O miru



Svuda oko nas čujemo za ratove i sukobe. Voleo bih da znam da li su svi ovi sukobi deo božanskog poretka?

Vrlo dobro. Istina je da to ponekad jeste deo Božanske Igre. Dobro i zlo u svakome moraju izaći na površinu i na kraju dobro pobeđuje. A opet, postoji nešto što se zove napad neprijateljskih sila unutar nas ili oko nas. Nakon što odeš odavde, neko može da dođe i ukrade ti novčanik. I sad, da li je to tvoja karma ili je neko drugo pogrešno delo sa tvoje strane uzrokovalo da budeš opljačkan? Daleko od toga! Ti si se molio, meditirao si, sve si ovde obavio kako treba. Ali postoje mnoge nebožanske sile oko nas i bez obzira koliko smo duhovni, koliko smo božanski, one nas napadnu. Zato se molimo Bogu da nas stalno štiti.

Što se tiče trenutne političke situacije, nije bila namera Božanskog da dozvoli silama da se međusobno bore kako bi iz zla proizašlo dobro. Ponekad kažemo da se odvija Božanska Igra - dobro i zlo, Božansko i nebožansko, učestvuju u njoj i na kraju Božansko prevlada. Ali, trenutno nije tako. Ratovi današnjice nisu Božja namera, oni su proizvod ljudske slabosti. “Ja želim da dokažem celom sveru da su moji pogledi ispravni a da su tvoji sasvim pogrešni. Želim da dokažem da sam ja nešto, da imam sposobnost da gospodarim nad tobom, i moraš mi biti pod nogama”  - u tome je stvar. Mi želimo da proširimo našu vlast, našu slepu vlast.

Loše sile koje su u nama izađu na površinu i udruže se sa nebožanskim silama koje su već oko nas. Ove sile oko nas su kao mahniti slonovi, spremni da nas svakog momenta zdrobe. Tako da se slon unutar nas i slon izvan nas udruže, pa započne rat. Ali opet, unutar nas je takođe jelen koji želi da najbrže trči prema svom božanskom Cilju. Naša težnja, ili aspirant u nama, je kao jelen, a vital u nama je kao slepi slon. Tako da se spoljašnji slon i unutrašnji slon udruže i pokušaju da slome jelena u nama pre nego što on stigne do svog Cilja. Postoji vrlo realna mogućnost da dva slona unište jelena. Ali kad jelen jednom dođe do Cilja, onda smo sigurni. Naš Cilj je sav Svetlost, sav Lepota, sav Radost, sav Moć i nikakav slon, bez obzira koliko bio moćan, ne može da uništi Cilj. Taj Cilj je naš unutrašnji mir.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon jedne od meditacija za mir koje je redovno održavao u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Preuzeto iz knjige “Talasi plamenova” deo 5.

Kako možemo da znamo koji su lideri zaista spremni da rade i žrtvuju se za mir?

Lideri koji misle da je „širenje uma, širenje vitala i širenje tela“ pravi put ka miru, daleko su od mira. A lideri koji veruju u širenje srca – ovde, tamo i svuda – koračaju pravim putem da ispolje mir ovde na zemlji. Pravi put je širenje srca, a ne širenje uma.

Pitanje: Da li veruješ da je mir moguć u datoj političkoj situaciji?

Šri Činmoj: Kada Bog ima Viziju, ili kada mi kao ljudska bića zahvaljujući našim uspinjućim, težećim srcima imamo san, tada će Božja Vizija i naš san nesumnjivo postati živa stvarnost. To je samo pitanje vremena. Strpljenje, strpljenje, strpljenje! Strpljenje je samo vreme. Ispoljenje mira ne samo da je moguće, već je i neizbežno. Ali, desiće se samo u Božjem odabranom Času. Božja Vizija neće ostati neispunjena i čovekov najuzvišeniji san takođe neće ostati neispoljen.

Pitanje: Da li bi sebe opisao kao mirotvorca?

Šri Činmoj: Ne, nikada! Bog mi nije dao ulogu mirotvorca. On mi je dao ulogu sanjara o miru i ljubitelja mira. Moj životni brod plovi između obale ljubitelja mira i obale sanjara o miru.

Mnogi ljudi me, iz njihove beskrajne samilosti i saosećanja, zovu čovekom mira. Danas javno kažem da ću biti najsrećnija osoba na svetu ako me svet bude zvao učenikom mira. Ja sebe vidim kao učenika mira, ne kao čoveka mira – a „mirotvorac“ je daleko od mog shvatanja. Jedino učenik može da uči. Ako ostanem učenik mira, biću najsrećnija i najponosnija osoba. Jedino učenik može da uči. Ako ostanem student mira, biću najsrećnija osoba na svetu. Jedino učenik može da uči. Za njega je okean znanja i okean mira, okean mira. Ne možemo da preplivamo okean mira za jednu noć. To nije kao Lamanš, dvadeset i dve milje koje možemo preplivati za nekoliko sati. Da bi se preplivao okean mira, potrebno je mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo godina.

Ja sam učenik mira. Ako me ljudi nazivaju učenikom  mira, ja ću im biti izuzetno, izuzetno zahvalan. Mir je neiscrpna tema koja nema, nema, nema granica. Ako mogu da budem učenik mira, tada ću moći da učim. Moći ću da učim i moći ću da uđem u svako srce i da vidim koliko je iskren vapaj koji ima svaka osoba u svom srcu da doprinese svetskom miru.

Mir nije reč iz rečnika. Mir je Dah Srca Boga. Bog nikada neće biti zadovoljan sve dok Dah Njegovog Srca ne podeli sa čitavom Njegovom Tvorevinom.


Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja 10. oktobra 2007. u Njujorku, samo jedan dan pre nego što će napustiti ovaj svet.

Kakva je veza između Vaše potrage za mirom i onoga što radite u podizanju tegova?

Postoji važna veza između onoga što radim u Ujedinjenim nacijama i onoga što radim kad podižem tegove, slonove i tako dalje. U mom podizanju tegova nastojim da pokažem sledeće: kada se molite i meditirate, možete da iznesete na površinu svoju unutrašnju snagu. A ako je neko zaista iznutra snažan, on je uvek smiren. Kad imate poverenja u snagu u sebi, ne idete napolje da se svađate ili borite sa drugima. Ako ste sigurni kod kuće, onda ne izlazite iz kuće da počnete da se svađate sa susedima ili im zamerate. Ljudi pokušavaju da se bore sa drugima samo zato što se osećaju nesigurno, zato što se uvek plaše da će ih drugi prevazići.

