O samokontroli



Kako da vidimo više dobrog u drugima?

Najpre moramo da iznesemo na površinu svoje sopstvene dobre osobine. Veoma nam je teško da vidimo dobre osobine u drugima dok mi sami gajimo ili gledamo sopstvene loše osobine. Sa jedne strane, veoma je lako da nađemo dobre osobine u sebi. Sa druge strane, treba da znamo koliko smo iskreni. Vrlo često mi samo zamišljamo da imamo mnogo više dobrih osobine nego naši prijatelji ili drage osobe.  Zato ih gledamo sažaljivo, ili osećamo da ne možemo da se družimo sa njima.  Dakle, potrebno je da iznesemo na površinu sve dobre osobine za koje osećamo da ih imamo i učinimo da počnu da deluju. Učinićemo ih ne samo vidljivim, nego takvim da vrcaju životnom energijom. Pošto to uradimo, možemo da pokušamo da vidimo iste te ili neke druge dobre osobine u drugima. Tada će se automatski naše dobre osobine odraziti na njima, ili će njihove dobre osobine izaći u prvi plan.

Kad nekom pokažemo ružu, onda i on želi da nama pokaže ružu. Treba da ponudimo svoje dobre osobine, koje su pune čistote i ljubavi. Onda će te dobre osobine delovati kao magnet koji će dobre osobine drugih izvesti tik pred nas. Kad naše dobre osobine postanu pune života, onda ćemo moći da vidimo dobre osobine u drugima.

Kako da ne kritikujem druge kada oni kritikuju mene? Ponekad se veoma naljutim.

Kada te neko kritikuje, misli o toj osobi kao o insektu ili o crvu, a o sebi misli da si najjači i najveći slon. Pošto si veći od najvećeg, ne moraš da obraćaš nikakvu pažnju na insekta ili crva. Vivekananda je govorio da slon odlazi na pijacu po banane, dok psi laju. Slon ne obraća nikakvu pažnju na pse; on naprosto ode na pijacu i najede se banana do mile volje. Zato, kada te drugi kritikuju, moraš da ubediš sebe da si beskrajno jači od kritike koju dobijaš.

A kada ti osetiš impuls da kritikuješ nekoga, smesta pomisli da je ono što ti smeta kod te druge osobe neka njena slabost. Oseti da loše stvari koje ona čini potiču od neke žalosne slabosti. Potom pokušaj da osetiš da tvoje kritikovanje te druge osobe samo uvećava njenu slabost i čini je još gorom.

Isto tako, treba da osetiš da tvoja kritika izaziva raznorazne tegobe unutar te druge osobe. Potom pokušaj da uvučeš sve te tegobe u sopstveni sistem – u svoje ruke ili noge ili glavu. Odmah ćeš reći: „O Bože, ovo jako boli, jako boli!“ Onda ćeš videti koliko patnje nanosiš toj osobi. Ili, zamisli da su reči tvoje kritike kao strela koju si odapeo na tu osobu, a sada čitavo njeno biće krvari. Kada vidiš kako krvari, tvoje saosećajno jedinstvo će učiniti da se osećaš jadno. To je ista vrsta saosećajnog jedinstva kakvo je imao Buda kada je podigao pticu ranjenu strelom.
Kada se poistovetiš sa patnjom druge osobe, osetićeš: „Bez obzira koliko je on nesavršen i beskoristan, nemam prava da mu izazivam takvu patnju. Došao sam na svet da uspostavim jedinstvo sa drugima, a ne da uništavam druge mojom kritikom“. Tada će te tvoje srce jedinstva naterati da prestaneš da kritikuješ drugu osobu. Ovi predlozi koje ti dajem su veoma praktični.

Možeš da uradiš još jednu stvar: oseti da je kritikovanje druge osobe koje gajiš u svom biću veoma težak teret. Isto tako, i njeno kritikovanje tebe je još jedan težak teret koji ti je ona natovarila. Kako možeš da se krećeš, pa i da dišeš, ako nosiš dva teška tereta na plećima? Potrebno je da se otarasiš oba tereta. Treba da ih odbaciš kako bi mogao da najbrže trčiš prema cilju.

