabereš. Kad uđeš prostoriju svetlosti, sve je ljubav, požrtvovanje i saosećanje. Kad uđeš u prostoriju tame, sve je kao tuča i borba. Ta vrata su ti takođe otvorena. Ti si taj koji mora da izabere. Uđi u prostoriju nesebičnosti i ne ulazi u onu drugu prostoriju.

 

Na ovo pitanje je Šri Činmoj odgovorio 1975. godine, tokom jednog od redovnih sastanaka posvećenih meditacijama za mir koje je dva puta nedeljno  održavao u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Kako možemo da postanemo tolerantniji i imamo više razumevanja?

Najpre pomislite koliko ste miliona stvari uradili pogrešno od kada ste u ovom telu. Moći ćete da nabrojite bar deset nebožanskih stvari. Od miliona stvari koje ste verovatno uradili pogrešno, bićete dovoljno iskreni da priznate bar deset stvari. Tada zapitajte sebe da li vam je neko oprostio. Naravno, Bog vam je oprostio. Da vam On nije oprostio, do sada biste bili na drugom svetu, ali kada neko drugi uradi nešto pogrešno vi se ljutite i želite da kaznite tu osobu. Pokušajte da izračunate koliko je mnogo loših stvari ta osoba uradila baš vama. Ona je uradila mnogo, mnogo pogrešnih stvari u svom životu, ali je vama je možda uradila dve pogrešne stvari; a vi ste krivi za bar deset stvari i Svevišnji vam je oprostio.

Bog primenjuje opraštanje. U vašem slučaju i u mom slučaju, ono što ćemo mi primeniti jeste to što se zove snaga jedinstva. Juče sam uradio nešto loše i Bog mi je oprostio. Kako to da danas ne mogu da se poistovetim sa nekim drugim i osetim da sam i ja mogao da uradim isto to što je i on uradio? Ono što je on pogrešno uradio danas, ja lako mogu da uradim sutra. Trebalo bi da budem zahvalan Bogu što to nisam uradio danas i da se podsetim da sutra postoji velika verovatnoća da ću uraditi istu stvar.

Trebalo bi da saosećamo sa osobom koja je uradila nešto pogrešno, ili da zahvaljujući našem jedinstvu to tolerišemo. Tolerancija nije znak slabosti. Daleko od toga! Tolerancija je prihvatanje stvarnosti na jednom drugom nivou svesti. Majka Zemlja, drveće, okeani i planine, zar nas oni ne tolerišu? Mi činimo mnoge, mnoge stvari pogrešno; zloupotrebljavamo ih na milone načina. A oni nam ipak opraštaju i neprestano nas hrane. U mogućnosti smo da svaki njihov deo koristimo za naše ciljeve.

 

Izvor: Šri Činmoj, "Sjaj težnje i tok posvećenosti"

Moj sin je studirao hemiju, a sad hoće da otvori prodavnicu zdrave hrane. Zar ne mislite da bi trebalo da upotrebi svoj talenat za neku višu profesiju?

Bog je sav radost. On hoće da nam da radost na naš način. Ako nekog više raduje da radi u restoranu umesto da postane veliki lekar ili pravnik, onda će Bog reći: „Radi to što te raduje. Ako je to ono što hoćeš, onda to radi“. A opet, ima mnogo pravnika i lekara koji su izuzetno srećni u svojim profesijama, zato što su hteli tu profesiju. Ali, ko zna, možda ima nekih koji su veoma nesrećni, zato što su pogrešno izabrali.

Ako Vaš sin nije srećan da radi kao hemičar, a ako ga strahovito raduje da radi u prodavnici zdrave hrane ili nekoj drugoj oblasti, onda ja smatram da on treba da radi to što ga raduje. Inače, čak i ako postane veliki hemičar, mogao bi da bude veoma nesrećan.

Naš um možda misli da je trgovac inferioran u odnosu na lekara ili pravnika. U Božijem Oku, mi smo svi jedno. U predstavi, neko igra ulogu kralja, neko drugi igra kraljicu, a neko je sluga. Kad bi svi igrali uloge kralja, a ne bi bilo ministara ni slugu, onda ne bi bilo ni predstave.
Bilo da sam lekar ili prodavac, ono što je Bogu stvarno važno jeste da sam dobar čovek. Ako sam dobar čovek, onda, bez obzira čime se bavim, biću daleko bolji nego neki loš čovek. Ako vodim duhovan život, nije važno da li sam biznismen ili lekar ili pravnik ili direktor škole. Ono što je važno je da me to raduje. Ako me raduje da budem biznismen, onda radim pravu stvar. Ako me raduje da budem lekar ili pravnik, onda radim pravu stvar. Bog jedino želi da budemo srećni.

Čitav svet voli i obožava Spasitelja Hrista. Zašto? Zato što on daje bezgraničnu unutrašnju radost, mir i ljubav svakome. Da li je važno što je u početku svog života bio samo skromni drvodelja? Ni najmanje. I u Indiji ima mnogih duhovnih figura koje su skromnog porekla, pa opet ih vole i obožavaju. Šri Ramakrišna je, na primer, potekao iz veoma, veoma siromašne seoske porodice. Kasnije je radio kao sveštenik u jednom malom hramu. Ali, svet pamti njega i duhovne učitelje poput njega zbog toga šta su oni bili i šta su učinili u duhovnom pogledu, a ne zbog njihove profesije. Ako je neko dobra osoba i voli Boga, za njega je najbolji onaj posao koji ga najviše raduje.

 

(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje 25. marta 1984. u Kelnu)

U timskim sportovima kakvi su danas – fudbal, hokej i slično – ima poprilično nasilja. Da li te sportove treba nastaviti ovako ili bi ih trebalo promeniti da postanu manje nasilni?

Sve zavisi od unutrašnjeg buđenja. Mi te sportove možemo da praktikujemo na prljav način. A opet, možemo da igramo apsolutno čiste utakmice, zahvaljujući našem jedinstvu sa drugim igračima. Obično, većina igrača želi da pobedi po svaku cenu. Oni ni najmanje neće oklevati da se posluže prljavom igrom. Isti ti pojedinci, kad uđu u duhovni život, zapitaće se deset miliona puta pre nego što primene prljava sredstva. U tome je razlika. Kad se jednom njihova svest probudi, oni će reći: „Neću nikakvu prljavu igru“. Njihova srca koja teže i njihovi životi koji se razvijaju neće im dopustiti da igraju prljavo. Pre nego što ljudi uđu u duhovni život, cilj je da se pobedi na svaki način – svim mogućim sredstvima. Potom, kad uđemo u duhovni život, mi dajemo sve od sebe da postanemo svesni instrumenti Boga. Ranije je naš cilj bio da budemo prvi i ništa drugo. Ali, sada mi otelovljujemo vrhunsku poruku Spasitelja Hrista: „Neka bude Volja Tvoja“.

Da se vratim na Vaše pitanje, to zavisi od razvoja svesti. Igra može da se praktikuje ispravno, sa uzajamnim poštovanjem i ljubavlju. A opet, ona može da se igra sa destruktivnim stavom od samog početka. U tom slučaju, ono što tu deluje je destruktivni um, a ne srce. Kad deluje srce, vi znate da niko neće svesno naškoditi nekom drugom. Ali, kad igrate umom, sve je podela i uništenje. Srce će igrati istu igru, ali sa drugačijim stavom.
Ako srca tih igrača izađu na površinu, oni će igrati na ispravan način. Onda će sigurno dobiti dodatnu radost od igre. U ovom trenutku, njih ne raduje igra kao takva. Njih raduje jedino kad pobede. Onda oni osećaju da su osvojili čitav svet. Kad izgube, osećaju da su izgubili čitav svet. Ovog trenutka oni su vlasnici sveta; narednog trenutka su oni koji su izgubili svet. Ali, ako smo tragaoci, ako volimo Boga, ako volimo istinu, kad igramo, sve će biti radost. To je kao kada se deca igraju; njih raduje sama igra. Ako dovedete dvadesetoro dece u predivan vrt, ona će se sve vreme igrati veoma srećno.

 

Odlomak intervjua koji je Šri Činmoj 10. decembra 1989. dao novinaru Marku Tajhu za članak koji je kasnije objavljen u časopisu Sports Illustrated

Koji je najbolji način da u svakodnevnom životu postupamo sa ljudima?

Mi svakodnevno moramo da sa svakom osobom postupamo na specifičan način, ali je najvažniji način način saosećanja i opraštanja. Nisu samo šef ili nadređeni u nekoj kancelariji ti koji imaju autoritet da pokažu saosećanje ili opraštanje zaposlenim nižeg ranga. Ne, ne, ne! Baš svaki radnik ima božansko pravo ili vrhunsku neophodnost da oprosti drugima i da im pokaže saosećanje, i iznutra i spolja. Primenjujući i pokazujući saosećanje i opraštanje, razvićemo mnogo, mnogo više božanskih osobina u sebi. Svaka božanska osobina je kao veoma lep, veoma blistav i veoma plodonosan dar koji dobijamo od našeg Gospoda Voljenog  Svevišnjeg.

Da li deca vide više lepote od odraslih?

Da, deca uvek vide više lepote od odraslih. Zbog njihove ogromne unutrašnje čistote, ona u svemu vide lepotu. Vide lepotu čak i u mastilu; vide lepotu i svetlost čak i u tami. Kada vide lepotu u svemu, moramo da ih cenimo i da im se divimo jer su još uvek u svetu duša. Deca vide više lepote zato što više borave u srcu i duši nego odrasli. Kada je um razvijen, taj nebožanski um odmah pokušava da vidi nečistotu čak i u svetlosti, čak i u mudrosti, čak i u nečem naprednom. Ljudski um je zadovoljan kad vidi ružnoću i nečistotu čak i u stvarima koje su zaista lepe i dobre. Ako je umetnik nešto stvorio, um će odmah pokušati da u tome nađe neku grešku. Ali dete ne koristi um. Ono sve prihvata kao svoje, pa tako vidi lepotu u svakome i svemu. Ono oseća da ne postoji ništa što je apsolutno nebožansko i to je savršena istina. Ne postoji ništa apsolutno nebožansko, već neke stvari imaju više svetlosti u poređenju sa drugim stvarima. U unutrašnjem svetu je sve lepo; ali opet, i to se može porediti.

