O meditaciji i religiji



Neke ljude brine da li meditacija odbacuje svet. Kakav je Vaš odgovor na to?

Ta teorija je apsolutno pogrešna. Meditacija ne odbacuje niti odbija bilo šta u životu. Naprotiv, ispravna meditacija privata sve što imamo i sve što jesmo. Meditacija je sveprihvatajuća; ona nam neće reći da izbegavamo društvo niti će nam izazivati negativna osećanja prema bilo čemu. Ona ne traži od nas da odemo na Himalaje. Bog nam je dao telo, vital (životnu energiju), um, srce i dušu zato što On od nas hoće da ispoljimo Njegov San, zato što On hoće da ispuni Sebe u nama i pomoću nas. On nas je stvorio kao Svoju sliku i priliku. Kako onda možemo da pomišljamo da se odreknemo sveta ili da odbacimo bilo koji aspekt života? Ako se danas odreknemo tela, sutra vitala a narednog dana uma, šta će onda ostati?

Uprkos našim manama i manama sveta, mi treba da prihvatimo i sebe i svet. Najpre ćemo nastojati da prosvetlimo sopstvene nedostatke. Potom, zahvaljujući svom osećanju jedinstva sa ostalim svetom, nastojaćemo da prosvetlimo i ispunimo druge.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje, koje mu je postavio jedan od učesnika meditacije posvećene miru održane u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, 5. februara 1982. godine

Dugo vremena su ljudi meditirali za dobro čovečanstva, ali ne izgleda da čovečanstvo ide pravim putem. Može li meditacija da ubrza napredak sveta?

Najpre treba da pođemo od sebe. Naš napredak u celini zavisi od vapaja našeg srca. Ako ja, kao pojedinac, mogu da postanem dobar, božanski i savršen, zahvaljujući plaču moga srca i Božijoj Milost, onda će bar jedna osoba biti oslobođena od okova neznanja. A ako jedna osoba iskreno plače i teži za mirom i savršenstvom, onda će se inspiracija, težnja i unutrašnje prosvetljenje te osobe automatski proširiti na druge. Tada će i oni biti inspirisani da teže ka miru i na kraju će čirav svet biti preplavljen mirom.

Ali, to je dug put. Ne može se steći master diploma preko noći. Možda ćemo se učiti godinama i godinama pre nego što diplomiramo. I u duhovnom životu čovek treba da praktikuje meditaciju dugi niz godina da bi postigao oslobođenje; ponekad za to treba popriličan broj inkarnacija. Potrebno nam je krajnje strpljenje i istrajnost. Mi ne prestajemo da jedemo zato što ne možemo baš svakog dana da imamo najukusniju voćku. Slično tome, ne smemo da odustanemo od meditacije i duhovnosti samo zato što ne možemo da baš svakog dana zadržimo svoj duševni mir. Ako jednog dana ne mogu da postignem obilje mira, onda ću narednog dana takođe nastaviti da tome težim. I nastaviću da težim sve dok ne budem blagoslovljen obiljem mira.

Nije uzalud Bog, naš samilosni Otac, stvorio svemir. Bog i mir su jedno te isto. Oni su glava i pismo istog novčića. Njegova je Vizija da će čitava tvorevina biti preplavljena mirom. Zato ne treba da gubimo nadu. Ako nastavimo da se molimo i meditiramo, doći će dan kada će umesto unutrašnjih i spoljašnjih sukoba mir i blaženstvo suvereno zavladati ovim našim svetom.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje koje mu je postavio jedan od učesnika nakon meditacije u Ujedinjenim nacijama održane 5. avgusta 1982. godine.

Pitanje u celini glasi: Dugo vremena su ljudi meditirali za dobro čovečanstva, ali ne izgleda da ima bilo kakvog pozitivnog znaka da čovečanstvo ide pravim putem. Smatraš li da meditacija može da ubrza napredak sveta?

Koji je glavni faktor koji doprinosi Vašoj veri i kako se Vaša vera razlikuje od drugih?