Zato što se iznutra osećaju nesigurno, države idu da ratuju sa drugim državama. Ali zemlja koja je iznutra sigurna neće se gurati da ratuje; takva stvar joj je ispod časti. Slon neće prići psu da ga napadne. Pas će lajati i lajati na slona, da navede svet da misli da je veoma jak, ali će slon naprosto ignorisati psa.

Dakle, kada podignem neku veliku težinu, nadam se da ću inspirisati i druge da iznesu na površinu svoju unutrašnju snagu. Unutrašnja snaga nije moj monopol. Daleko od toga. Svako je ima. Samo što mora da se iznese na površinu. Kad bi svi mogli da iznesu na površinu svoju unutrašnju snagu, svi bi se osećali sigurno i niko ne bi pokušavao da napadne nekog drugog.

Kada smo iznutra snažni, mi ne samo da ne napadamo svet, nego i osećamo da smo jedno sa svetom. Pošto su razni delovi našeg tela uspostavili međusobno jedinstvo, oni nisu ljubomorni jedni na druge. Kad nečija ruka podigne neki teret, njegove oči ili uši nisu ljubomorne, zato što su svi delovi njegovog tela u međusobnom jedinstvu. Svaki deo vašeg tela oseća radost u onome što postigne celo telo.

Slično tome, ako mi osećamo jedinstvo naših srca, onda sve što vi postignete i ja mogu da smatram mojim dostignućem. Ako smatram vaše dostignuće svojim, kako se onda mogu plašiti da ćete me nadmašiti? Tu nema straha ni nadmetanja; tu je samo nesebičnost. Ja ću vam dati ono što ja imam, a vi ćete mi dati ono što vi imate. Zato je jedinstvo, zasnovano na unutrašnjoj sigurnosti, jedini osnov svetskog mira.

 

Ovo je odgovor Šri Činmoja na pitanje koje mu je postavio g. Cen Ekart iz UN kancelarije Nemačke pres agencije tokom intervjua u Ujedinjenim nacijama, 10. oktobra 1986. Pitanje u celini glasi: "Čitao sam i gledao na televiziji da ste izveli podosta zapanjućih podviga. Kakva je veza između Vaše potrage za mirom i onoga što radite sa podizanjem tegova?"

Kako da postignemo mir u našem spoljašnjem životu?

Mir u spoljašnjem životu možemo da postignemo ako najpre uradimo ono što dolazi na prvo mesto. Ako rano ujutru, pre nego što se upustimo u životni metež, meditiramo deset ili petnaest minuta, mir će ući u nas. Ako u prvi plan iznesemo naše božanske kvalitete težnje, odanosti, ljubavi, posvećenosti i predaje Božijoj Voljli, oni će nam neizostavno odozgo doneti mir. Ti kvaliteti su poput božanskih prijatelja, večnih prijatelja u nama; oni gore od želje da nam budu na usluzi. Ako ih prizovemo rano ujutru pre nego što izađemo iz kuće, onda ćemo izaći napolje sa mirom. Ali, ako ne osećamo svesnu potrebu za mirom i ne prizivamo ga, zašto bi nam mir došao? Ukoliko ga na prizovemo, mir će ostati u svom svetu.

Moć mira je slična moći novca. Ako rano ujutru stavimo novac u džep, moći ćemo da čitavog dana kupujemo. Slično tome, ako rano ujutru meditiramo za mir i mir se spusti, pa kad potom uđemo u mahniti, poludeli svet, bićemo preplavljeni mirom koji možemo da koristimo čitavog dana. Sam mir je nepokolebljiva moć. Ako smo moćni i jaki, onda uznemirenost sveta ne može da nas maltretira. Ali, ako smo slabi i nedostaje nam unutrašnji mir, naravno da će nas savladati uznemirenost i nebožanske osobine sveta.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon predavanja koje je održao na Juniorskom koledžu Severnog Ajdahoa, 22. aprila 1974. godine

Šta stvara osećaj nemira u ljudskom životu?

Šta stvara nemir? Nemir ukazuje na nezadovoljstvo onim što vidimo i što imamo i što jesmo. Ako imamo duševni mir, bilo šta što imamo, bilo šta što jesmo, bilo šta u šta rastemo biće nam dovoljno danas. Ali, sutra će nam Bog dati novu težnju, kako bismo mogli da se uspnemo još više. Kad je prisutan mir, ispunjenje stalno raste, a raste i unutrašnja glad. Ali kad smo uznemireni, osećamo da ispunjenja nema. Zato je nemir kao pobesneli slon koji ide s jedne strane na drugu. Kako stičemo duševni mir? Duševni mir stičemo jedino kad osećamo da postoji neki viši Autoritet koji misli o nama, koji nam ukazuje Svoju Ljubav, Svoju Brižnost. Jedino ako osećamo da postoji neko ko je daleko iznad nas, ko misli o nama i ukazuje nam svoju Brižnost, Saosećanje, Ljubav, Blagoslove, naša uznemirenost nestaje.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje tokom susreta sa tragaocima u Friend’s Meeting House, London, 1976. god

Šta pojedinac može da učini da doprinese svetskom miru?

Problema ima svuda – u svakom pojedincu, u svakoj vlasti i u svakoj organizaciji. Kad se radi o rešavanju svetskih problema, obične osobe poput nas su bespomoćne. Ali mi nismo bespomoćni. Mi možemo da se nadamo; zapravo, imamo sva prava da se nadamo boljitku sveta. Iako obični pojedinci ne mogu da promene svet, ima nekih velikih ličnosti koje spadaju u drugu kategoriju. Sveti Otac i Majka Tereza, na primer, pravi su izvor inspiracije za milione i milione ljudi. Mahatma Gandi se bavio politikom; potom je prevazišao politiku i postao otac Indije. Kako je samo značajno on savetovao i prosvetlio Nehrua, Patela i druge! I predsednik Gorbačov nam je pokazao kako jedna osoba može da promeni lice i sudbinu čovečanstva. On je živi dokaz da pojedinac može biti jači nego cela vlast. Dakle, mi vidimo šta velike ličnosti mogu da urade.