 

Izvor: Sri Chinmoy, “Galaxy of Beauty Stars”

Da li smatrate da bi proširena porodica kakva se sreće u Indiji, u kojoj očevi, majke, ujne, ujaci itd. svi zajedno žive, mogla da stvori stabilnije društvo na Zapadu?

To u potpunosti zavisi od svesti članova - pojedinaca. A opet, nešto može da se primeni na jedan određeni deo sveta, dok uopšte nije primenljivo na drugom mestu. Zbog načina na koji je zapadnjačko društvo nastalo, smatram da u Americi proširena porodica nije potrebna. Amerika mora da raste na svoj sopstveni način, negujući više ljubavi. U indijskom društvu, članovi porodice žive zajedno i rastu zajedno; postoji zajedništvo. Ali u Americi osećaj slobode uvek udalji članove porodice. U početku će biti četiri člana porodice koji žive zajedno, zatim će ostati tri člana, pa dva člana kad se deca odsele. Nekad se i dva preostala člana lepo i krasno razvedu. Nisu zadovoljni onim što imaju i onim što jesu. Oni pokušavaju da steknu radost razdvajanjem, ali radost postoji jedino u jedinstvu. Za svakog člana porodice, jednog za drugim, oni kažu: „On mi nije drag, ona mi nije draga”. Na kraju stižu do tačke kada u njihovom životu više nema nikoga.

Ne kažem da su Indijci zadovoljni proširenom porodicom – daleko od toga. Ali uopšte, kvaliteti srca više preovlađuju u Indiji nego na Zapadu. Indusi prave mnogo grešaka, ali istovremeno nastoje da se osećaju kako pripadaju jednoj porodici. U Americi, kad otac napuni osamdeset ili devedeset godina, sin ne održava nikakve veze sa njim. Od sina se, na primer, očekuje da poseti oca jednom nedeljno, ali on tog dana ode u bioskop ili na izlet. U Indiji, bez obzira koliko je otac loš, sin oseća da je njegova neizostavna dužnost da se brine o njemu. Čak i ako su deca siromašnija od najsiromašnijih, uvek će brinuti o roditeljima u skladu sa svojim sposobnostima.

Tokom mnogih godina, roditelji daju deci sve što imaju. Obasipaju svoju decu ljubavlju i pomažu im da odu na studije. Ako su danas njihova deca postala briljantna, to je zbog toga što su im roditelji pomogli da postanu briljantna. Međutim, često deca uzvraćaju ravnodušnošću. Roditelje odvedu u starački dom, a deca vode svoj život.

Mi imamo telo, vital, um, srce i dušu. Ako se danas odreknem svog tela, ako se sutradan odreknem svog vitala, a prekosutra se odreknem uma, šta će onda ostati? Ako me boli ruka, da li ću odseći ruku? Onda posle neću imati ništa! To je ono što zapadnjački svet radi – odseći, odseći, odseći! Pozitivan pristup je, međutim, reći da ukoliko nešto ima neki nedostatak, pokušaću da ga iscelim i usavršim. Ukoliko su moji um i vital loši, preobraziću ih i prosvetliću ih.

 

(Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao za časopis Hinduism today, 19. decembra 1993)

Kakvo je tvoje mišljenje o zagađenju okoline?

Veoma je žalosno što se priroda uništava, što se okolina uništava. Priroda je ta koja nas održava lepim i duševnim. Kad se priroda uništi, kad veštačke stvari zamene prirodnu lepotu, to će uništiti sve dobre osobine koje ljudska bića imaju. Na nesreću, ljudi vole veštačke stvari, svetlucave stvari. Mnogi ljudi ne vole prirodne stvari koje imaju svoju sopstvenu lepotu, čistotu i božanstvenost. Osećam se veoma žalosno zato što se okolina zagađuje i uništava. Osećam da treba da se molimo da priroda ostane prirodna. Lepota uvek treba da ostane takva kakva je kako bismo od nje mogli da dobijemo najčistiju radost, najčistiju ljubav i najčistije jedinstvo.

U časopisu „Ultrarunning“ je nedavno rečeno da Šri Činmoj maraton tim organizuje najbolje trke u zemlji.

Ja sam im veoma zahvalan, veoma zahvalan. Ali, isto tako znam koliko stvari ne radimo dobro. Nesumnjivo postoji prostor za poboljšanje. Kad pogledamo Mesec, iz daljine vidimo kako je savršen, ali izbliza je pun rupa. Cvet može da izgleda veoma lepo, ali čim mu se približimo, otkrijemo neke nesavršenosti

Mi možemo da cenimo nekoga ko je velika teniska zvezda. Kažemo da on ima savršene udarce i slično, ali on lično zna koliko još može da se popravi. Ima veoma mnogo oblasti u kojima možemo da se popravimo. I što se nas tiče, znamo da nismo savršeni. Zapravo, daleko smo od savršenstva. Mnogo stvari treba da naučimo. Ali, na našu najveću radost, mi ne odustajemo. Mi možda nismo savršeni, ali naš cilj je napredak i mi verujemo da pomoću redovnog napretka, postepenog napretka, postajemo bolji Božiji instrumenti.

Ako ljudi cene naše trke, ja sam im krajnje zahvalan. Ali, ako oni kažu da su naše trke apsolutno savršene, ja ću biti prvi koji se neće složiti sa njima. Jedino mogu da kažem da se trudimo da budemo bolji. Svake godine se popravljamo. Znamo koji su nam bili nedostaci prethodnih godina. U oblastima u kojima nismo uspeli ili u kojima nismo mogli da uradimo nešto čime bismo bili zadovoljni mi nastojimo da se popravimo.

 

(Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao Marku Tajhu, za časopis “Sports Illustrated”, decembar 1989.)

Zašto ljudi na Zapadu osećaju da je ideja jednostavnosti veoma komplikovana?

Jednostavnost izgleda komplikovano zato što je za nas to nešto novo što nećemo da koristimo. Za nas je sve komplikovano, zato što uvek koristimo um. Mi nećemo da idemo pravom linijom. Ne radujemo se ukoliko ne idemo u cik-cak ili preko serpentina. Upravo zato što cenimo komplikovanost, mi ne idemo suncem obasjanim putem – jednostavnim, pravim putem. Ako je neki put jednostavan i prav, mi osećamo da on ne vredi. Od samog početka našeg života, naviknemo se da činimo stvari na veoma komplikovan način, pa nam je jednostavnost izuzetno teška.

Kad se dete rodi, majka potroši sav svoj novac da mu kupi veoma lepa i skupa odela. Ona hoće da pokaže da je bogatija od svojih suseda. Dete bi bilo podjednako zadovoljno jednostavnim odelom, ali se od samog početka dete uči da jednostavne stvari nisu dobre. I naravno, kad dete odraste, ono ne mari za jednostavnost.

Jednostavan čovek imaće samo ono što mu treba i umeće da razlikuje ono što mu je potrebno od onog što želi. Ali, na Zapadu, mi osećamo da nam očajnički treba sve ono što želimo. Kao gladni vukovi, mi pokušavamo da posedujemo svet. Ali, pre nego što uspemo da prigrabimo svet, na svoje veliko iznenađenje mi vidimo da je svet već ugrabio nas. Mi hoćemo da posedujemo svet u svom njegovom mnoštvu. Mi hoćemo mnoštvo bez jedinstva; hoćemo cveće, voće i lišće drveta bez stabla. Ali, ako ne počnemo sa stablom, sa jednostavnošću, nikad ne možemo stići do mnoštva. Jedinstvo je izvor, a mnoštvo raste iz jedinstva.

Zašto čovečanstvo zagađuje i uništava Majku Prirodu?

Majku Prirodu zagađuje i uništava životna stvarnost lišena težnje. To je veoma žalosno. Majka Priroda je postala sasvim bespomoćna, a ljudi koji pokušavaju da sačuvaju Majku Prirodu ni na koji način ne pomažu. Oni samo pričaju i pričaju i pričaju! Vlade takođe samo pričaju. One istupaju i izjavljuju: „Da, mi želimo da sačuvamo drveće i polja“, ali njihova dela izazivaju suprotan efekat.

Pošto mi, ljudska bića, svuda oko sebe vidimo neprijatelje, pošto se plašimo da će neko doći i napasti nas, sav svoj novac i energiju trošimo na to da sebe učinimo moćnim. Da bismo sebe učinili dovoljno moćnim da možemo da se borimo protiv naših neprijatelja, mi sečemo našu Majku Prirodu na komade i koristimo njene izvore. Mi uvažavamo jedino ona dostignuća nauke i hemije koja ne dozvoljavaju Majci Prirodi da ostane lepa ili moćna. Napredak hemije i napredak Majke Prirode ne mogu da idu zajedno. Sve dok na svetu postoji strah, Majka Priroda nikada neće moći da ispuni svoju božanstvenost. Tek kada ne budemo druge gledali kao neprijatelje, bićemo u stanju da Majku Prirodu održimo netaknutom.

(Pitanje postavljenu u Mjanmaru, u januaru 1995.)

Mnogo je onih koji ukazuju na to da je u ovom trenutku situacija u svetu veoma napeta.

Tu priču slušamo od pamtiveka! Pre četiri stotine godina, ako pročitate neku knjigu iz istorije, videćete da su i oni govorili da se bliži kraj sveta i da ljudi nisu dobri. Možete da počnete čak i od epohe Veda. Od samog nastanka Tvorevine svi govore da ovaj svet nikada nije božanski.
U redu, nije božanski. Sada takođe nije božanski, ali činjenica je da mi koristimo izraze „božanski“ i „savršen“. To znači da imamo unutrašnju potrebu da postanemo savršeni. Kada sam pojam dobrote uđe u naš um, to znači da želimo da postanemo dobri. Naša filozofija je da se krećemo unapred. Čim sprinter krene sa svoje startne pozicije, on se ne vraća nazad. On mora da ide napred da bi stigao do cilja.