Kao prvo, u duhovnom životu nema takmičarskog duha, tako da ja ne poredim svoj put sa drugim putevima. Svaki put ima svoju vrednost. Svaki put ima specifičan način na koji vodi aspiranta prema njegovom suđenom Cilju. Naš put je put ljubavi, posvećenosti i predanosti Volji Svevišnjeg. To je ono što mi posebno naglašavamo. Ja ne mogu reći na koji način je ovaj put drugačiji od drugih puteva jer nisam upoznat sa drugim putevima.

Ako neko sledi naš put, onda on nastoji da razvije ili iznese na površinu svoju unutrašnju ljubav, duhovnu ljubav. Za razliku od ljudske ljubavi koja sputava, božanska ljubav širi i prosvetljuje našu svest iznutra i spolja.

Kad ponudimo svoju posvećenost, mi nudimo svoju usredsređenu posvećenost Svevišnjem, Unutrašnjem Pilotu unutar nas. U našem običnom ljudskom životu ono što zovemo posvećenošću samo je neznalačko vezivanje. Ali božansko posvećivanje je nešto potpuno drugačije. Mi tu sebe ponudimo višem cilju, božanskom unutar nas, kako bismo izrasli u more Mira, Svetlosti i Blaženstva.

Predanost koju nastojimo da postignemo na našem putu nije predanost roba svom gospodaru. Rob se uvek boji svog gospodara. On oseća da će ga gospodar kazniti ako mu ne udovolji. Uvek postoji neki osećaj straha u srcu i umu roba. Ali u duhovnom životu se tragalac predaje svom vlastitom najvišem i najprosvetljenijem postojanju. On se predaje svom vlastitom najvišem delu, svojoj najvećoj visini i najdubljoj svetlosti. To je osnova našeg puta, najkraće rečeno. Kada poredim naš put sa drugim putevima, onda ulazim u nesretne kontroverze. Drugi putevi isto mogu biti pravi i savršeni. Ali dva osnovna puta su put uma i put srca. Naš put je put srca. Svaki pojedinačni tragalac sam bira koji mu put odgovara i onda njime ide. Na kraju, kad tragalac stigne na svoj suđeni Cilj, tu će takođe videti tragaoce koji su iskreno sledili druge puteve. Svi će stići na isto odredište.

Smatrate li da bi roditelji trebalo da podučavaju decu religiji ili bi deca trebalo da budu slobodna da izaberu svoj vlastiti oblik obožavanja kad odrastu?

Dok je dete još nedoraslo, ono ne zna koja hrana je dobra a koja hrana je loša, pa je vaša obaveza, kao majke ili oca, da mu date ono što osećate da je dobro za njega. To nije nametanje, to je davanje. Otkrili ste da je nešto istinito, da je nešto dobro ili loše. Zar je pogrešno da svoje otkriće ponudimo svojoj deci? Kad dete dovoljno odraste da donosi sopstvene odluke, neka otkrije svoju vlastitu stazu. Kad mu bude trinaest ili četrnaest godina i kad njegov um bude razvijen, tada će moći da bira samo.

U početku je dete apsolutno nevino i ne zna. Ako ne nahranimo dete zato što ne znamo šta voli da jede, onda ćemo ga jednostavno izgladneti do smrti. I u duhovnom životu, ako dete ne hranimo od samog početka učeći ga da ima veru u Boga i da se moli Bogu ili da ponavlja Božje ime, da bude velikodušno, ljubazno i tako dalje, kako će onda naučite ove stvari? Velika obaveza roditelja je da podučavaju decu. Kad deca odrastu, ako ne ostanu na stazi roditelja, ako osećaju da sve znaju bolje, onda je to njihova stvar. Ali bi roditelji trebalo da im daju bar neke osnove na kojima će izgraditi dobar život.