A opet, iako su obični pojedinci bespomoćni, mi moramo da znamo da imamo pristup jednoj višoj moći koja je beskrajno snažnija nego bilo koja organizacija ili vlast. Ta moć, koja je u nama, je apsolutno najviša Moć. Moć koja deluje kroz vlasti i velike organizacija lako može biti pobeđena od strane te najviše apsolutne Moći, koja je sveprosvetljujuća i sveispunjujuća.

Postoji Bog Tvorac i Bog Tvorevina. Mi smo Bog Tvorevina. Ali, ako se molimo Bogu Tvorcu da promeni ili prosvetli umove onih koji upropašćuju zemlje ili velike organizacije, On to lako može da učini. Sada svetom vlada um – um koji hoće da dominira drugima i vlada drugima. Ali, ako se budemo molili Bogu da na površinu iznese srce čovečanstva, videćemo da je moć srca beskrajno jača nego moć uma. Zašto? Zato što se srce smesta poistovećuje sa drugima i prisvaja njihovu snagu kao svoju sopstvenu. Ako je sa jedne strane deset ljudi, šta tu može bilo koji snažan pojedinac? Na kraju mora da se preda, ma koliko da je snažan. To važi bilo da se radi o pojedincu, o vlasti ili nekoj organizaciji, zato što će moć jedinstva na kraju uvek pobeđivati na bojnom polju života.

 

Odlomak iz intervjua koji je Šri Činmoj dao g. Džonu Kernsu i gđi Niks Pikaso, dva istraživača koja su sarađivala sa Majkom Terezom na njenoj knjizi „Jednostavni put“. Intervju se odigrao u Ujedinjenim nacijama 14. jula 1995.

Pitanje u celini je glasilo:
Kad problemi izgledaju ogromni, a pojedinci veoma mali, kad izgleda da se problemi mogu rešiti samo u veoma širokim razmerama, intervencijama vlasti u širokim razmerama, šta pojedinac može da učini da doprinese svetskom miru?

Koji je najbolji način da se stekne mir u unutrašnjem i spoljašnjem životu?

U spoljašnjem životu ne možemo imati mir ukoliko ne uspostavimo mir u unutrašnjem životu. Rano ujutro, ako ponesemo nekoliko božanskih misli kad izađemo iz kuće, onda će ove misli ući u spoljašnji život kao stvarnosti koje vrcaju energijom, koje ispunjavaju. Ali one izvršavaju svoje zadatke samo u skladu sa svojim sposobnostima. Mir koji dobijemo iz unutrašnjeg sveta mi nudimo celom svetu. Ali spoljašnji svet ga ne želi, spoljašnji svet za to ne mari. Svet kaže da mu treba mir, ali kad ponudite svetu plod mira, on samo odbaci taj plod.

Ujutro se moliš Bogu za mir i onda dođeš u Ujedinjene nacije. Tu su tvoje kolege, koji se ne mole i ne meditiraju, nego se svađaju i bore. Oni su u drugom svetu. Sada možeš reći: “Ja sam se molio za mir. Kako to da su se danas moje kolege posvađale oko sitnice?” Ali hteo bih da ti kažem: da se nisi molio za mir, bilo bi beskonačno gore. Tvoja molitva je sigurno učinila situaciju boljom nego što je mogla biti. Opet, da je tvoja molitva bila intenzivnija, duševnija, onda bih hteo da kažem da bi metež u tvom odeljenju mogao biti manji. I da si ujutro imao izuzetno moćnu meditaciju, uveravam te da bi moć tvoje vlastite molitve i meditacije u unutrašnjem svetu mogla lako odvratiti loše sile i nerazumevanje među tvojim kolegama.

Sve počinje u unutrašnjem svetu. Unutrašnji svet je mesto gde posejemo seme. Ako posejemo seme mira i ljubavi, naravno da će, kad proklija, iz njega izrasti drvo mira i ljubavi. Ali ako ne posejemo seme, kako da onda imamo biljku ili drvo? To je nemoguće! Nažalost, ne molimo se svi za mir. Molimo se za radost ili za lična zadovoljstva. Naravno, istina je da nam ove stvari trebaju. Danas nam možda treba radost, sutra možda ljubav, a prekosutra nam možda treba ispunjenje određene želje. Ali opet, postoji jedna želja, jedna težnja koju svako ima, a to je želja za mirom.

Mir spoljašnjeg sveta koji pokušavamo da postignemo nije mir, to je samo privremeni kompromis. Vidiš političku situaciju. Na nekoliko meseci ili godina, dve strane budu u miru. One osećaju da će održavanjem spoljašnjeg kompromisa tajno ojačati. I onda, kad dođu u priliku ili kad ih vitalni nagon natera, počnu da se bore. Obe strane čekaju na priliku kad mogu snažnije, najsnažnije, napasti drugu stranu. Ali sa unutrašnjim mirom je drugačija stvar. Mir koji iznesemo na površinu iz unutrašnjeg sveta kroz molitvu i meditaciju je vrlo snažan, vrlo moćan i trajan. Pa kad imamo mir u unutrašnjem životu, spoljašnji život će sigurno biti preobražen. To je samo pitanje vremena.

 

Na ovo pitanje je Šri Činmoj odgovorio 1975. godine, tokom jednog od redovnih sastanaka posvećenih meditacijama za mir koje je dva puta nedeljno  održavao u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Ko su savremene ili istorijske ličnosti kojima se najviše divite?

Među savremenim ličnostima, divim se mnogima, ali pre svega predsedniku Gorbačovu. Nakon njega dolazi Majka Tereza, sadašnji papa, i predsednik Nelson Mendela. Divim se i nekim drugim svetskim ličnostima i sreo sam se sa njima, kao na primer nadbiskup Dezmond Tutu, predsednik Vaclav Havel i nekoliko generalnih sekretara Ujedinjenih nacija.

Hteo bih da kažem nešto o mojim najomiljenijim. U Majci Terezi vidim dva aspekta: majke i sestre. Jednog trenutka, ona je saosećajna majka; narednog trenutka je brižna sestra. Kad se sretnem i razgovaram sa njom, ona me blagosilja kao što majka blagosilja svoje dete i još me obasipa ogromnom sestrinskom ljubavlju.