Možemo li da se osvrnemo na situaciju u svetu, šta Vi mislite o tome?

Moje unutrašnje osećanje je da svet napreduje. Ja ne ohrabrujem pesimističke ideje, misli i tome slično. Bog lično inspiriše ovaj svet, to je Njegova Tvorevina: On nije sebe osudio na razočarenje, daleko od toga. On gleda Svoju Tvorevinu i vidi da joj je potrebno ohrabrenje, inspiracija i vođstvo. Kada nešto napravimo, trudimo se da to bude što lepše, što uspešnije. Dakle, svet napreduje. Svi se mi trudimo da postanemo bolji instrumenti Boga.

Kako se može prevazići potreba za naklonošću i divljenjem?

Potreba za naklonošću nije loša, ali potreba za divljenjem stvara probleme. Svima nam je potrebna naklonost od Boga, naklonost od onih koji su nam dragi. Baš to međusobno davanje naklonosti je ono što nas drži živim. Bez majčine naklonosti nama je nemoguće da živimo. Ali bez divljenja možemo lako živeti. Nedostatak naklonosti od onih koji su nam dragi je jednostavno smrt. Ali ako nam se neko ne divi, nije bitno. Naklonost je u istoj kategoriji kao ljubav. Ali divljenje je drugačije. Kad nam se dive, može se desiti da istupi naš ego i da nas uništi. Ali kad nam je iskazana naklonost i kad smo voljeni, tad se naše božanske osobine povećavaju. Dakle, kad dobijate naklonost i ljubav ne morate da brinete. Ali kad dobijate divljenje, morate biti oprezni.

Ako želite da pobedite svoju potrebu da vam se drugi dive, morate osetiti da je divljenje kratkotrajno. Takođe morate znati da ljudi koji vam se danas dive možda to ne čine iskreno. Oni vam se dive iz svojih vlastitih razloga. Ili, treba da osetite vas to divljenje nikuda ne vodi, ono samo povećava vaš ego. A ako od nekog dobijate iskrenu ljubav, iskrenu naklonost, onda se vaše srce širi, vaša radost raste. Tako da tu potrebu ne morate da prevazilazite.

Starim i sve mi je teže da prihvatim svoje godine. Možeš li da kažeš nešto što će mi omogućiti da bolje prihvatim ovu činjenicu?

Nemoj da misliš na svoju starost. Zamisli da je tvoj život kao staza duga dvadeset i šest milja, kao jedan maraton, i onda je podeli na četiri ili pet faza. U početku, recimo dvadesetak godina, učio si i učio i učio. Potom, u drugoj fazi, učio si, ali si istovremeno i delio svoju mudrost sa drugima. Sada si u trećoj ili četvrtoj fazi. Dakle, treba da vidiš šta bi mogao da uradiš sa dvadeset godina, šta sa pedeset, a šta sa šezdeset. Nemoj da misliš da je ono što si radio sa dvadeset godina mnogo važnije od onoga što radiš sa šezdeset godina. Kada ti je bilo dvadeset godina, Bog je pomoću tebe imao iskustvo Sebe kao velikog učenika. Potom je imao iskustvo Sebe kao profesora u razvoju. Kada si napunio četrdeset, Bog je u tebi i kroz tebe doživeo nešto sasvim drugačije. U šezdesetim, On opet doživljava nešto drugo.

To je prava igra. U ovom trenutku, Bog u tebi i kroz tebe igra jednu određenu ulogu. Kroz nekoliko godina, u istoj Kosmičkoj Predstavi, On može da zaigra neku drugu ulogu. Pose još dvadeset godina, može opet da zaigra neku novu ulogu. Mi strašno grešimo kada osećamo da uloga koju Bog igra pomoću nas kada nam je pedeset ili šezdeset godina ponekad nije isto toliko važna kao uloga koju nam je dodelio da igramo kada nam je bilo dvadeset. Moramo da osećamo: koju god ulogu da Bog igra kroz nas u dvadesetim, četrdesetim ili šezdesetim, ta uloga je podjednako važna. Za Njega šezdesete nisu starost. Posle osamdeset ili čak sto godina, kada budete otišli na drugi svet, videćete da On i dalje igra Svoju ulogu u vašoj duši.

Um ne treba da se koristi nikada, ni u kom slučaju. Ukoliko koristite um, gotovi ste. Kada vam je deset godina, um će vas navesti da osetite da ste ste stari kao da vam je devedeset! Samo mislite kako u određenoj fazi svog života treba da uradite nešto. Potom, posle deset ili petnaest godina, treba da uradite nešto drugo. Neprestano počinje nova igra, nova uloga koju treba da odigrate. Svaki put kada dobijete neku novu ulogu, morate da je odigrate dobro. Kada budete postali veliko drvo, tada vam dolazi i više odgovornosti. Drvo mora da daje toliko mnogo, toliko mnogo. U početku pod drvetom može da boravi samo jedan hodočasnik. Kasnije tu može da dođe i ostane mnogo ljudi. Konačno, drvo treba da oseti odgovornost za pružanje senke, zaštite i utočišta mnogima. Što se više budete uspeli, to više utočišta, zaštite i prosvetljenja morate da dajete drugima. Po ljudskim merilima starosti, možda će vam biti samo šezdeset ili sedamdeset godina, ali u smislu božanske svetlosti i božanske mudrosti postaćete stotinama i stotinama godina stari.

Kada je u pitanju svetlost, tu nema nikakvih zemaljskih godina. Svetlost, blaženstvo, mir i tome slično, ne pripadaju zemaljskom kalendaru. Oni potiču od Beskonačnosti, ostaju u Beskonačnosti i zauvek će biti u Beskonačnosti. Moramo da se svesno potrudimo da se prerastemo u tu Beskonačnost. Reka našeg života teče, teče, teče i uliva se u okean. Nemojte da smatrate da je reka života nešto što može da se podeli na godine. To je tok jedinstva koji ide ka beskrajnoj Svetlosti. Važno je da ne koristite um kada se na vas spuste godine. Koristite jedino srce. Samo recite: „U ovom trenutku, moram da cvetam na ovaj način. Ranije sam morao da cvetam drugačije. Kroz nekoliko godina, moraću da cvetam na potpuno drugačiji način.“ Svaki trenutak ima svoju izuzetno značajnu lepotu. Kada dođe vreme, kada se cvet vašeg života potpuno rascveta, moći će da pruži čovečanstvu mnogo više radosti i mirisa i da mnogo više pomogne tragaocima koji iskreno teže.

Kako da budemo tolerantni prema ljudima oko sebe kad vidimo da nisu savršeni?

Ako hoćete da budete nepristrasni i pravedni, naprosto se setite kako gledate na razne delove svoga tela. Iz određenog razloga, recimo, više volite svoje desno oko od svog levog oka. Možda bolje vidite na desno oko. I šta vi radite? Vi smesta uspostavljate jedinstvo i sa svojim levim okom. Uz to, vaša leva ruka je slabija od vaše desne ruke. Ali, nećete je zato odseći. I ona je vaša, baš kao što je i desna ruka vaša. Vi ste se poistovetili i sa slabijim i sa jačim delovima svog tela.

Kad vidite da neko nije savršen, vaše srce mora da izađe na površinu i da kaže da je ta osoba, koja je nesavršena, takođe neodvojivi deo vašeg života. Vaša brižnost, samilost i saosećanje mogu učiniti jačim vaše sestre i braću koji su slabiji. U suprotnom, ako zanemarite slabije, ni vi nećete biti ništa bolji! Ko je dobar i ko je loš? Ako kažem da je neka osoba nesavršena, to ne znači da i ja sam nisam nesavršen. Zašto bi me Bog trpeo ako ja ne mogu da trpim druge?

Ako mislimo dobre misli, da li ispoljavamo nešto što ima značaja za svet?

Ako možete bar jednu stvar da uradite na božanski način, onda trista šezdeset pet božanskih osobina ispoljavate na ovoj zemlji. Ako samo jednu dobru osobinu, jednu dobru misao, jednu božansku misao, možete da zadržite pola sata, nešto će se ispoljiti u nekom obliku. Ali, to se neće desiti ako je zadržite samo na sekund. Kad je neko ostvaren, ako makar i na sekundu ponudi dobru volju, u toj kratkoj sekundi dobra volja će se uspostaviti u zemljinoj atmosferi. Međutim, oni koji nisu ostvarili Boga, ako mogu da, recimo, pola sata održe dobru misao, moć njihove misli, koja je božansko delovanje, biće sposobna da se ispolji u čovečanstvu. Zato, ako imate dobru misao, ili ste nešto dobro uradili, pokušajte da održite duh na visini te misli ili delovanja bar pola sata. Onda možete biti sigurni da će je zemlja prihvatiti, bilo na unutrašnjem bilo na spoljašnjem planu.

Kako da znamo da postoji nešto takvo kao što je ostvarenje, i kako da neko zna kada je ostvaren?

Mnogi su ostvarili Boga. To nije moja teorija; to nije moje otkriće. Indijski mudraci, indijski duhovni Učitelji drevne prošlosti, otkrili su Istinu i ja se potpuno slažem sa njima na osnovu mog sopstvenog ostvarenja.

Kada jedete mango, znate da ste ga pojeli. Jeli ste mango i znanje o tome ostaje u vama. Ako drugi kažu: “Ne, nisi pojeo mango”, to vas ne uznemirava, jer znate šta ste uradili. S obzirom da vam je glad zadovoljena, nije vam potrebno tuđe odobravanje ili priznanje. Izvanredan ukus, iskustvo koje ste imali, dovoljan vam je dokaz. Isto je i u duhovnom svetu. Kada neko ispije nektar ostvarenja, on zna da je zaista ostvario Boga. On u svojoj unutrašnjoj svesti oseća beskonačni mir, beskonačnu Svetlost, beskonačno blaženstvo i beskonačnu moć. Ostvarena osoba može da vidi, oseti i zna šta je Božanstvenost u sopstvenoj unutrašnjoj svesti. Kada imate ostvarenje, imate slobodan pristup Bogu, kao i osećaj potpunog ispunjenja. Kada u životu tragaoca osvane ostvarenje, on će to nepogrešivo znati.