Kad se dete rodi, roditelji ne kažu: „Mi ne znamo hoće li mu se svideti naš dom, pa je najbolje da ga ostavimo na ulici, pa kad odraste može odlučiti da li da bude sa nama ili s nekim drugim“. Takva ideja bi bila smešna. A ako roditelji ne daju detetu nikakvu religioznu poduku dok je mlado, oni u suštini rade istu stvar njegovom unutrašnjem životu. Zato roditelji strašno greše kad kažu da decu treba pustiti da sama otkriju svoju stazu kad odrastu. Ako se deci ne ponudi nikakva staza dok su mlada, kad odrastu neće imati nikakvu stazu. Ljudi kažu da je Amerika zemlja slobode i da će deca kad odrastu uraditi ono što osećaju da je najbolje. Od samog početka ostavljaju deci ogromnu slobodu da rade šta žele; pa kad deca postanu neznalice i nedisciplinovana kad porastu, roditelji kažu: „O, nikako nisam mogao da očekujem da će moja deca biti ovakva“. Ali to je greška. Dok odgajaju decu, roditelji ne mogu samo da vode računa o sopstvenom životu a da zanemare decu. Neophodno je da svojoj deci pruže ogromnu ljubav, naklonost i brižnost. Ako ponude deci ljubav, pa ako nekog dana deca na to ne reaguju, sledećeg dana moraju biti spremni da daju još više. Roditelji moraju znati šta znači strpljenje. Danas moraju davati bez rezerve, pa čak i ako deca na to uopšte ne reaguju, sutra to moraju uraditi ponovo. Zadatak roditelja je da samo daju i daju i ne očekuju ništa. Kad dođe vreme, deca će im biti zahvalna.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje 1975. godine, tokom jednog od sastanaka posvećenog meditacijama za mir koje je redovno održavao dvaput nedeljno u Ujedinjenim nacijama u Njujorku.

Kakva će biti budućnost religije?

Religija predstavlja zemaljski aspekt božanstvenosti koju otelovljuju Spasitelj Hrist, ili Šri Krišna, Gospod Buda i drugi. Ona predstavlja telo ili spoljašnju odoru njihove božanstvenosti. Telo ne može da potraje; samo će svest, unutrašnja božanstvenost koja se ispoljila i zauvek se ispoljava kroz Isusa Hrista, Gospoda Budu i druge trajati i trajati i trajati.

Ja snažno verujem da će ljudi, kad budu vršili religioznu službu u budućnosti, biti svesniji činjenice da mi pripadamo jednoj duhovnoj porodici. Nekada je i sama ta ideja bila previše za čovečanstvo. Sada smo bar u stanju da govorimo o tome. Pre pedeset godina reč „mir“ nije bila korišćena kao što se koristi sada; koristile su se druge reči. Ali, u poslednjih devet ili deset godina svi govore o miru. Iako jedna zemlja možda baca bombe na drugu zemlju, „mir“ je i dalje naša mantra! Doći će dan kad će se ne samo ostatak sveta smejati toj zemlji, već će čak i ta zemlja početi da se smeje sebi. Ona će shvatiti da samo govori o miru, a radi potpuno suprotnu stvar. Tada će ona pokušati da se ispravi.

Pretnja nuklearnog uništenja neće se nastaviti, jer će već za trideset ili četrdeset ili pedeset godina moć srca postati mnogo, mnogo jača. Postoji velika nada da će se politika najzad predati duhovnosti. Pojedinačne slučajeve smo već videli u istoriji - na primer, indijski kralj Šivađi. Najpre je radio na svoj sopstveni način, a kasnije se predao božanstvenosti. Prema tome, unutrašnji svet se budi. U nekim slučajevima u današnjem svetu, unutrašnja moć postaje istaknutija i življa spolja. Vi vidite kako danas Rusija pati u političkom svetu, ali u unutrašnjem svetu Rusija je probuđena. Unutrašnja moć i unutrašnje buđenje Rusije postaće veoma iznenađujuće i zapanjujuće.

 

(Na ovo pitanje Šri Činmoj je odgovorio tokom svoje posete Mjanmaru, 1995.)

S obzirom da verske razlike mogu da stvore toliko netolerancije u svetu, kakav bi bio ispravan stav prema veri drugih ljudi?

Nijedna religija ne uči nas da mrzimo ljudski rod. Mi, ljudska bića, smo ti koji biramo da mrzimo jedni druge. Ali, duhovni Učitelji najvišeg reda, koji su osnivači i očevi raznih religija, uče nas jedino da volimo. Ja sam hindus. Moji preci, vedski mudraci, učili su nas da volimo svakog. Spasitelj Hrist je takođe doneo poruku ljubavi. Ako se udubimo u bilo koju religiju, u njoj ćemo naći poruku ljubavi. Zato ja osećam da sve religije treba uvažavati i diviti im se.