Papa takođe ima dva aspekta: aspekt oca i aspekt dede. Po meni, on ne samo da je Sveti Otac, već i Sveti Deda. Otac veruje u pravdu. Ako njegova deca urade nešto pogrešno, otac će se uznemiriti i možda će nešto preduzeti. Ali, deda sve oprašta svojim unučićima. Za njega, njegovi unučići ne mogu da urade ništa pogrešno. U tom pogledu, Papa je kao deda.

Po mom skromnom mišljenju, predsednik Gorbačov je najveći čovek na svetu. On je mogao da postupi kao njegovi prethodnici, kao Staljin i drugi, ali je njegovo srce izašlo na površinu. Sad imamo jedan Berlin: ranije su bila dva Berlina. On je bio glavni instrument u oslobađanju Mađarske, Čehoslovačke, Poljske i mnogo drugih zemalja Istočnog bloka. Ne kažem da je on bio jedini instrument, ali je bio glavni instrument oslobađanja tih zemalja. Znam kako je teško ujediniti dve zemlje, ali on je to učinio. Zahvaljujući njemu, sad imamo jednu Nemačku. Ali, predsednik Gorbačov je najviše učinio za svoju zemlju. On je otvorio vrata ka Zapadu. Možete to zvati demokratijom, ili drugačije, ali sad postoji jedna otvorenost koje ranije nije bilo. U kojoj meri je uspeo, to će oceniti Bog i čovečanstvo. Čovečanstvo će uvek pogrešno suditi o nama. Ono što je važno je kakvi smo u Božijim očima.

Pre nego što je predsednik Gorbačov došao na vlast, svetski mir je bio samo reč iz rečnika. Svi razgovori o razoružanju i smanjenju nuklearnog naoružanja potekli su od njega. On je to započeo; bio je pionir. Mnogi mu u početku nisu verovali, ali je on dokazao da je iskren. Kad je predsednik Gorbačov preuzeo vlast, mogao je da nekoliko godina vlada kao diktator, kao što su činili njegovi prethodnici, ali on to nije uradio. Umesto toga, uveo je perestrojku, glasnost i demokratiju.

Da budem iskren, politika mi nije jača strana. Ja sam duhovni tragalac. Ali kad vidim da se neko trudi da uzdigne svest čovečanstva, onda tu osobu od sveg srca podržavam. Predsednik Gorbačov je pokazao kako ljudska bića mogu da se ujedine. On je uradio nešto. Mnoge druge političke figure, oprostite mi, samo pričaju o miru. Jednog momenta zagovaraju svetski mir; narednog momenta bacaju bombe negde. Oni koriste izraz „smanjenje nuklearnog naoružanja“; a onda vidimo da povećavaju svoj nuklearni potencijal. Ali, što se tiče predsednika Gorbačova, kad bi nešto rekao, on bi to i uradio. Zato smatram da je on najveći čovek na svetu.

Još jedan kvalitet koji predsednik Gorbačov ima: on je dovoljno iskren i hrabar da kaže da je načinio mnoge ogromne greške. Ima mnogo političkih lidera koji nikad neće priznati da su ikad pogrešili. Predsednik Gorbačov piše u svojim memoarima da je pravio greške i da se sad trudi da ih ispravi. Mi smo ljudska bića. Ljudski je grešiti; svi prave greške. Ali, neki priznaju da su napravili greške, dok drugi to neće da priznaju. Ljudi koji priznaju da su pravili greške su, po meni, ne samo veliki, nego i dobri.

 


Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao reporteru Njujork tajmsa 3. aprila 1997. u restoranu Anam Brama u Kvinsu u Njujorku. U vreme kad je vođen ovaj intervju, papa je bio Jovan Pavle II.

Šta mislite o katastrofi u Černobilu, i o bliskoj budućnosti sveta, o miru?

Budući da sam tragalac za istinom i zaljubljenik u Boga, osećam da će u bliskoj budućnosti ovaj naš svet imati obilje mira. Zašto? Zato što nam ništa drugo nam nije uspelo, ništa drugo nam neće uspeti; ali sada su nebrojena ljudska bića probuđena za činjenicu da je mir jedino rešenje za sve naše ljudske probleme. Taj mir ne dolazi iz našeg spoljašnjeg života, već duboko iz nas. Ne stičemo mir pričajući već postajući, postajući osobe koje će moći da inspirišu svet u celini.

Ova inspiracija dolazi od molitve i meditacije. Što posejemo na unutrašnjem planu, to postajemo na spoljašnjem planu. Ako se rano ujutru molimo, ako meditiramo, ako ponudimo dobre misli čovečanstvu, onda uspostavljamo osećanje jedinstva. Kada budemo u stanju da svesno i radosno uspostavimo jedinstvo sa čitavim svetom, ovaj naš svet će sigurno biti preplavljen mirom. Ranije su ljudi pričali o miru. Sada ga osećaju kao najveću potrebu duboko u svojim srcima.

Ja sam optimista. Bog Sveznajući, Svemogući i Sveprisutni stvorio je ovaj svet. Kad stvorimo nešto, osećamo da je naša obaveza da vidimo sreću i savršenstvo u našoj tvorevini. Kad umetnik nešto stvara, on nije zadovoljan ako mu njegova slika ne donosi zadovoljstvo. U umetnosti, u muzici ili u bilo kojoj našoj aktivnosti, mi uvek čeznemo za zadovoljstvom, a to zadovoljstvo dolazi od savršenstva. Slično tome, Sam Bog je stvorio ovaj naš svet. On oseća da Njegova tvorevina mora da bude savršena. Savršenstvo je veoma jednostavna reč u rečniku. Istovremeno, savršenstvo je pogrešno shvaćeno. Svako ima osećanje savršenstva shodno svojoj unutrašnjoj svetlosti mudrosti. Prema mom unutrašnjem ubeđenju, mojoj sopstvenoj spoznaji, savršenstvo je samoprevazilaženje. Savršenstvo nema utvrđen cilj.