Postoji još jedan način. Svaki put kad počneš da kritikuješ nekoga, oseti da si stvorio crnu mrlju na mesecu njegovog srca. Nikada ne možeš biti stvarno radostan ako umanjuješ lepotu njegovog unutrašnjeg meseca. Nijedan od vas ne može biti srećan ako jedan drugom uništavate unutrašnju lepotu. Zato treba da osetiš da možeš da budeš srećan jedino ako su i druge osobe srećne; to treba da bude istovremeno. Ako ti ne pomračiš mesec nekog drugog, ni on neće pomračiti tvoj, i obojica ćete biti srećni.

Kako da budem budan i obazriv u duhovnom životu, a da ne budem nestrpljiv i da ne brinem?

Kada nas uhvati nestrpljenje, mi slabimo svoje nerve. Biti revnostan i biti nestrpljiv nije isto. Mi možemo da budemo veoma radi da nešto učinimo, ali kada postanemo nestrpljivi, javlja se nervoza. Najbolje je da uvećamo svoju revnost da učinimo nešto, mada ako se pojavi bilo kakvo osećanje nestrpljenja, ono uništava našu čistu radost. Smesta se javlja nervoza.

Kada smo nestrpljivi da nešto učinimo, ponekad se služimo i niskim sredstvima. Sa druge strane, revnost je nešto zaista božansko. Zato treba da budemo uvek revnosni, revnosni, revnosni. Revnost će nas automatski držati svesnim našeg cilja.
Ako je prisutna revnost, prava revnost, onda se Božija Milost spušta spontano i bezuslovno. Zato je najbolje da budemo uvek revnosni, revnosni da učinimo nešto dobro, božansko, prosvetljujuće i ispunjujuće.

Kako da disciplinujemo svoj život?

Disciplinovan život može da dođe samo od jedne stvari, a to je težnja, unutrašnji vapaj. Kada žudimo za spoljašnjim stvarima, ponekad ih dobijamo, a ponekad ne. Međutim, ako je naš unutrašnji vapaj iskren, vidimo da ispunjenje uvek osvane. Dete plače za mlekom. Ono plače u kolevci u dnevnoj sobi. Majka je možda u kuhinji, ali ma gde bila, ona trčeći dolazi da dete nahrani mlekom. A zašto? Majka oseća da je detetov plač nevin i iskren. Slično tome, u duhovnom životu imamo unutrašnji plač. Ako imamo unutrašnji plač, onda nije važno kada plačemo. To može da bude u podne, ujutru ili uveče. Naš unutrašnji plač u svako doba stiže do Boga i Bog mora da usliši naš unutrašnji vapaj. Ako neko želi da se disciplinuje, ako je nezadovoljan svojim opuštenim životom i oseća da će disciplinovan život da mu pruži stvarno ispunjenje, savršenstvo i zadovoljstvo, onda Bog neizostavno pomaže takvom tragaocu. Kada imate unutrašnji plač, ništa na ovom svetu ne može da vam bude uskraćeno. Nijedan plod ne može da bude uskraćen onome ko ima unutrašnji plač.

Kao ljudi, mi žudimo za imenom i slavom, za mnogim stvarima. Međutim, ne žudimo za jednom stvari koja je od vrhunskog značaja, a to je Božije unutrašnje Blago. Šta je Njegovo unutrašnje Blago? Njegovo unutrašnje Blago je božansko ispunjenje, božansko savršenstvo. Nijedan čovek nije savršen, a naš cilj je da budemo savršeno savršeni. Savršeno savršenstvo jedino može da potekne od samodiscipline. Samodisicplina je prethodnica samootkrovenja. Samootkrovenje je preteča ispoljenja Boga.