Religija je kao kuća. Kakve koristi imam ako vam kažem da je moja kuća lepša od vaše kuće? Ako ste vi srećni u vašoj kući a ja sam srećan u mojoj kući, zašto bismo se prepirali? Ja se prepirem sa vama samo zato što nisam zadovoljan onim što imam. Da sam stvarno zadovoljan, da u meni postoje sreća, mir i blaženstvo, da li bih u po noći pokucao na vaša vrata da vam kažem da izađete napolje i da se prosvetlite? Hajde da se prvo ja prosvetlim. Kad jednom postanem sunce, tek ću onda ponuditi moju svetlost i prosvetljenje vama i drugima. Tada se neću svađati sa vama; samim tim što sam u vašoj blizini, širiću prosvetljenje i svetlost i vaše srce će ga spontano primati. Tama drugih mi smeta jedino kada je moja svetlost ograničena, ili kad sam u tami. Kad moje unutrašnje biće bude preplavljeno svetlošću, neću se boriti ni sa kim.

 

Odlomak iz intervjua koji je Šri Činmoj dao g. Džonu Kernsu i gđi Niks Pikaso, istraživačima koji su sarađivali sa Majkom Terezom u pisanju njene knjige “Jednostavni put”. Intervju je održan u Ujedinjenim nacijama 14. jula 1995.

Zašto u svetu toliko stvari ide naopako?

Zato što ljudska bića ne rade pravu stvar. Prava stvar je voleti Boga. Ako volite Boga i molite se Bogu svakog dana, onda nećete učiniti ništa loše. Zato prvo treba uraditi ono što je najvažnije. Molite se Bogu. Ako se ne molite Bogu, ne možete da uradite pravu stvar. Svakog dana, ujutru, treba da se molite Bogu nekoliko minuta, treba da meditirate na Boga nekoliko minuta. To je prava stvar. Kad jednom počnete da radite pravu stvar, onda sve ide kako treba.


(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje tokom svoje posete školi Oneness-Family u Vašingtonu, 1988.)

Mnoge religije tvrde da su bogovi drugih religija lažni, a da je njihov Bog pravi. Vi govorite o Svevišnjem, ali izgleda da to nije neki poseban Bog za razliku od svih drugih bogova.

Za nas, postoji samo jedan Bog. Duhovni Učitelji najvišeg reda su upravo ispoljavanja Boga. Drvo ima mnogo grana. Svaka grana je moćna, ali bez stabla, ne može biti grana. Bog je stablo drveta. Ako neka religija tvrdi da je njihov spasitelj jedini spasitelj, ne možemo se složiti sa njima. Šri Krišna, Gospod Buda, Spasitelj Hrist i drugi veliki duhovni Učitelji su lideri raznih religija i svi oni su ispoljavanja Boga.
Za mene, svaka religija je kao kuća. Danas ste vi izašli iz vaše kuće, a ja sam izašao iz moje kuće. Sastali smo se u ovom restoranu, Anam Brami. Na potpuno isti način, sve religije treba da osećaju da one samo predstavljaju različite kuće. Ali, svi možemo da se sretnemo u istoj unutrašnjoj školi.

Kada se iskreno molite i meditirate, smesta osećate da je Bog proširio vaše srce. Tada za vas nema hinduizma, nema judaizma, nema hrišćanstva, nema budizma. Sve je jedinstvo. U jedinstvu je radost. Podela donosi potpunu frustraciju. Ako se iskreno molimo i meditiramo, nikad se nećemo usuditi da kažemo da je naša religija jedina koju vredi slediti, da je naš spasitelj jedini spasitelj koji će moći da spase čitav svet. Naprosto ćemo reći da je to naš način života. Ako vam se taj način sviđa, lepo i krasno. Ima mnogo brodova kojim možete stići do Zlatne Obale. Ako vam se sviđa baš ovaj brod, možete da se ukrcate na njega. Ako vam se sviđa neki drugi brod, potpuno ste slobodni da se ukrcate na taj brod. Ali, odredište ostaje isto.