Da li je dobro imati znanje o budućnosti?

Poznavati budućnost je dobro jedino ako imate strpljenje, veru i mudrost da iskoristite ovo znanje na pravi način. Pretpostavimo da vidite da u bliskoj budućnosti u vašem životu treba da se dogodi nešto obeshrabrujuće i uništavajuće. Zato što to unapred znate, imate priliku da se molite Svevišnjem da spreči nesreću.

Sa druge strane, ako vidite da nešto dobro, prosvetljujuće i ispunjavajuće treba da se dogodi u bliskoj budućnosti, možete da počnete da nudite svoju iskrenu zahvalnost Bogu, a možete i da se molite Bogu da ubrza ovo ispunjavajuće ispoljavanje. Bog može da usliši vaše molitve i ubrza proces ako vidi da istinski cenite Njegove blagoslove.

Zato, ako vas Bog blagoslovi unutrašnjom vizijom ili sposobnošću da znate budućnost, onda treba da je ispravno koristite. Postoje ljudi koji imaju viziju, ali nisu dovoljno mudri da je pažljivo koriste. Kada predvide pogubne događaje u budućnosti, oni stvaraju beskorisni razorni strah u ljudima, umesto da ih inspirišu da se mole za zaštitu ili prosvetljenje.

Da li je radost oblik savršenstva?

Da, radost je oblik savršenstva. Savršenstvo i božanska radost, unutrašnja radost, vrhunska radost, ne mogu se razdvojiti. Ako ste savršeni, tada ste radosni; a ako ste zaista radosni, veseli, duševni, tada ćete, naravno, biti savršeni. Duhovni izraz koji koristimo za radost je Blaženstvo. Pošto je Izvor svega Blaženstvo, naravno da je Blaženstvo savršenstvo. Zato su Blaženstvo i Savršenstvo uvek neodvojivi.

Kako mi nevezanost može pomoći da postanem savršenija?

Moraš da znaš razliku između nevezanosti i ravnodušnosti. Ove dve reči veoma često idu zajedno. Ako znaš ispravno značenje nevezanosti i ravnodušnosti, lako možeš postati savršenija. Pravo značenje nevezanosti nije odbacivanje. Nevezanost znači da ne prilazimo određenoj osobi na nivou na kome se odigrava određena situacija.

Recimo da se nešto desilo između tebe i tvoje majke. Ako priđeš majci na istom nivou na kome je njena svest ili tvoja svest, tada ne možeš da uneseš nikakvu svetlost u tu situaciju. Ali, ako si zaista nevezana u tom trenutku, ući ćeš u Srce Svevišnjeg sa njenim i tvojim merilima i obavestiti Svevišnjeg o čemu se radi. Reći ćeš: „Ja nju prosuđujem na osnovu mojih merila, a ona mene procenjuje na osnovu njenih merila. O Svevišnji, nudim Ti njena merila i moja merila. Sada nam Ti ponudi Svetlost i vođstvo. Obasjaj Svetlošću i mene i moju majku. Ne dozvoli da se ja direktno bavim mojom majkom, i neka se ona ne bavi direktno mnome. Jedino se Ti se bavi nama“. Kada se Svevišnjem obratiš na ovaj način, to se zove nevezanost. Tada automatski postaješ savršena i u spoljašnjem i u unutrašnjem životu.
A ako gajiš ravnodušnost prema tvojoj majci, ili tvoja majka gaji ravnodušnost prema tebi, to će biti velika, žalosna greška. Ako si ravnodušna prema nekom, a on uradi nešto dobro, ti odmah postaješ ljubomorna. Čak i ako kažeš: „Baš me briga da li moja majka radi nešto dobro ili ne“, ako ona radi nešto dobro, bićeš ljubomorna. A ako ne uspe u nečemu bićeš izuzetno srećna, iako kažeš da sa njom nemaš ništa. Isti će biti njen stav prema tebi.

Ravnodušnost je pogrešan pristup istini. U ravnodušnosti uvek postoji suptilna ljubomora; u ravnodušnosti postoji osećaj odvojenosti. Ali, kada pribegavaš nevezanosti, to znači da si već povezana sa nekim. Zato ovu povezanost ponudi onom Jednom koji ima sposobnost da te dovede u red i da te vodi. Svoj život činiš savršenim jedino kada priđeš Svevišnjem u svoje ime i u ime osobe za koju ne želiš da budeš vezana. Tada tvoj život postaje pesma stalnog savršenstva.

U svom predavanju si rekao da ako vidimo problem i suočimo se sa problemom, mi imamo veću snagu od problema. Da li time hoćeš da kažeš da problem nije problem ako znamo kako da gledamo na njega?

Ako znamo kako da gledamo na problem, pola njegove snage nestaje.  Ali, mi obično nastojimo da izbegnemo problem; pokušavamo da pobegnemo od njega. Nije zločin imati problem, pa zašto bismo se onda plašili da se suočimo sa njim? Naš problem je u tome što, kad se u našem životu desi nešto nezgodno, mi smesta osećamo da je to naša greška, da smo učinili nešto pogrešno. Moramo da znamo da oko nas postoje i loše sile, negativne sile, nebožanske sile, neprijateljske sile, Mi verujemo u zakon karme – da ako učinimo nešto pogrešno, kasnije patimo. Ali, čak i ako ne učinimo ništa pogrešno, neznanje sveta će doći da nas maltretira. Pomislite na Hrista. On je bio veliki duhovni Učitelj. Nije imao nikakvu lošu karmu. Nije učinio ništa pogrešno. Ali, neznanje sveta ga je razapelo. Naravno, mi se ne možemo porediti sa Hristom, ali moramo da osetimo da ne znači obavezno da smo na našem nivou nešto pogrešili.

Time što krivimo sebe, a potom pokušavamo da se sakrijemo, ne rešavamo svoj problem. Moramo da se suočimo sa problemom i vidimo da li smo zaista krivi. Ako nam problem stvara neko drugi, moramo da stojimo kao zid i da ne dopustimo da taj problem prodre u nas. Ako je to moja kuća, moj zid, naću dopustiti nikom da ga provali. Ali, ako sam ja sam problem, taj problem je beskrajno teže rešiti. Da bih rešio moj problem, moram da upražnjavam duhovni život i da razvijem unutrašnju snagu, težnju i unutrašnju nevezanost. Polako, postepeno, postaću iznutra snažan, a onda ću biti u stanju da rešim probleme koje sam sam izazvao, mojim sopstvenim unutrašnjim slabostima.

Može li Učitelj da vodi nove učenike nakon što je napustio ovaj svet?

Svakako, to je moguće! Pogledajte Hrista, na primer. Veliki Učitelji kao što su Hrist, Šri Krišna, Buda, Šri Ramakrišna i drugi mogu da vode svoje sledbenike i to i čine. Oni imaju slobodan pristup božanskoj svesti bez obzira gde se nalaze. Međutim, ima veoma mnogo običnih duhovnih Učitelja, instruktora, svamija i tako dalje, a oni to ne mogu da čine. Ima nekih koji čak ne mogu da vode svoje učenike ni dok su na zemlji. Oni imaju milione učenika ali nemaju moć da ih vode čak ni kada stoje pred njima. Pa kako se oni mogu nadati da će voditi svoje učenike kada budu na Nebu?

Takođe, to zavisi i od učenika. Ako se radi o pravom učeniku prve klase koji uvek misli na Učitelja i meditira na Učitelja, onda je Učitelju mnogo lakše da vodi tog učenika. Ali ako je to učenik četvrte klase, koji je sve vreme okupiran svetovnim mislima i idejama, kako ga onda Učitelj može učiniti svesnim svog vođstva? Dakle, to zavisi od kalibra Učitelja i prijemčivosti učenika.

Kako da proširimo srce i steknemo više božanskih osobina u našim svakodnevnim aktivnostima i odnosima sa ljudima?

Duhovni život nije život ravnodušnosti. Međutim, čovek mora da koristi rasuđivanje kad ima posla sa svetom. Ako od srca dajete svima, bez obzira o kome se radi, ljudi mogu da počnu da vas iskorišćavaju. Ako neki lopov želi da kupi alatku da bi njome obijao, pa ako mu neko sa velikodušnim srcem da novac ne pitajući kakav je to čovek ili zašto mu je potreban novac, ko će onda biti delimično odgovoran za dalje lopovljeve krađe? Čovek koji mu je dao novac. Jedna duhovna osoba može da ima zaista široko srce, ali joj je važnije da mudro koristi kvalitete svoga srca nego da vapi za njegovim proširenjem.

Bog je našem srcu već dao mnoge božanske osobine, ali ih mi ne koristimo i tako usporavamo naš duhovni rast. Veoma malo ljudi, moram da kažem, zna šta je zaista duhovno srce. Mi zapravo brkamo emocionalni vital sa srcem. Ovog trenutka želimo nekome da damo sve, ali narednog trenutka želimo da sve zadržimo za sebe. Ovog trenutka, bez ikakvog razloga, spreman sam da vam dam sve, a narednog trenutka, opet bez ikakvog razloga, spreman sam da vam oduzmem život. Takva vrsta osećanja uopšte ne dolazi iz srca. To je igra našeg zahtevajućeg i neprosvetljenog vitala.