Naše savršenstvo je u zadovoljstvu. Kad sam bio u vrtiću, želeo sam da idem u osnovnu školu. Onda, posle toga, želeo sam da idem u srednju školu, koledž i tako dalje. Samoprevazilaženje je savršenstvo, a u samoprevazilaženju dobijamo poruku radosti. Ljudi sad nastoje da prevaziđu sebe. Kako? Tako što duboko u osećaju da je mir apsolutno neophodan.
Šta se dogodilo u Černobilu? Užasna katastrofa. Šta se desilo? Neopisivo uništenje. Ali, moramo da znamo da nam to što se zadržavamo na tom događaju neće doneti nikakvo zadovoljstvo. Sada moramo da se okrenemo stvarima koje će nas prosvetliti i ispuniti nas da bi nam donele trajno zadovoljstvo. Šta nam može doneti radost? Šta nam može doneti ispunjenje? Naše neumorne molitve za bolji život, život većeg prosvetljenja. To je moja unutrašnja filozofija koju želim da podelim s vama.

 

Odlomak intervjua koji je Šri Činmoj dao ruskoj novinskoj agenciji Tass u Njujorku, 22. aprila 1991.

Zašto vidimo tako mnogo razdora svuda u svetu?

To se dešava zato što plivamo u moru neznanja. Svaki pojedinac ima ograničenja; svaki pojedinac ima tame. Svaki pojedinac ima mraka i nečistote. Svaki pojedinac oseća da će biti srećan ako bude imao nadmoć nad drugima. Svaki pojedinac oseća da će biti srećan sve dok može da održi svoju individualnost. Ali, to je besmisleno. Sreća dolazi od jedinstva. Vi i ja moramo postati nerazdvojno jedno da bismo bili srećni. Međutim, svet ne veruje u tu vrstu sreće. Svet hoće odvajanje, iako se odvajanje završava frustracijom, a frustracija se završava uništenjem.
Veoma je teško postići jedinstvo. Čak i u našem sopstvenom biću često postoji konflikt. Ponekad um hoće da uradi nešto, a fizičko ili vitalno biće se bune. Srce hoće da uradi nešto, a ostali delovi našeg bića se bune. U našem ličnom postojanju nema sklada, pa kako možemo da očekujemo mir u svetu?

A opet, ako se budemo molili i meditirali, Bog će sigurno uslišiti naše molitve. On je sveznajući, svemoguć i sveprisutan, i on je Sušta Ljubav. On će nam podariti Svoju bezgraničnu Ljubav i zahvaljujući Njegovoj bezgraničnoj Ljubavi bićemo u stanju da vidimo ceo svet i svakog pojedinca na svetu kao svoje, sasvim svoje. Dakle, odsustvo molitve i meditacije je to što prouzrokuje taj problem odvojenosti. Ako se budemo duševno molili i meditirali, taj problem se može lako rešiti. Tada će nastati jedan svet bez sukoba, bez ratova, bez nesporazuma. Biće to svet jedinstva, zadovoljstva i savršenstva. Svet jedinstva, zadovoljstva i savršenstva može da osvane jedino kad budemo hteli da pođemo Izvoru i postanemo nerazdvojni deo Izvora.

 

Odlomak iz intervjua koji je Šri Činmoj dao za „Long Ajlend spektrum“ sa voditeljem Džoelom Martinom, emitovanog 21. maja 1977. Pitanje u potpunosti je glasilo:
Džoel Martin: Vi držite meditacije u Ujedinjenim nacijama i poznati ste po tome. Zato ću Vas pitati o problemima sukoba u svetu. Zašto vidimo tako mnogo razdora svuda u svetu? Zašto je tako mnogo nacija u međusobnom sukobu, i zašto se ljudi ne slažu zbog različitih religioznih, ili rasnih, ili ekonomskih pogleda?

Kako možemo pomoći da se unese mir u naše vlastite živote i u živote drugih ljudi?

Možemo biti od pomoći sebi i drugima samo onda kad osećamo da je neophodno da se molimo i da meditiramo svakog dana. Moramo da osećamo da postoji Neko ko stalno žarko želi da nas učini srećnim i da nam pokaže kako da služimo našoj braći i sestrama ovog sveta. Ali, moramo da se molimo i meditiramo da bismo dobili Njegovo unutrašnje Vođstvo. Neophodno je da iznutra dobijemo poruku svetlosti; tek tada ćemo biti u položaju da ponudimo tu poruku svetu u celini.

Neophodno je da se molimo i da meditiramo svakog dana, najbolje rano ujutru u tačno utvrđeno vreme. Onda ćemo jednog dana sigurno steći prosvetljenje, a to prosvetljenje će preobraziti naše živote. Duhovne knjige nam donekle mogu pomoći, ali ako želimo da budemo dobri ili savršeni instrumenti našeg Unutrašnjeg Pilota, tako da možemo da učinimo srećnim ne samo sebe već i ostala ljudska bića, moramo da se pouzdamo u naš unutrašnji život. U tom unutrašnjem životu naći ćemo odgovore na sva naša spoljašnja pitanja.

 

(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje tokom specijalne emisije u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, 21. jula 1995.)

Koju poruku nastojite da prenesete širom sveta?

Nastojim da ponudim jednostavnu i molitvenu poruku svetu u celini, a ta poruka je poruka mira. Ako nismo postigli mir, nećemo biti srećni. Možemo imati materijalna dobra u beskrajnoj meri, možemo biti najbogatija ljudska bića na Zemlji, možemo plivati u zadovoljstvima života, ali ne možemo biti srećni ako nemamo mir. Moramo da radimo zajedno i da se molimo zajedno tako da nas Bog blagoslovi mirom.
Ali, najpre mora doći mir koji se odnosi na pojedinca. Ukoliko ja imam duševni mir uma i vi imate mir uma, onda rat ne može postojati. Ali ako nemamo duševni mir, tad smo stalno nesigurni, ljubomorni i bojimo se drugih. Mislimo da će nas oni svakog trenutka napasti, pa želimo da mi prvi napadnemo njih. Ili, osećamo se superiorno u odnosu na druge i želimo da pokažemo svoju nadmoć; želimo da dokažemo da smo veći i jači od drugih, pa im objavimo rat.

Sve to dolazi iz uma. Zaista, rat uvek počinje u umu. Ali, ako živimo u srcu i osećamo svoje jedinstvo sa drugima, onda nas neće mučiti nesigurnost i ljubomora. Onda će postojati samo mir jedinstva. Zato kažem svetu: “Hajde da živimo u srcu, a ne u umu. Rat je u umu, ali ljubav i mir su u srcu“.