Recimo da je naše odredište Rim. Ako hoćemo da letimo do Rima, možemo da letimo. Ako hoćemo da plovimo brodom, možemo i to. Ili, ako hoćemo da idemo na neki drugi način, možemo i to. Mi biramo. Ne možete reći da ja nikad neći stići u Rim samo zato što sam se ukrcao na ovaj brod. Ne, svi ćemo stići do cilja u Božijem odabranom času.


(Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao Marku Tajhu, za časopis “Sports Illustrated”, decembar 1989.)

Da li je istina da pomoću molitve i meditacije svako može da postane bolji sportista?

To je nesumnjivo tačno. To je kao da u nadvlačenju konopca imate još jednog prijatelja na svojoj strani. Ako se osoba sa druge strane ne moli i ne meditira, ona će biti potpuno sama, dok ćete vi imati na svojoj strani svog prijatelja molitvu i svog prijatelja meditaciju.

Zato se mnogi vrhunski atletičari mole i meditiraju. Baš prošle nedelje me je posetio veliki olimpijski šampion Karl Luis i meditirao sa mnom oko jedan sat. Mi smo prijatelji već nekoliko godina. Tokom prošlih olimpijskih igara u Los Anđelesu, on je došao i meditirao sa mnom u mojoj hotelskoj sobi, jer je osećao da mu je to potrebno. On zna da mu je njegov život molitve znatno pomogao. Molio se i meditirao sa mnom mnogo, mnogo puta.

Kada se molite i meditirate, vi uvećavate svoju unutrašnju snagu, unutrašnje sposobnosti. Ako se vaša sposobnost uvećava kada vodite život molitve i život meditacije, onda to treba da činite. To je kao da imate još dva dodatna prijatelja da vas inspirišu. Prijatelji mogu veoma da nam pomognu kada nam je to potrebno. U sportu su nam u velikoj meri potrebni prijatelji da nam priteknu u pomoć. Dakle, molitva i meditacija su dva sjajna prijatelja koja nam pomažu.

Šta je duhovnost?

Duhovnost je univerzalnost Istine, Svetlosti i Blaženstva. Duhovnost je svesna potreba za Bogom. Duhovnost je stalna prilika da se uvidi i dokaže da svi mi možemo da budemo isto toliko veliki koliko i Bog. Duhovnost nije samo trpeljivost. Ona je više i od prihvatanja. Ona je osećanje opšteg jedinstva. U našem duhovnom životu mi na Božansko gledamo ne samo iz perspektive naših sopstvenih predstava o Boga, već već iz perspektive predstava o Bogu svakog čoveka. Naš duhovni život čvrsto i sigurno uspostavlja osnovu jedinstva u raznovrsnosti. Duhovnost nije puka gostoprimljivost prema nečijoj veri u Boga. Ona je potpuno priznanje tuđe vere u Boga kao svoje sopstvene.

Religija kao takva ne može da prevaziđe uske vidike. Jedino kad religija prihvati pomoć od duhovnosti, svog starijeg brata, samo tada postaje moguće prevazići te uske vidike. Religija vidi Boga, ali duhovnost čini da tragalac postane Bog. Religija može da stigne dotle da veruje u Svetlost, pa čak i da vidi Svetlost. Ali, duhovnost ide mnogo više, mnogo dublje. Ona pomaže tragaocu da izraste u samu Svetlost i postane jedno sa Bogom Svešću i Bogom Svetlošću.

Religija se zaustavlja kada ugleda stvarnost; ona ne želi da izraste u stvarnost. Duhovnost, kao i religija, vidi šta je stvarnost, ali onda ide korak napred i želi da svesno izraste u samu stvarnost. Tako, ako religija prihvati pomoć duhovnosti, onda je sasvim moguće da prevaziđe sve uske vidike koje je ranije usvojila.

Da li Vaša učenja čine religiju?

Ne, ja ne propovedam nikakvu religiju. Ja poučavam jogu i filozofiju. Svaka religija je ograničena na neku grupu: hinduizam, budizam, hrišćanstvo i druge. Pa opet, bilo ko ko pripada nekoj od tih religija može da prihvati naš put bez štete po svoje religiozno opredeljenje.