Bog je sasvim spreman. On je više nego spreman da nam pruži Svoje savršeno Savršenstvo. Međutim, za savršeno Savršenstvo moramo da izrastemo u uspinjući vapaj koji nazivamo težnja, stalna težnja. Kada se plamen težnje uzdigne ka Najvišem, on prosvetljuje svu tamu oko sebe. Što se više uspinje, to više i mi ispoljavamo i to više nas to ispunjava.

Kako da čovek iznese na površinu unutrašnju odlučnost da bi učinio pravu stvar?

Jedino pomoću molitve. Drugog načina nema. Treba da plačete i plačete, kao dete. Dete misli da će mu majka sigurno dati igračku ako za njom bude plakalo pet minuta. Ne! Majka posmatra deset ili petnaest minuta, pa čak i pola sata. Onda kaže: „Ovo je beznadežno. Moram da mu dam igračku, jer neće prestati“.

Kada sedim u mojoj fotelji, moje kučence Čela dođe i plače za hranom. Ja mislim da će on prestati svakog trena, ali on ne prestaje. Plače sve glasnije i glasnije, kao da će me napasti! U slučaju malog deteta je isto tako, jer kada malo dete plače li plače, na kraju postaje očajno. Slično tome, kada mi postanemo zaista očajni, pojavljuje se unutrašnja odlučnost. Ali, naša odlučnost nije kao odlučnost deteta, ne. U njoj treba da postoji određena staloženost. Sve zavisi od vapaja i suza srca. Ako zaista hoćemo da postanemo dobri ili da učinimo nešto za svet, moramo da osetimo ne suze svojih očiju, već suze svoga srca. Unutar srca, treba da osetimo suze koje teku; moramo da osetimo da naše srce krvari za nečim. Tada nastaje odlučnost.

Sve je u srcu. Ako možemo da živimo u srcu pet minuta, deset minuta, petnaest minuta, naći ćemo odgovor. Pitanje: „Kako da imam odlučnost ili nepokolebljivu volju“ dolazi iz uma, ali je odgovor u srcu, u suzama srca. Suze srca su odgovor za sve. Pomoću tih suza mi kažemo Bogu: „Ja polažem čitavo moje biće pred Tvoja Stopala, o Gospode. Molim te, molim te, daj mi odlučnost da učinim pravu stvar i da ne pribegnem pogrešnoj stvari".

Koje osobine su nam potrebne, ako želimo da upražnjavamo samokontrolu?

Za samokontrolu su nam potrebne jednostavnost, iskrenost i poniznost. Jednostavnost mora da hrani samokontrolu. Iskrenost mora da hrani samokontrolu. Poniznost mora da hrani samokontrolu. Možemo reći da je jednostavnost doručak samokontrole, ručak samokontrole je iskrenost, a večera samokontrole je poniznost.

Nažalost, živimo u vremenu kada samokontrola nije na ceni. Ona je postala predmet podsmeha. Neko se jako trudi da ovlada sobom, a njegovi prijatelji, susedi, rođaci i poznanici ga svi redom ismevaju. Oni ne nalaze nikakvu stvarnost u njegovom pokušaju da ovlada svojim životom. Misle da je način na koji oni žive svoj život normalan. Po njima, čovek koji nastoji da kontroliše svoj život je budala. Ko je, međutim, budala? Onaj ko želi da ovlada sobom, ili onaj ko je stalno žrtva straha, sumnje, brige i strepnje? Ne treba ni reći da je onaj ko želi da ovlada sobom ne samo najmudriji čovek, nego je i najveći božanski heroj.

Pustite neka vam svet nalazi mane. Pustite neka vam se svet smeje. Vaša iskrenost je vaš zaštitnik. Vaša duhovna diciplina odvešće vas do predodređenog cilja. Svako ima sposobnost i priliku da postane kralj, ako to želi. Ko je kralj? Ne onaj ko vlada nekom zemljom, već onaj ko vlada sobom.


Sri Chinmoy

  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy

Posetioci sajta

Broj posetilaca na sajtu: 6