Kad naš vital nastoji da igra ulogu srca, on će pokušavati da dominira drugima da bi ih naveo da osete da smo im očajnički potrebni zato što mi imamo mudrost ili svetlost, a oni ne. Ali, samo postojanje srca je zasnovano na poistovećenju. Poistovećenje je svetlost. Duhovno srce može da se poistoveti jedino sa svetlošću i blaženstvom, jer ono stalno dobija svetlost i blaženstvo od duše. Mi se možemo poistovetiti sa nečijom tugom, ali se mi zapravo poistovećujemo sa svetlošću unutar te tuge. Unutar bola, unutar patnje, pa čak i unutar tame postoji svetlost. Na kraju, srce se poistovećuje sa tom unutrašnjom svetlošću. Ako svakog dana plačemo za našom unutrašnjom svetlošću, videćemo da će se srce sigurno proširiti. Ali, ako želimo da proširimo srce bez svetlosti, samo ćemo proširiti svoje neznanje. Jedino kad plačemo za Najvišim naše će se srce zaista proširiti.

Moramo da shvatimo da moramo da se okanemo vitala koji nas obmanjuje i iskorišćava. Vrlo često sile iz nečistog vitala, ispod pupka, ulaze u naše srce i donose nam patnju. Pročišćenje vitala je apsolutno neophodno ako hoćemo da vital deluje božanski, zajedno sa srcem. U suprotnom, srce će morati da samo igra svoju ulogu. Zato, molim vas, pazite da kad imate posla sa ljudima ne dajete lažnu svetlost zahtevajućeg i posesivnog vitala. U ime brižnosti, mi često nudimo brige, strepnje, nečistote i tako dalje.

Uopšte nije teško da na površinu iznesemo dobre osobine našeg srca, kao što su to saosećanje i brižnost. Te osobine možemo da izvedemo u prvi plan pomoću naše težnje. Mi težimo za Bogom, koji nesumnjivo ima više Brižnosti, Privrženosti i drugih osobina srca nego mi. Naša iskrena težnja može da nam odozgo od Boga donese te osobine.

Kako se stiče ljubav prema čovečanstvu u zaista praktičnom smislu? To je lako reći, ali je teško primeniti.

Istina je da je lako reći da volimo čovečanstvo, a da u stvarnosti to bude samozavaravanje. Kako možemo da steknemo istinsku ljubav prema čovečanstvu? Da bismo voleli čovečanstvo, moramo da pođemo Izvoru. Izvor nije čovečanstvo; Izvor je Božanstvenost. Ako zaista možemo da pođemo Izvoru i da volimo Božanstvenost, tada ćemo videti da Božanstvenost nije nešto odvojeno od čovečanstva.
Najpre moramo da volimo Boga, koji je sama Božanstvenost. Ako budemo mogli da volimo Boga, tada ćemo osetiti da se naše unutrašnje postojanje ne može odvojiti od Boga. Naše istinsko unutrašnje postojanje i Bog su jedno. Voleti Boga i voleti nas same na božanski način je ista stvar. Tada ćemo videti da je naše spoljašnje postojanje, koje je naša božanska ličnost, čitavo čovečanstvo.

Ako sebe volimo na egoističan način, tada ubijamo i vezujemo sebe. Treba sebe da volimo božanski, a ne emotivno ili egoistično. Treba da volimo sebe upravo zato što Bog diše u nama, jer Bog želi da ispuni Sebe u nama i kroz nas. U ovom slučaju, naše unutrašnje postojanje i Božja Stvarnost su jedna te ista stvar.

Ako smo potpuno svesni ove istine, tada ćemo videti čovečanstvo u nama. Čovečanstvo nije oko nas ili van nas; ono je u nama. Ako postanemo jedno sa našim božanskim postojanjem, tada ćemo videti da je čitavo čovečanstvo u nama. Šta god je u nama, to je naše; šta god je spolja, to nije naše. Mi možemo da pomognemo da se ispuni i prosvetli samo ono što je u nama. Zato moramo da osetimo da je čovečanstvo u nama. Tada ćemo moći da istinski i efikasno pomognemo čovečanstvu.

Hajde da najpre uradimo najbitniju stvar. Ostvarenje Boga je najbitnije za duhovnog tragaoca, a ne čovekoljublje. Čovekoljublje je veoma dobra reč, ali pravo čovekoljublje počinje iznutra. Rečeno je: „Milosrđe počinje kod kuće“. Isto tako i duhovnost, čovekoljublje i sve drugo moraju da počnu duboko u nama. A šta je tamo? Samo Bog, Stvarna Stvarnost! Hajde da najpre ostvarimo Boga. Tada ćemo videti da je svet u nama. Ako ne ostvarimo Boga, tada ćemo videti svet i čovečanstvo kao nešto odvojeno od nas. Ali, čim ostvarimo Boga, osetićemo da je čovečanstvo naše. Zato, hajde da najpre ostvarimo Boga, a zatim ćemo osetiti da je ostatak sveta u nama.

Kako možemo da usavršimo našu fizičku ili vitalnu izdržljivost?

Fizičku i vitalnu izdržljivost možemo usavršiti ako znamo da smo mi samo maleni bunar ili jezerce, a da je tik pred nama more Svetlosti i Blaženstva. Mi smo maleni, veoma mali i neprosvetljeni, tamni, nečisti, nesvršeni. A ispred sebe vidimo more neiscrpne Energije, neiscrpne Svetlosti, svega što je beskrajno.

Šta je sledeća stvar koju činimo? Mi naprosto skačemo u ovo more i smatramo ga sasvim svojim. U ovom trenutku mi smatramo svojim nesvršenost i sve ono što jesmo. Savršenstvo nam je savršeno strano. Čudno nam je sve što je dobro. Osećamo da je naše sve što je loše; to je ono što jesmo. Ali to je pogrešna predstava. Moramo da osetimo da prava stvar nije ono što smo sada, već je prava stvar ono što je pred nama. Baš to treba da prisvojimo kao svoje. A ako uđemo u nju i postanemo deo nje, lako je možemo prisvojiti. Ako prihvatite ovakav stav, automatski ćete usavršiti svoju fizičku i vitalnu izdržljivost.

Kako ljudi mogu da imaju ljubav?

Ako nemamo ljubav, šta uopšte možemo da postignemo? Ako ne volimo svet, to znači da možemo da budemo neutralni ili ravnodušni prema svetu. A opet, kada smo ravnodušni, od toga ne dobijamo nikakvu radost. Moramo da volimo svet i da prihvatimo svet kao sasvim svoj. Zašto? Za dobrobit ovog sveta.

Vaše pitanje glasi, kako da imamo ljubav? Odgovor je: ako ne volimo, šta se onda dešava? Svet sa kojim se danas suočavamo je sav u mržnji, sav u nadmoćnosti. Ako ne volimo jedni druge, izuzetno mnogo patimo.
Ali, kako da volimo nekoga ili nešto? Pre svega, ako ne volimo sebe, ne možemo da volimo druge. Ako smo rano ujutru srećni, onda se trudimo da pozdravimo svakoga koga sretnemo na ulici ili da mu se osmehnemo. Ali, ako smo ujutru nesrećni, onda čak i ne gledamo u druge. Osećamo se jadno, pa možemo da odemo i toliko daleko da kažemo da nam je to što smo videli druge upropastilo čitav dan. Ako smo iznutra srećni, onda nam je dobar čitav svet. Ali, ako se duboko iznutra osećamo jadno, onda krivimo čitav svet. Mi nikad ne krivimo sebe; krivimo svet. A čija je zapravo greška? Greška je naša.

Dakle, kako da volimo svet? Želim da kažem da možemo da volimo svet stvaranjem radosti. Od radosti dobijamo ljubav, a od ljubavi dobijamo radost. Kako stvaramo radost? Stičemo je tako što nešto činimo. Malo dete se raduje kada se igra sa svojom lutkom. Ako verujem u Boga, pričinjava mi radost da se molim Njemu. Kada dobijem radost, osećam da želim da je primenim u svakodnevnom životu. Onda se ta radost preobražava u ljubav.

Hteo bih da kažem da moramo da obratimo pažnju na stvari koje nam pričinjavaju radost. Potom od radosti možemo da dobijemo ljubav. Moramo da započnemo od radosti. Došli smo na svet da dajemo radost i da primimo radost od sveta. Ali, na nesreću, mnogi ljudi koriste um umesto srca. Zato im je veoma teško da dobiju radost od sveta. Um jedino raduje da deli i pravi podele. Um pokušava da stekne radost rasparčavanjem stvarnosti. Srce želi da ostavi stvarnost netaknutu. Ono ne želi da stvarnost isecka na delove.
Zato je rešenje naše srce. Srce ima radost i srce ima ljubav, dok umu nedostaje radost. I još nešto: um nam oduzima radost koju dobijamo iz srca. Zbog uma, mi sumnjamo u druge, postajemo ljubomorni na druge. Ako je neko dobar ili ako je neko postigao nešto izuzetno, mi koristimo sumnjičavi um i pokušavamo da nipodaštavamo tu osobu ili ono što je ona postigla. Kada sumnjamo u nekoga ili kada smo ljubomorni na nekoga, da li nam to donosi bilo kakvu radost? Sa druge strane, ako koristimo svoje srce da se poistovetimo sa tom osobom, to nas jako raduje!

Ako koristimo svoje srce da slušamo neki izuzetno lep i milozvučan muzički komad, poistovetićemo se sa tom muzikom, sa pevačem ili sa melodijom. Možda ćemo čak osetiti da smo mi sami pevač, da pevamo tu melodiju. Ali, ako koristimo um, postajemo ljubomorni na pevača, ljubomorni na muziku i tako dalje.

Dakle, srce i um daju nam dva različita iskustva. Jedno od njih ceni druge, a drugo nastoji da umanji njihovu slavu. Jedno nas čini veoma srećnim, a drugo nas čini jadnim. Kada neko izvodi neku kinesku pesmu i ja to čujem, ako upotrebim srce, veoma ću se obradovati, osetiću veliko jedinstvo sa muzikom. Ali, ako koristim um, reći ću: „O ne, moja indijska muzika je daleko bolja“. Sa druge strane, ako koristite um reći ćete: „Indijska muzika je šašava. Ona nas samo uspavljuje. Kad jednom počne, nema pametnija posla“.