Nažalost, svet i dalje živi u umu. Svaka zemlja ili nastoji da pokaže svoju nadmoć ili je u strahu od drugih zemalja, pa svetu nedostaje mir. Kako svet može da stekne mir? Molitvom i meditacijom. Ako steknemo mir kroz molitvu i meditaciju, onda nećemo napadati nikog drugog. A drugi će biti inspirisani našim duševnim mirom da se mole, da meditiraju, pa da i sami steknu duševni mir. Dakle, od individualnog mira možemo da dobijemo kolektivni mir.

Moja molitvena poruka svetu je ova: najpre nađimo individualni mir, a sa njim ćemo steći kolektivni mir. Ako u bašti raste jedna lepa biljka, postepeno će druge biljke izrasti iz nje. Nije, međutim, moguće da imamo stotine i hiljade divnih biljaka samo od te jedne biljke; to je nemoguće. Ako jedna osoba ima duševni mir, inspirisaće nekog drugog da stekne duševni mir. Ako jedna zemlja na ovom svetu ima mir, ta zemlja će inspirisati neku drugu zemlju da ima mir.


(Odlomak tv intervjua koji je Šri Činmoj dao u Apii, Zapadna Samoa, Havaji, 21. decembra 1993.)

Da li ste sigurni da vaša filozofija ljubavi i bratstva može da reši sve probleme sveta?

Moja filozofija i vaša filozofija su iste: ljubav, ljubav, ljubav. Ako nekog volite, onda se nećete svađati i boriti sa njim. A ako i on voli vas, ko će se onda boriti? Ljudi se bore zato što nemaju mir u svojim srcima. Ako neko iznutra oseća da je slab, on pokušava da prikrije svoju slabost tako što pokazuje agresiju. On se trudi da pokaže koliko je jak.

Ako se iznutra osećam snažno, neću se boriti sa vama. A ako se vi osećate iznutra snažno, vi se nećete boriti sa mnom. Detence uštine svog starijeg brata ili ga udari. Zašto? Ono hoće da pokaže da je jače od starijeg brata. Stariji brat već zna da je mnogo jači od svog mlađeg brata. Zato, iz saosećanja, on oprašta svom malom bratu. On kaže: „Ne, neću da se tučem sa tobom“. Ako imamo mir, onda imamo i ljubav. A ako imamo ljubav, onda imamo mir. I zašto bismo se onda svađali i borili?

Kako stičemo taj unutrašnji mir? Ako činimo dobre stvari, mi postajemo dobri građani sveta. Možemo da čitamo duhovne knjige, ili da se molimo i meditiramo, ili da služimo svetu na neki način. Ako postanemo zaista dobri građani sveta, zar ćemo se onda boriti? Tad se pitanje borbe uopšte ne postavlja. Onaj ko voli Boga, onaj ko voli Alaha, neće se boriti. Mi se molimo Bogu četiri ili pet puta na dan da nas učini dobrim ljudima, da nam da radost, da nam da ljubav, da nam da mir. Ko bi se molio Bogu: „Bože, daj mi snage da uništim ovu ili onu osobu“?
Svi oni koji hoće da postanu dobri ljudi dele istu filozofiju: ljubav, ljubav, ljubav.


(Odgovor koji je Šri Činmoj dao u televizijskom intervjuu u Jogjakarti u Indoneziji, 6. januara 1988.)

Šta biste poručili svetu, i po mogućnosti, mladima u našoj zemlji? Šta je suština vašeg uverenja?

Moja poruka je veoma jednostavna. Svi mi moramo da nastojimo da postanemo bolji građani sveta. Recimo da smo sada dobri – veoma dobri. Ja sam dobar, on je dobar, ona je dobra. Ali, čak i ako smo dobri, mi osećamo da možemo postati bolji i najbolji. I napredujući na taj način, stičemo više radosti i više zadovoljenja u svom životu.

Naš cilj je da u sebi imamo miran život. Najpre moramo da uspostavimo mir u sebi, pa tek onda možemo da pokušamo da ponudimo mir drugima. Ako se osećam mirno, onda vam neću nalaziti mane niti se svađati sa vama. Ako se vi osećate mirno, onda se nećete svađati sa mnom ili sa nekim drugim. Dakle, ako mogu da nađem mir u sebi i ako vi možete da nađete mir u sebi, taj mir će rasti u svetu kao cvet, laticu po laticu. Svaka zemlja na svetu je divna latica cveta jedinstva. Sovjetski Savez je latica. Indija je latica. Amerika je latica. Svaka latica treba da doda svoju lepotu i miris cvetu, kao celini. Tek tada one mogu da stvore najlepši cvet jedinstva, koji će ceo svet moći da ceni i da mu se divi.

Dakle, moja poruka je da svaka zemlja treba da istupi sa svojom unutrašnjom porukom ljubavi i osećanja jedinstva.

(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje u intervjuu novinaru „Pravde“ koji se odigrao na Apiration-ground u Njujorku, u junu 1990.)

Da li biste mogli da nam kažete kakva je Vaša misija i šta nastojite da postignete?

Ja sam učenik mira. Jedino učenik može da uči, a mir je nešto što učimo iz našeg svakodnevnog života. Kada se molimo, kada meditiramo, mi se trudimo da postanemo bolji ljudi. Ako postanemo bolji ljudi, to će nam doneti radost, a ta radost dolazi od naše inspiracije. Ja inspirišem vas, vi inspirišete mene, a oboje nastojimo da pružimo inspiraciju celom svetu. Ovaj naš svet ima sve osim jedne stvari – mira. Materijalno bogatstvo neće nam doneti mir. Zemaljska imovina neće nam doneti mir. Pričanje o miru neće nam doneti mir. Mir dobijamo jedino kada živimo dajući sebe. Taj život davanja sebe treba da bude neumoran i bezuslovan.

Ja sam pesnik, muzičar i slikar. Sad, mogli biste da kažete da znam o svemu pomalo, ali ništa kako valja, ali ja sam pokušao da kroz moju poeziju, muziku i slikarstvo ponudim inspiraciju svetu. Sve što činim činim da bih inspirisao druge. Kada sam inspirisan, ja stvorim nešto a onda se potrudim da istu tu inspiraciju podelim i sa ostalima. Ja osećam da možemo postati dobri građani sveta zahvaljujući našoj inspiraciji. Kad smo inspirisani, mi činimo velike, dobre i besmrtne stvari.