Što se mene tiče, ja jedino govorim o duši. Moja filozofija je da je duša jedina stvarnost i da u svakom trenutku treba da slušamo naloge svoje duše. Nikada nisam rekao ni reč protiv bilo koje religije. Naprotiv, izrazio sam najveću ljubav, divljenje i obožavanje prema Spasitelju Hristu, Budi, Šri Krišni i duhovnim Učiteljima povezanim sa ostalim religijama. Zašto bi onda moj put postao religija i suprotstavljao se drugim religijama? Moji spisi će učiniti veoma, veoma jasnim da ja nisam bio čovek koji je, bilo direktno bilo indirektno, pokušao da osnuje neku novu religiju. Nakon mog odlaska, svet će videti samo ono što sam stvorio.

Zašto moramo da doživljavamo žalosna iskustva kao što su patnja i tuga?

Zašto doživljavamo patnju? U ovom svetu, mi uvek svesno ili nesvesno pravimo greške. Kad svesno pravimo greške, mi to prilično dobro znamo. Ali, na nesreću, mi ne uviđamo koliko stvari nesvesno radimo pogrešno. Te nesvesne greške se ispoljavaju u fizičkom svetu, a njihovi rezultati nam dolaze kao patnja. Kod običnih, netežećih ljudskih bića, posle ogromne patnje sviće iskrenost i duša ih vodi ka znanju i mudrosti. Ako ljudi koji stalno iznova prave greške imaju iskrenu težnju i hoće da znaju zašto pate, onda će Svetlost duše izbiti na površinu i reći im to. Ako smo duhovni ljudi, mi se svesno trudimo da ne učinimo ništa pogrešno, ali ipak nesvesno mnoge stvari radimo pogrešno. Nesvesne greške možemo sprečiti jedino pomoću naše težnje, molitve i meditacije. Ako težimo, Božja milost i saosećanje nas štite.

Da li ste odrasli kao hrišćanin ili kao hindus?

Do svoje jedanaeste godine, odgajan sam kao hindus. Onda sam otišao u jednu duhovnu zajednicu gde sam se molio i meditirao krajnje iskreno i duševno. Nakon nekoliko godina, prevazišao sam ograničenja bilo koje posebne religije i rekao: „Sada imam samo moju iskrenu ljubav prema Bogu“.
Hinduizam, hrišćanstvo, judaizam, islam i sve ostale religije su kao kuća. Svako se rodio u nekoj kući. Ali, nakon nekog vremena, mi odlazimo iz naše kuće u svet i družimo se sa ostalom braćom i sestrama. Ako me sada bilo ko pita koja je moja religija, ja neću reći da je to hinduizam. Reći ću da je moja religija moja stalna, svesna i besana ljubav prema Bogu. Naša ljubav prema Bogu je živi dah u nama, i to je jedna univerzalna religija.

Koji su najveći izazovi u odnosima između raznih vera?

Imao sam priliku da učestvujem na nekoliko skupova na kojima su učestvovale različite vere. Na tim skupovima sam se molio i meditirao u tišini minut ili dva. Vrlo često, mi smo skloni da našu sopstvenu religiju uznosimo u nebo. Ja osećam da je za nas najbolje da prihvatimo izuzetna dostignuća svake vere kao da su naša sopstvena. Na taj način čitavo čovečanstvo može steći dobrobit od udruženih dostignuća svih vera.

Može li meditacija pomoći ljudima da prevaziđu strah od smrti?

Svakako. Meditacija lako može da pomogne tragaocu da prevaziđe strah od smrti. Meditacija znači svesnu komunikaciju sa Bogom. Ako čovek može da uspostavi jedinstvo sa Bogom, koji je sav Život, onda ne može biti straha od smrti. On će ne samo pobediti strah od smrti, već će takođe pobediti još nešto. Pobediće svoju sumnju u postojanje Boga u svom sopstvenom životu ili u životima drugih. Nama je veoma lako da osećamo da Bog postoji samo u nama, ili samo u duhovnim ljudima. Ali, ako meditiramo, postaje nam jasno da Bog postoji ne samo unutar nas, već takođe i unutar ljudi koje ne volimo ili ne cenimo.

Da li je nama više potreban Bog nego što smo mi potrebni Bogu?