Ali, ako koristite svoje srce, reći ćete: „Indijska muzika je veoma lepa, veoma umirujuća, izuzetno opčinjujuća“.
Kada koristimo svoj kritički um, ko gubi? Mi sami. Nikad, nikad nećemo postati srećni kritikujući nekoga, zato što je naša unutrašnja priroda sva ljubav, obilje ljubavi. Zato mi u našoj filozofiji pridajemo toliku važnost srcu. Srce prihvata stvarnost kao takvu. Srce ne mari da li su drugi dobri ili loši. Nudeći im dobru volju, ono postaje nerazdvojno jedno sa njima. Um se, sa druge strane, stalno kreće od dobrih do loših osobina drugih. Ovog trenutka on kaže da je neko dobar, a narednog trenutka kaže da gubimo dragoceno vreme družeći se sa tom osobom. Prilazeći drugima srcem dobre volje, mi uspostavljamo neku vrstu prijateljstva ili jedinstva sa njihovom dušom, a to nam pruža ogromnu radost. Ali, ako pristupimo drugima umom, onda ćemo samo nastojati da im nalazimo mane.

Kada koristimo um, mi prilazimo cvetu i kao nestašni majmun pokušavamo da uništimo taj cvet, laticu po laticu. Ali, ako koristimo srce da priđemo cvetu, cenićemo i lepotu i miris tog cveta.
Srce daje radost i srce prima radost. Um nastoji da uništi lepotu stvarnosti koju vidi. Naravno, oni koje su drugi kritikovali, reagovaće na isti način. Oni će sakupiti svoju snagu da se odbrane. Dakle, srce je uzajamna ljubav, a um je uzajamno uništenje.

Kada je dobra volja na delu, mi smesta otvaramo vrata svog srca. Tako mi oslobađamo svoje srce. Što se vas tiče, vi ste nesumnjivo otvorili vrata vašeg srca. Otvarajući srce, stigli ste do delimičnog cilja. Sutra ćete videti da to nije kraj. Načinili ste prvi korak. To je veoma solidan korak i sasvim izvesno ćete u sebi osetiti ljubav, radost, svetlost, mir, blaženstvo i druge božanske osobine. Taj prvi korak, otvaranje srca, krajnje je zadovoljavajući. Potom ćete sutra videti kako u vama cvetaju mnoge, mnoge božanske osobine. Kao cvet koji se rascvetava laticu po laticu, na potpuno isti način će mnoge, mnoge božanske osobine vašeg srca procvetati i dati vam ogromnu radost. A vi ćete osetiti da vaš život ima izuzetno važan smisao – a taj smisao je da svakodnevno uvećavate svoju ljubav, radost, mir i blaženstvo.

(Odgovor Šri Činmoja na pitanje koje mu je u telefonskom intervjuu 14. januara 2005. postavila Gaja, novinarka časopisa Pekinški naučni i tehnološki magazin)

Na koji način tražite ono što je dobro u raznim tradicijama?

Ako se iskreno molim Bogu za ispunjenje Božije Volje, onda će me moja molitva sigurno naučiti kako da vidim dobre stvarnosti u svakom ljudskom biću. Ako je svaka tradicija gladna Božije Ljubavi i Svetlosti, onda će sve što je dobro izaći na površinu da poboljša ovaj svet.

Danas vidimo dobre osobine u drugima. Ako ih bezrezervno cenimo, onda te dobre osobine nastoje da procvetaju u našem sopstvenom životu, kao lotos – polako, postojano i sigurno.

Bez molitve i bez meditacije, gotovo je nemoguće uvažiti dobre osobine u drugima i izbeći nemilosrdne napade zmije ljubomore.
Svaka tradicija je u pravu na svoj sopstveni način. Potrebno nam je kosmopolitsko srce da bismo cenili, divili se i uvažavali sve tradicije i postali građani sveta – koji inspirišu, ohrabruju, prosvetljuju i ispunjuju svaku tradiciju.

Recimo da imamo dvojicu sportista. Oni mogu da se međusobno bore, iako je to prijateljska borba. To može da bude boks, može da bude rvanje. Ako se obojica mole, da li je to dobro?

Da. Ako se mole, Bog će ih štititi i oni će pokazati najbolje što znaju, ali tu neće biti zluradosti. Pretpostavimo da se dva boksera bore. Naravno, svaki od njih želi da pobedi. Sa jedne strane, oni mogu da iznesu na površinu svoje životinjske sklonosti, životinjske osobine i unište protivnika. Sa druge strane, svaki od njih može da oseti da je to prilika da prevaziđe sopstvene sposobnosti. Oni mogu da pokušaju da iznesu na površinu svoje skrivene sposobnosti. U skladu sa našom filozofijom, mi uvek nastojimo da prevaziđemo sebe, uvek nastojimo da se poboljšamo. Dakle, ako pobedimo nekog dok prevazilazimo sami sebe, to nije pogrešno. Ali, ako pokušavamo da pobedimo nekoga po svaku cenu, ili ako koristimo nepoštena sredstva, to će onda biti veoma žalosna greška.

 

(Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao Bobu de Jongu, sa holandske Veronika televizije, 12. marta 1988.)

Koliko sam shvatio, rekao si da neke duhovne osobe u Indiji tvrde da smo danas ovde, sutra više nismo tu, da je svet iluzija.

Pojam maya (iluzija) je u celini pogrešno protumačen na Istoku. Čak i danas, devedeset i devet posto ljudi će reći da je Šankara zastupao doktrinu da je svet iluzija. Ono što je Šankara hteo da kaže, ako sam u pravu, jeste: “Svet nije iluzija, ali ne smemo pridavati važnost prolaznim stvarima. Postoji nešto večno, pa zato neprestano i stalno i moramo nastojati da živimo u večnom, a ne u prolaznom”.

Danas, ili nedavno, možemo reći pre nekih osamdesetak godina, neki savremeni mislioci Indije došli su do zaključka, pošto su rasvetlili Šankarinu filozofiju, da on zapravo nije mislio da je svet kolosalna iluzija.

“Ne to, ne to,” uzvikivale su Upanišade, a Šankara je to ponavljao kao eho. Šta je, međutim, “to”? “To” je nešto što je konačno, nešto što nas sve vreme sputava. Zato su ljudi mislili da ćemo, ako napustimo ovaj svet, na nekom drugom mestu možda naći neki bolji svet. To je kao kada stojite na jednoj obali i mislite kako je druga obala bezbednija i prepuna radosti i blaženstva. A to nije istina.

Svaka osoba ima sopstveni put razumevanja Istine. Vi imate savršenu slobodu da je shvatite na svoj način. Koliko ljudi može da uđe u dublji smisao Istine? Neki smatraju da je svet iluzija, dok drugi osećaju da on nije iluzija. Žalosno je što ne vidimo ili ne možemo da vidimo svet u njegovoj potpunosti. Mi posmatramo Istinu svojom ograničenom svešću, ograničenim razumevanjem. Kada to učinimo, vidimo da svet nije ništa drugo do predmet neznanja. Osećamo da treba da uđemo u drugi svet, svet blaženstva i savršenstva.

Da se vratim na tvoje pitanje: Šankarin vrlo kratak zemaljski život bio je nabijen dinamičkom energijom. On je propešačio Indiju uzduž i popreko, propovedajući svoju filozofiju. Podigao je hramove na ključnim mestima u zemlji. Ono što je ponudio celom svetu bila je, zapravo, dinamička istina, a ne takozvana iluzija koju je svet veoma nategnuto povezao sa njegovim učenjima.

Kada se osećam nedostojno, sumnjam da će mi Bog oprostiti. Ne vidim kako mogu da očekujem da će mi biti oprošteno u jednoj kratkoj inkarnaciji.

Upitaj se da li postoji bilo koji način na koji mi možemo da pobedimo Boga? Odgovor je: ne. Ako Bog upotrebi Moć svog Oproštaja, onda je ta Moć Oproštaja nesumnjivo jača od svih nedela koja misliš da si počinio u ovoj inkarnaciji ili čak u svojim prethodnim inkarnacijama.
Pomisli na sobu koja je u mraku danima, pa čak i mesecima. Potom ti uđeš i okreneš prekidač i za tren oka povratiš svetlost. Slično tome, treba da osetiš da tvoja slabost nije ništa u poređenju sa Moći Božije Samilosti i Moći Božijeg Oproštaja.

Sada se postavlja pitanje, kažeš ti, zašto bi ti Bog oprostio ako stalno iznova radiš istu pogrešnu stvar? Ti danas učiniš nešto pogrešno, a potom se moliš Bogu: „O Gospode, oprosti mi, oprosti mi, oprosti mi!“ Zatim ćeš sutra možda ponovo učiniti istu tu stvar. To je kao kada neko jede ljutu papriku. On danas kaže: „Jezik mi gori! Nikad više neću jesti ljutu papriku“. Potom sutra opet pojede papriku i opet opeče jezik.
Vraćam se na tvoje pitanje. Bog će nam oprostiti bez obzira koliko puta da učinimo pogrešnu stvar, ako iskreno plačemo. Ali, zar On neće biti mnogo zadovoljniji nama ako istu pogrešnu stvar ne ponavljamo stalno iznova?

Božiji Oproštaj je uvek tu, ali će Bog biti ponosan na nas kada se odreknemo svih pogrešnih stvari. Ako ne možeš da ih se odrekneš preko noći, onda pokušaj da svakog dana smanjiš broj pogrešnih stvari u svom umu ili u svom spoljašnjem životu. Ti znaš koliko puta činiš nešto pogrešno u svom spoljašnjem životu ili u svom unutrašnjem životu. Izbroj. Onda vidi možeš li sutra da smanjiš taj broj. Ako na taj način, malo-pomalo, možeš da smanjiš taj broj, doći će dan kada više nećeš praviti nikakve greške. Tada Bog ne samo da će biti zadovoljan; On će biti veoma, veoma, veoma ponosan na tebe. Nikad ne zaboravi da je Moć Božije Samilosti beskrajno jača od svih velikih grešaka koje misliš da si načinio.

Osećam da se uvek nadmećem sa drugima. Kako mogu to da prevaziđem?