Susreo sam se sa mnogim, mnogim istaknutim svetskim ličnostima. Iako su neke od njih dobro poznate u svetu politike – kao predsednik Gorbačov, predsednik Mendela i neki drugi političari najvišeg nivoa – oni su veoma dobri prema meni. Sa mnom nikad ne razgovaraju o politici. Mi jedino razgovoramo o miru iz dubina svojih srca, a ne iz našeg uma.

Ovde bih zamolio slušaoce da mi oproste. Um, ma koliko da je veliki i kultivisan, neće nam pružiti mir. Samo jednostavno srce, čisto srce, srce kao u deteta moći će da nam da mir. Napisao sam dosta dela, držao sam predavanja na raznim mestima. Ali, moram da kažem da ja dobijam mir jedino kada podelim mir sa drugima. Zato držim koncerte posvećene miru širom sveta. Imam samo jedan cilj – mir, svopšti mir.

Dugi niz godina držao sam predvanja o svetskom miru u Ujedinjenim nacijama. Ali, uvideo sam da od moje priče nema koristi. Jedino kad meditiram u tišini ili sviram duševnu muziku, zaista osećam mir duboko u mom srcu. Tad osećam da stvarno mogu da služim čovečanstvu. Zato, u svemu što radim, nastojim da vodim nesebičan i samodajući život zasnovan na mom unutrašnjem miru.


(Odgovor Šri Činmoja na pitanje voditelja Dajbela Feja u telefonskom intervjuu za njujorški radio KanKan, 30. decembra 1998. godine)

Kako muzika pomaže u Vašoj mirovnoj misiji?

Kad su ljudi srećni, oni se ne svađaju. Mir i radost idu zajedno. Ako sam zaista srećan, tad ću ostati miran. Neću se svađati sa Vama. Neću se tući ni sa kim. Svetac je ispunjen mirom. On se ni sa kim ne svađa. On se jedino moli i meditira. Kad pevač peva veoma duševno, krajnje očaravajuće, mislite li da u sebi ima bilo kakvog neprijateljstva? Ne. Ljudi koji pevaju veoma duševno i veoma očaravajuće nas nadahnjuju. Kao što sam ranije rekao, naš zadatak je da inspirišemo jedni druge.

Muzika, slikarstvo i druge stvari inspirišu ljude. Kad uđemo u vrt, mi vidimo lepotu cvetova. Mi udišemo miris. Tad u sebi imamo radost. Kad u sebi imamo radost, mi smo puni mira. Ako nemamo radost, onda ćemo osećati da je svet pun sukoba i nerazumevanja. Duhovna muzika nam značajno pomaže, jer ona u sebi ima radost. Prava radost i mir su nerazdvojni. Ako ste radosni, vi ste srećni, a ako ste srećni, ispunjeni ste mirom.

(Iz intervjua za dnevne novine Indian Express, jun 1999.)

Šta možete da kažete o svetskom miru?

Ovaj svet ima baš sve, osim mira. Moćne zemlje kažu da one hoće mir. Svi pričaju o miru. Ali, kad pričamo o miru, mi često žongliramo rečju „mir“. Mi znamo tu reč, mir, veoma dobro, ali mi samo žongliramo lopticama u vazduhu.

Problem je što svak hoće mir na veoma poseban način. Ja mogu da kažem: sve dok sam tvoj gospodar, a ti si moj sluga, možemo da budemo u miru. Hoću mir, pod uslovom da mi je dopušteno da budem ispred tebe. Nije mi dovoljno da stojim kraj tebe. Ne, ja hoću da budem korak ispred, a ti moraš da ideš za mnom; samo će tada biti mira. To je ono što svet misli i oseća.
Ali, mi nikad ne možemo steći mir tako što ćemo gazdovati nad drugima. Mira će biti samo kad svi budu na ravnoj nozi. Pravi mir leži u nerazdvojnom jedinstvu. Ako ste vi ovde, i ja sam ovde. Ako ste vi tamo, i ja sam takođe tamo. To je mir.

Da li biste sebe opisali kao mirotvorca?

Ne, nikada! Bog mi nije dao ulogu mirotvorca. On mi je dao ulogu sanjara o miru i zaljubljenika u mir. Moj životni brod plovi između obale zaljubljenosti u mir i obale snova o miru.

Mnogi ljudi me, iz njihove beskrajne samilosti i saosećanja, zovu čovekom mira. Danas javno kažem, ako me svet bude zvao učenikom mira, aa ju biti najsrećniji čovek na svetu. Sebe vidim kao učenika mira, ne kao čoveka mira – a „mirotvorac“ je daleko od mog shvatanja. Ako ostanem učenik mira, biću najsrećnija i najponosnija osoba. Jedino učenik može da uči. Za njega je okean znanja i okean mira, okean mira. Ne možemo da preplivamo okean mira za jednu noć. To nije kao Lamanš, dvadeset i dve milje koje možemo preplivati za nekoliko sati. Da bi se preplivao okean mira, potrebno je mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo godina.

Ja sam učenik mira. Ako me ljudi zovu učenikom mira, ja ću im biti izuzetno, izuzetno zahvalan. Mir je neiscrpna tema koja nema, nema, nema granica. Ako mogu da ostanem učenik mira, moći ću da učim. Moći ću da učim i moći ću da uđem u svako srce i da vidim koliko je iskren vapaj koji ima svaka osoba u svom srcu da doprinese svetskom miru.

Mir nije reč iz rečnika. Mir je Dah Srca Boga. Bog nikada neće biti zadovoljan sve dok Dah Njegovog Srca ne podeli sa čitavom Njegovom Tvorevinom.

Da li vi verujete da će svetski mir postati stvarnost?

Da, je verujem u to, samo što ne mogu da kažem da će ceo svet biti preplavljen mirom već sutra. To je kao kad posejete seme. Danas ste posejali seme u zemlju, ali ne možete da očekujete da će iznići preko noći. Najpre ono mora da postane izdanak i biljčica, a posle toga će izrasti u džinovsko banjan drvo. U ovom trenutku su naše molitve i meditacije kao seme. Biće potrebno vreme da proklijaju; ali to je samo pitanje vremena.

(Iz tv intervjua u Jogjakarti u Indoneziji, 10. januara 1988.)

U ovom posebnom istorijskom trenutku, koji je najbolji način da svako od nas kao pojedinac pomogne svojoj zemlji da ide napred?