Mi osećamo da je nama Bog potrebniji nego što smo mi potrebni Bogu, zato što nismo ostvareni. To je pogrešno. Mi smo Bogu podjednako potrebni, ako ne i više. Zašto? On poznaje naše mogućnosti, naše potencijale, beskrajno bolje od nas. Mi osećamo da možemo da idemo samo do određene razdaljine, a On zna da možemo da pređemo još milione milja. Naše neznanje nam ne dozvoljava da spoznamo šta zapravo jesmo. Za sebe mislimo da smo beskorisni, beznadežni, bespomoćni, ali u Božijim Očima smo zapravo Njegovi božanski instrumenti. On želi da nas koristi na beskrajno mnogo načina. To je Njegov San. On ne želi da budemo samo beskonačni, nego i večni i besmrtni. On zna da za to imamo sposobnost, jer nam je On podario tu sposobnost. Sada On želi da našu sposobnost iskoristimo.

Kakva je razlika između razmišljanja i meditacije, ili su isti?

Razmišljanje i meditacija su apsolutno različite stvari – potpuno, suštinski različite stvari. Razmišljanje i meditacija su kao Severni i Južni pol. Razmišljanje vas nikada ne može osloboditi od okova neznanja. Neuk čovek ne zna kako da razmišlja više; on ima samo nekoliko misli. Intelektualna osoba razmišlja dvadeset i četiri sata dnevno. Ali, šta bilo ko od njih postiže time na duže staze? Na duže staze ne postižu ništa. Jedan je zadovoljan sa samo nekoliko misli, a drugi je zadovoljan sa hiljadama misli i mentalnih informacija. Ali, tu obojica staju. Nijedan ne ulazi u nešto više.

Kada meditiramo, mi uopšte ne mislimo. Cilj meditacije je da nas oslobodi od svih misli. U početku, ako nebožanske ili neprijateljske misli uđu u nas, mi ih odbacujemo. Postepeno će doći  vreme kada će na tabli našeg srca biti ispisane jedino božanske  misli, božanske ideje. Ali, kada meditiramo, treba da odbacujemo misli što je više moguće. Misao je kao tačka na tabli. Bez obzira da li je dobra ili loša, ona je tu. Mi možemo da izrastemo u Stvarnost  jedino kada nema  nikakvih misli. U zaista najvišoj meditaciji, neće uopšte biti misli. Um je miran, smiren, tih. U duboku, uzvišenu meditaciju mogu da uđu misli, ali ne i u najvišu, najdublju meditaciju. Tada uopšte nema oblika, nema uma.

Razmišljanje nema veze sa duhovnim životom ili meditacijom. Moramo da se izdignemo iznad razmišljanja. Kako se izdižemo iznad razmišljanja? Pomoću težnje i meditacije. Čim počnemo da razmišljamo, mi se igramo sa ograničenjem i ropstvom. Naše misli, bez obzira koliko slatke ili zanimljive mogu da budu u tom trenutku, bolne su, otrovne i razorne na duže staze, jer nas ograničavaju i vezuju. U umu koji razmišlja nema stvarnosti. U svakom trenutku mi zidamo kule, a u narednom ih rušimo. Kada se izdignemo iznad razmišljanja uz pomoć naše težnje i meditacije, možemo da vidimo Božju Stvarnost i Božju Viziju i istovremeno uživamo u njima.

Da li je meditacija praktična?

Mi kažemo da je neko praktičan kad u svom spoljašnjem životu čini pravu stvar u pravo vreme. On misli i deluje na poseban način da ga drugi ne bi obmanuli i njegov spoljašnji život glatko teče. Ali, bez obzira koliko smo promućurni, koliko smo iskreni ili koliko smo svesni, ponekad smo u svom spoljašnjem životu na gubitku. Ne znamo šta da kažemo. Ne znamo šta da uradimo. Ne znamo kako da se ponašamo. Ili, uprkos tome što govorimo i činimo pravu stvar, sve ide naopako. Mi iskreno želimo da učinimo nešto ili postanemo nešto, ali ne možemo da to postignemo.

Zašto se to dešava? Dešava se zato što je naša spoljašnja sposobnost uvek ograničena našom ograničenom unutrašnjom svešću. Ali, ako smo praktični u našem unutrašnjem životu - to će reći, ako se molimo i meditiramo - onda ćemo imati bezgraničnu unutrašnju svesnost. Onaj ko ima unutrašnju svesnost, ima slobodan pristup beskrajnoj istini i večnoj radosti i on lako može da upravlja svojim spoljašnjim životom.