Pokušaj da osetiš jedinstvo sa svima. Kada to uradiš, odmah ćeš proširiti sopstvenu svest. Kada neko uradi nešto dobro, odmah treba da osetiš da si to ti uradio. Isto to treba da urade i drugi, kada ti uradiš nešto značajno. Uvek kada neki pojedinac uradi nešto dobro, ostali treba da osete da su njihovo svesno nadahnuće i težnja tom pojedincu omogućili da postigne uspeh. Ako uvek imamo stav timskog rada, bićemo u stanju da pobedimo ego

Ipak, ego koji se nadmeće ne treba pobrkati sa božanskim ponosom. Mi ponekad osećamo: “Ja sam Božiji sin, pa kako onda mogu da budem tako loš? Kako mogu da slažem? Kako mogu da budem neiskren? Ja sam Božiji instrument, pa kako onda ovako nešto mogu da radim?” To je takođe neka vrsta ega, ali ovaj ego nije izazivački i razoran ego koji nas nagoni da želimo da pobedimo svakoga, milom ili silom, i da nepobedivom superiornošću gospodarimo celim svetom. Božanski ego potiče od naše obožene svesti, od našeg unutrašnjeg jedinstva sa Bogom. Ako na božanski način osećamo da smo Božiji odabrani instrument, onda u našem životu ne može biti nebožanskog ega. To najpre treba da osetimo iznutra. Potom to treba da ispoljimo u našim delima.

Prema tome, kad god neko uradi nešto dobro, molim te, oseti da si to ti uradio. To uopšte nije pogrešno. Ti ne obmanjuješ sebe. Nemoj da misliš: “O, ja to nisam uradio. Ja se zovem tako-i-tako.” Tvoje ime je: Univerzalna Svest. Postoji samo jedno Biće i ono je beskonačno i sveprožimajuće “Ja”. Stoga, kada jedan stanovnik univerzuma nešto postigne, lako i s punim pravom možeš da tvrdiš da si ti to postigao, samo ako možeš da se poistovetiš sa Univerzalnom Svešću.

Rekao si da ako sagledamo neki problem i ako se suočimo sa problemom, imamo veću snagu od problema?

Ako znamo kako da gledamo na određeni problem, pola snage tog problema nestaje. Ali, mi se često trudimo da izbegnemo problem; pokušavamo da pobegnemo od njega. Nije zločin imati neki problem, pa zašto bismo se onda plašili da se sa njim suočimo? Naša poteškoća je u tome što kada se u našem životu dogodi nešto nepovoljno, odmah osećamo da smo krivi, da smo uradili nešto loše. Moramo da znamo da oko nas postoje i loše sile, nebožanske sile, neprijateljske sile. Mi verujemo u zakon karme - ako uradimo nešto loše, kasnije ćemo patiti. Ipak, čak i kada ne uradimo ništa loše, neznanje sveta može da dođe i da nas muči. Pomislite na Hrista. On je bio veliki duhovni Učitelj. Nije imao nikakvu lošu karmu. Nije uradio ništa loše. Međutim, neznanje sveta ga je razapelo na krst. Naravno, ne možemo sebe da poredimo sa Hristom, ali na našem sopstvenom nivou treba da osetimo da ne mora uvek da znači da smo mi pogrešili.

Ako sebe okrivljujemo, a potom pokušavamo da se sakrijemo, mi ne rešavamo problem. Moramo da se suočimo sa problemom i vidimo da li nas stvarno treba okriviti. Ako neko drugi pravi problem, treba da se postavimo kao čvrsti zid i ne dozvolimo problemu da uđe u nas. Ako je to moja kuća, moj zid, neću nikome dozvoliti da prođe. Međutim, ako sam ja sam problem, to je onda beskrajno teže rešiti. Da bih rešio problem sebe samog, moram da praktikujem duhovni život i razvijem unutrašnju snagu, težnju i nevezanost. Polako, postepeno, postaću iznutra jak, a onda ću moći da rešim probleme koje je prouzrokovala moja sopstvena slabost.

Čim pobedite neku poteškoću, otkrićete da se ona ponavlja na višem i suptilnijem nivou. To je ona ista suštinska poteškoća u vama sa kojom treba da se suočite u prefinjenijem obliku.

Kako možemo da se uzdržimo da nekoga ne kritikujemo?

Uvek moramo da vidimo šta se nama događa kada nas neko kritikuje. To je kao borba dva boksera. Ja sam bokser i neko drugi je bokser. Kada nekoga kritikujem, to je kao da ga udaram i povređujem. A kad on kritikuje mene, on me povređuje čineći me tužnim. Ako možemo da se setimo kako je nama kada nas kritikuju, moći ćemo da saosećamo sa drugima. Ako ne volimo da nas drugi napadaju, zašto bismo mi napadali njih? Pokušajte da mislite o drugima kao o cvetovima. Osetite kako ulazite u jedan vrt. Tu možete da uživate u lepoti cveća, a opet, možete i da pokidate sve latice, jednu po jednu. Kada kritikujete druge, vi uništavate cveće. Kakvu ćete lepotu, čistotu i druge božanske osobine naći u vrtu, ako uništite svo cveće?

Kako ćete dokazati svetu da ste zaista mudri, ako stalno kritikujete druge? Sve što vam pomaže u duhovnom životu, treba da činite što češće, a svega što vam ne pomaže treba da se odreknete. Pre nego što ste došli na duhovni put, počinili ste mnoge nebožanske stvari. Kad uđete u duhovni život, to znači da ste spremni da se odreknete tih loših osobina. Kada ste spremni i gorite od želje da učinite pravu stvar, loše osobine će vas automatski napustiti.

Kakva je uloga podsvesti u duhovnom životu?

Uloga podsvesti je da uznemirava naš unutrašnji mir, unutrašnju radost, unutrašnju svetlost. Moramo da Svetlost i Čistotu odozgo unesemo na podsvesni nivo da bismo ga prosvetlili. Inače će naši podsvesni i nesvesni delovi stajati na putu našeg duhovnog dostignuća.

Na podsvesnom planu je sve haotično, neprosvetljeno, mračno i strašljivo. U duhovnom životu je važno da se očisti džungla podsvesnog plana. Ali, kako to možemo uraditi? To možemo uraditi pomoću stalne težnju i posvećenosti Svetlosti koja se večno spušta odozgo. Svaki pojedinačni tragalac mora da prosvetli tamu u svom podsvesnom svetu, ili će podsvest nastaviti da stoji kao prepreka njegovoj potrazi za ostvarenjem Boga.

U našoj podsvesti ima mnogo stvari koje ne treba da izađu na površinu. U podsvesti postoji tama, postoji nečistota, postoji poricanje. Ove stvari treba pročistiti, preobraziti i usavršiti a da se ne pojavljuju u fizičkom ili svesnom umu. Bolje je uopšte ne uznemiravati podsvesni um.

Kada smo suočeni sa prirodnim katastrofama možemo da reagujemo na dva načina: da osetimo da ljudska bića moraju više da poštuju prirodu ili da nam je potrebna još razvijenija tehnologija da bi se ljudi zaštitili od katastrofa. Kakvo je vaše gledište?

Ja se krajnje iskreno slažem sa oba gledišta. Prvo, moramo da poštujemo prirodu. Predsednik Gorbačov i drugi se izuzetno trude da sačuvaju Majku Prirodu. Ovde, tamo i svuda priroda se uništava, pa njihova organizacija Zeleni krst nastoji da očuva prirodu, da očuva okolinu. Priroda je izraz našeg unutrašnjeg života, našeg višeg života. Upravo iz prirode mi dobijamo sve dobre stvari – lepotu, smirenost, poniznost, jednostavnost i mnoge druge božanske osobine. Iznad svega, priroda je spontana. Kada razvijemo um, postajemo veoma komplikovani; ništa ne možemo da učinimo spontano. Priroda nam pomaže da povratimo svoju spontanost. Slično tome, priroda nam na milione načina pomaže da postanemo dobri građani sveta. Zato moramo da poštujemo prirodu i da je duboko uvažavamo.

Vaša drugo gledište je da nam je potrebna još razvijenija tehnologija da bismo zaštitili ljude od katastrofa. Ja se potpuno slažem i sa tom tvrdnjom. Nauka i tehnologija moraju da napreduju. Ali, oprostite mi, ma koliko da uznapredujemo sa našom naukom i tehnologijom, ako se priroda razbesni, ona neće pokleknuti pred našim naučnim i tehničkim dostignućima. Univerzalna priroda je beskrajno moćnija od naučnih dostignuća čoveka. Ta dostignuća, kažem vam, neće biti ravna Majci Prirodi, ako se ona razbesni.

Dakle, postoje dva pristupa: napredna tehnologija i naše poštovanje prema Majci Prirodi, kako se ne bi naljutila na nas i mučila nas podsticanjem prirodnih katastrofa. Dva pristupa koja ste pomenuli su apsolutno ispravna, ali ako mi dopustite, dodao bih još jedan pristup koji uopšte neće remetiti ove koje ste pomenuli. Taj treći pristup je molitva – molitva najvišem, najjačem, Onom najmoćnijem da nas zaštiti od svakog zla, od prirodnih katastrofa, ili od bilo čega i bilo koga.

Ako budemo mogli da primenimo sva ova tri pristupa istovremeno, velika je verovatnoća da ćemo izbeći prirodne katastrofe.

Odgovor koji je Šri Činmoj dao 14. januara 2005. na pitanje koje mu je postavila Gaja, novinarka časopisa Pekinški naučni i tehonološki magazin

Ne znam šta će se zbiti sa mnom u budućnosti, i veoma brinem za svoju sudbinu. Da li je to dobro?