Jedini odgovor je pomoću molitve i meditacije. Spoljašnji način ne postoji. Nikakve diskusije, nikakav savet – ništa neće delovati u ovom trenutku u spoljašnjem svetu. Jedino što treba da uradimo je da u unutrašnjem svetu steknemo više bogatstva našim molitvama, našom meditacijom i našom ljubavlju, posvećenošću i predajom Božijoj Volji. Treba da sakupimo unutrašnju snagu, unutrašnju snagu, unutrašnju snagu. Ponekad nam je očajnički potrebno da unutrašnja snaga izbije na površinu. Ako želiš nešto da uradiš za svoju zemlju, ovo je vreme kada moraš da se moliš duboko iznutra i sakupiš snagu koja će biti upotrebljena kasnije.

Sada jedino nastojte da sakupite i zadržite što više možete u unutrašnjem svetu, u unutrašnjem životu. Potom će doći vreme kada ćete moći da upotrebiš to unutrašnje blago u svom spoljašnjem životu, da biste služili svojoj zemlji.

Vaša grupa za meditaciju želi svetski mir, ali ne čini mi se da je to dovoljno velika grupa da bi uticala na svetske vođe.

Naša grupa za meditaciju se moli i meditira. Mi osećamo: ako će se svet promeniti, moraće prvo da se promeni u srcu. Molitva i meditacija dolaze iz srca, a ne iz uma. Um nam neće doneti mir. On mora da dobije mir sa nekog drugog mesta, a to mesto je srce.

Duša poseduje beskrajni mir. Srce ima mir u određenoj meri zato što dobija mir od duše. Ali, ako se redovno molimo i meditiramo, onda će naše srce biti stalno u skladu sa Bogom i nesumnjivo će steći obilje mira.

Srce je spremno i gori od želje da pruži mir umu, ali u ovom trenutku um ne prihvata ono što srce ima da ponudi. Ljudi koji su u umu samo pričaju o „miru“. Oni ne osećaju da je mir neophodan, dok oni koji žive u srcu, zato što se mole i meditiraju, zaista osećaju da je mir neophodan. Pomoću molitve i meditacije mi možemo da pojačamo i proširimo taj osećaj u našem srcu i da na kraju poruku mira dovedemo i do uma. Ja verujem da svi oni koji se mole i meditiraju pomažu ljudima koji iskreno žele mir u svetu.

Najveći broj ljudi u ovom regionu Južne Afrike mnogo pate zbog svakodnevnog nasilja. Interesuje me da čujem kako vi vidite, šta je uzrok tog nasilja, i imate li neku poruku šta možemo da učinimo u vezi toga?

Uzroci nasilja su podele koje je prouzrokovao um. Um uvek deli; on stiče ogromno zadovoljstvo deleći stvarnost. Zato što sebe vidi odvojeno od drugih, um uvek želi da ispolji nadmoć nad drugima. U umu je uznemirenost, koja na kraju postaje uništenje. Mnogo pre nego što se nasilje ispolji na fizičkom nivou, ono se odigrava u umu u vidu misli.

Ako poslušamo svoj um kad nam kaže da nekog udarimo, tad um postaje naš gospodar. Ali, unutar nas je uvek nešto što nas podseća da imamo drugog gazdu: srce. Za razliku od uma, srce jedino želi da uspostavi bliskost i jedinstvo sa drugima; ono stiče zadovoljstvo ne u podeli, već u ujedinjenju. Srce nam kaže: "Uništivši nekoga nećeš dobiti ni mrvu radosti, ali voleći tu osobu dobićeš obilnu radost." Zato moramo da se molimo i meditiramo u tišini da bismo utišali svoj nemirni um i prosvetlili svoj netežeći um. Ako možemo da preobrazimo um i živimo u srcu, onda ne može biti nasilja.

Spomenuli ste borbu između uma i srca. Da li je u jednoj oblasti kao što je Kvazulu Natal, gde je tako mnogo ljudi ubijeno i gde su ljudska srca otvrdnula ili slomljena, ljudima mnogo teže da slede ispravan put, nego drugima koji vode mirniji život?

To u potpunosti zavisi od svakog pojedinca. Oni kojima je mir oduzet zbog spoljašnjih okolnosti ili nebožanskih ljudskih bića često imaju veću glad za mirom nego oni koji su našli mrvicu mira ili obilan mir. Ljudi koji nepotrebno pate pre će se moliti Bogu da prime Njegovu Svetlost nego oni koji već imaju nešto duševnog mira. Prema tome, dok oni srećniji možda plivaju u zadovoljstvima ograničenog mira koji su već našli, pojedinci čija ih je patnja dovela dotle da razviju jak unutrašnji vapaj za svetskim mirom i skladom mogu pre biti blagosloveni od Boga obilatim mirom. Dok nevine žrtve vape iz najdubljih dubina svojih srca, njihov vapaj će sigurno rastopiti Božje srce.

Međutim, postavlja se pitanje da li je neko zaista gladan mira ili se on naprosto predao svojoj sudbini. Neki pojedinci gube veru u Boga ili u svoje unutrašnje biće kad njihove rođake ubiju nebožanska ljudska bića. Oni kažu: "Moji dragi nisu učinili ništa loše. Ako Bog ima beskrajnu Samilost, zašto je dozvolio da oni budu ubijeni?" Ti pojedinci mogu da se iznutra bune protiv Boga i kažu da Bog nije aktivan i dinamičan, da Bog možda spava. A opet, oni mogu da se razbesne što su njihovi dragi napadnuti i da čak odu dotle da kažu: "Bog ne postoji!"

Na nesreću, ti ljudi ne traže svetlost. Oni se ne mole da svetlost prosvetli nebožanska ljudska bića koja su napala njihove drage. Da to čine, Bog bi zasigurno izmenio mentalni stav tih nebožanskih ljudskih bića. Iskreni vapaj žrtvi za prosvetljenjem onih koji čine loše stvari stigao bi do Božjeg Srca. Prema tome, ako se molimo Bogu na ispravan način, onda će oni koji su činili loše stvari i oni koji bi mogli da učine loše stvari u bliskoj budućnosti biti prosvetljeni.


Sri Chinmoy

  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy

Posetioci sajta

Broj posetilaca na sajtu: 25