Ne, ne bi trebalo da brinemo. Naša vera u Boga, u našeg Unutrašnjeg kormilara ili u našeg duhovnog Učitelja bi trebalo da bude bezrezervna. Morali bismo da osećamo da Bog ne samo da zna šta je najbolje za nas, već i da će da učini sve za nas. Mi brinemo jer ne znamo šta će se zbiti sa nama sutra, pa čak ni sledećeg minuta. Čini nam se da ako sami ne učinimo nešto za sebe, ko će onda da učini bilo šta? Ali ako možemo da osetimo da postoji neko ko o nama više vodi računa nego mi sami o sebi i ako možemo da svesno ponudimo našu odgovornost Njemu rečima: "Budi Ti odgovoran, Večni Oče Večna Majko, Ti budi odgovoran za ono što radim, za ono što govorim, za ono što postajem", tada naša prošlost, naša sadašnjost i naša budućnosti postaju Njegov problem.

Dokle god pokušavamo da budemo odgovorni za sopstveni život, mi ćemo se osećati bedno. Nećemo biti u stanju da iskoristimo kako treba ni dva minuta od svakih dvadeset četiri sata kojima raspolažemo. Kad budemo mogli da osetimo da smo Božiji svesni instrumenti i da je On Onaj koji dela, tad nećemo brinuti za svoju sudbinu, jer ćemo znati i osećati da je sve u svevolećim Rukama Boga, koji će učiniti sve u nama, pomoću nas i za nas.

Hajde da svesno ponudimo samo naše postojanje – ono što imamo i jesmo –Bogu. Mi težimo da postanemo prava slika i prilika Boga, da izrastemo u neograničen mir, Svetlost i blaženstvo. A ono što sada imamo samo je neznanje, more neznanja. Ako budemo mogli da Bogu ponudimo naš vapaj težnje i naše more neznanja, naš problem je rešen. Ne bi trebalo i ne moramo nikad da brinemo za našu sudbinu. Zahvaljujući našoj predaji, mi postajemo nerazdvojno jedno sa Božijom kosmičkom Voljom

Kako da naučimo sebe da volimo ljudski rod, ne samo kao kolektivnu celinu, nego i specifično, kada su nečije mane i loše osobine tako očigledne?

Kada vidite da su nečije mane i loše osobine tako očigledne, odmah pokušajte da osetite da te mane i loše osobine ne predstavljaju tu osobu u potpunosti. Njeno pravo sopstvo beskrajno je bolje od onoga što sada vidite. Sa druge strane, ako zaista želite da volite čovečanstvo, morate ga voleti onakvo kakvo je sada, ne očekujući da dođe do određenog nivoa.

Ako bi čovečanstvo trebalo da postane savršeno da biste vi mogli da ga prihvatite, onda mu ne bi ni bila potrebna vaša ljubav, naklonost i pažnja. Upravo sada, u njegovom nesavršenom stanju svesti, čovečanstvu treba vaša pomoć. Dajte čovečanstvu bezrezervno makar i najbeznačajniju i najograničeniju pomoć koja vam je na raspolaganju. Ovo je zlatna prilika. Kada jednom propustite ovu priliku, vaša buduća patnja prevazići će vašu trpeljivost.

Doći će dan kada ćete shvatiti da je nesavršenost čovečanstva vaša sopstvena nesavršenost. Vi ste Božija tvorevina, a isto je to i čovečanstvo. Čovečanstvo je samo jedan izraz vašeg univerzalnog srca. Možete i morate voleti čovečanstvo, ne samo kao celinu, već i pojedinačno, ako spoznate činjenicu da sve dok čovečanstvo ne bude osvarilo svoj vrhunski cilj, ni vaše sopstveno božansko savršenstvo neće biti potpuno.

Vi ste dizali teške predmete kao što su avioni i slonovi pre dosta godina. Zašto ste se sada toga ponovo poduhvatili?

Hteo sam da vidim da li godine išta utiču na fizičku spremnost. Otkrio sam da je ono što stvara problem samo ljudski um. Ako možemo da prevaziđemo um suprotstavljajući se umu, onda nas fizičko telo sluša. Ali, um nas navodi da se osećamo jako stari.
Ja sad imam 67 godina. Onog trenutka kad upotrebim svoje srce, osećam da imam 20 godina. Zato nastojim da koristim srce kad izvodim ovakva dizanja. Kad koristim svoje srce, osećam jedinstvo sa avionom. Sve mi pomaže i svi mi pomažu kad koristim svoje jedinstvo. Dok, ako bih ostao u umu, uopšte ne bih bio u stanju da dižem velike težine.

Ljudski um je pun podeljenosti na svakom i na svim nivoima. Naš um ceni našu desnu ruku više nego levu ruku, iako su obe nerazdvojni deo našeg tela. Pošto je desna ruka snažnija od leve, naš um više voli desnu ruku.

Ja dižem te velike težine da bih nadahnuo ljude. Vi ste tako ljubazni što ste došli da posmatrate moje dizanje po tako lošem vremenu. Možda ćete ga pomenuti u svojim novinama, ili će se možda pojaviti na vašoj lokalnoj televiziji. Na taj način, mi pokušavamo da proširimo našu inspiraciju.
Kad smo mi, kao ljudi, inspirisani, mi činimo mnoge dobre stvari za sebe, a takođe i za dobro sveta. Ako nismo inspirisani, onda nećemo imati ništa da ponudimo svetu. Možda ćemo čak pokušati da uništimo sebe ili druge. Inspiracija nam može doneti tako mnogo sreće, a ako smo srećni, tad ćemo takođe steći mir. Unutar sreće obitava mir. Ako smo srećni, tad se nećemo svađati i boriti sa drugima. Nećemo im nalaziti mane. Ako ste srećni, bićete ljubazni prema meni, a ja ću biti ljubazan prema nekom drugom, i tako će se to širiti. Ta sreća dolazi od nadahnuća. To je moja jednostavna filozofija.

(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje tokom jednog tv-intervjua 26. decembra 1997. u Gvatemali)

Da li biste, molim Vas, mogli da kažete nešto o vašoj filozofiji i vašem načinu života?

Svi smo mi tragaoci za istinom i zaljubljenici u Boga - bilo svesno, bilo nesvesno. Što se nas tiče, mi pripadamo onim prvim. Svesno, besano i neumorno mi nastojimo da budemo tragaoci za Bogom i zaljubljenici u Boga.

U našoj prirodi ima mnogo dobrih stvari, i mnogo nebožanskih, netežećih stvari. Mi nastojimo da uvećamo i umnožimo svoje dobre osobine, a istovremeno, pomoću svojih molitvi i meditacija, nastojimo da umanjimo i na kraju odstranimo naše nebožanske osobine. Mi ne nastojimo da uništimo svoje loše osobine; mi jedino želimo da ih preobrazimo i prosvetlimo. Tama mora da se preobrazi u svetlost. Neznanje koje smo gajili od pradavnih vremena mora biti prosvetljeno.

Prema našoj tradicionalnoj indijskoj filozofiji, Bog je Tvorac, Bog je Održavalac i Bog je Uništitelj. Mi, međutim, osećamo da Bog, pošto je on Tvorac sveg Dobra i Izvor beskrajne Samilosti, zapravo ne može i neće da uništi svoju Tvorevinu. Mi osećamo da će, u Svom odabranom Času, On preobraziti sve ono što ne teži u nama i učiniti to božanskim, prosvetljujućim i ispunjujućim. Prema tome, ne postoji tako nešto kao što je uništenje, već jedino prosvetljenje i preobražaj, koji se odigravaju u Božjem odabranom Času.

Na našem putu mi posvećujemo dužnu pažnju fizičkom životu. Unutar fizičkog je duša, koja je direktni predstavnik Boga. Telo je hram, a unutar hrama je duša, oltar. I hram i oltar moraju se ispravno održavati. Mi osećamo da naš unutrašnji život težnje i naš spoljašnji život posvećenosti moraju ići uporedo. Kao cvet i njegov miris, oni se ne mogu odvojiti; oni se moraju uzeti kao dve stvarnosti koje se uzajamno dopunjavaju. Moji učenici praktikuju meditaciju i slede duhovni život, a istovremeno, oni imaju svoja zanimanja. Mi živimo u svetu i živimo za svet.

Kako se po vašem mišljenju danas odnosimo prema starijima?

Ja iskreno osećam da bi starije ljude trebalo ceniti, diviti im se i uvažavati ih. Ne govorim to zato što sam i ja starija osoba, već zato što u ovom trenutku svet zanemaruje starije. I oni su svojevremeno bili mali izdanci. Potom su postali drveće, a nakon toga su postali razgranato banjan drveće.
Dok su bili izdanci, to jest, dok su bili deca, donosili su radost svojim roditeljima, dedama i bakama i pradedama i prabakama. Potom, kada su postali stariji, nesumnjivo su inspirisali druge ljude.

Mi uvek govorimo o dalekoj budućnosti, ali moramo da znamo da je zlatna prošlost nekada bila daleka budućnost. U zlatnoj prošlosti, ti stariji ljudi su bili mala deca. Oni su pružali veliku radost svojim porodicama. Ako ih ne poštujemo, nećemo od njih dobiti njihovu samilost, ljubav, nežnost i mudrost. Ako ih zanemarujemo, oni će biti odsečeni od prošlosti, kao kada se drvo preseče na pola. Kako da drvo preživi ako ga na nekom mestu presečemo? Ako hoćemo da drvo ostane u životu, ono mora da zadrži svoje korene, kao i svoje grane i lišće. Isto to drvo, pre nekoliko godina, pre nego što je postalo suviše staro, davalo je izuzetno ukusne plodove, davalo je izuzetno lepe cvetove.

Slično tome, stari ljudi su porodici doneli ime, ugled i finansijsku sigurnost. Pa kako možete da ih zanemarujete? Ako hoćemo da se u nama rodi zahvalnost, onda treba da cenimo, divimo se i uvažavamo te starije ljude zbog onoga što su učinili za čitavu svetsku porodicu. I samo njihovo prisustvo treba da bude izvor inspiracije. A tu inspiraciju će mlađa generacija takođe jednog dana nositi u sebi, da bi posle četrdeset ili pedeset godina inspirisala svoje mlade.


Sri Chinmoy

  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy

Posetioci sajta

Broj posetilaca na sajtu: 26