Unutrašnji život neprekidno nosi poruku istine i Boga. Gde je istina, tu je seme. Dozvolimo semenu da proklija i postane drvo. Kad drvo donese plod, videćemo kako se sposobnost unutrašnjeg sveta ispoljava u spoljašnjem svetu. Mi uvek rastemo iznutra, a ne spolja.
Bez obzira šta govorimo ili šta činimo u svom spoljašnjem životu, mi se ne približavamo svetlosti istine. Ali, ako najpre meditiramo, a potom delujemo i govorimo, onda činimo i postajemo ono pravo. Unutrašnji život i unutrašnja stvarnost moraju da usmeravaju spoljašnji život - a ne obrnuto. Životni dah spoljašnjeg života mora da dođe od unutrašnjeg života. Unutrašnja stvarnost mora da uđe u spoljašnji život; samo tada možemo biti zaista praktični u spoljašnjem životu.

Postoji li neka procedura koju treba slediti da bi se ispravno meditiralo?

Svaka osoba ima svoj način meditacije. Zapravo, pojedinac ponekad iznutra dobije određenu vrstu meditacije. Drugim rečima, unutrašnje biće izbije na površinu i kaže pojedincu da se moli ili da meditira na ovaj ili onaj način, da će mu ovo ili ono pomoći. Ponekad tragalac sretne neku duhovnu osobu koja lako može da uđe u njega i sazna sve o njegovom unutrašnjem i spoljašnjem životu, da vidi njegov rast i razvoj i težnju. Onda mu taj duhovni učitelj može reći kako i kada da meditira.

Ako imate učitelja, onda ste veoma srećni, pogotovo ako je učitelj pravi. Ako nemate učitelja, ali imate iskrenu težnju, onda će vam Bog u vama reći kako da ispravno meditirate. Ne mogu svi na ovom svetu da imaju duhovnog učitelja. Ako nemate učitelja, šta će se dogoditi? Svi smo mi Božija deca. Bog želi da Ga svi mi ostvarimo. Zato, ako nađete učitelja, lepo i krasno. A ako ga ne nađete, zaronite duboko unutra da otkrijete svoju sopstvenu meditaciju.

Kako da ojačamo svoju unutrašnju veru u Boga, kad u svakodnevnom životu stalno nailazimo na obeshrabrenja?

Molim vas, odsad pokušajte da osetite da postoji Neko ko od vas ne želi ništa drugo osim radosti. Postoji Neko ko želi da vi stalno plivate u Moru Radosti i Blaženstva. Ako možete da ostanete u radosti – ne mislim na spoljašnju radost od odlaženja na razna mesta, druženja sa ljudima i kupovanja stvari – već ako budete mogli da steknete pravu radost i unutrašnje ispunjenje, onda ćete automatski imati veru u Boga.

Kad smo zabrinuti ili kad se plašimo nečega, mi odmah pokušavamo da stvorimo neku vrstu samonametnute vere u Boga. To nije prava vera. Kad smo u opasnosti, mi govorimo: „Bože, spasi me, spasi me!“ Ali, to govorimo samo da bismo izbegli opasnost. To je bekstvo. Takva vera nije trajna. Sve je u čoveku, i radost i ispunjenje. Ali, ko je vlasnik tog unutrašnjeg ispunjenja? Bog. Mi smo samo Njegovi posvećeni instrumenti. Kad osećamo da je spontana unutrašnja radost neodvojivi deo našeg života, i kad osećamo njen izvor, onda možemo da imamo veru u Boga, vlasnika beskrajne Radosti. Od sada, molim vas, nastojte da osetite svoju unutrašnju radost, pa će vam vera doći spontano.

Šta je meditacija?

Postoje tri stupnja u našoj duhovnoj praksi. Ona počinje sa koncentracijom, potom ide meditacija, potom kontemplacija. Neko me je ovde već pitao o koncentraciji i na to sam odgovorio. Meditacija je drugi stupanj. Kad meditiramo, ono što radimo je sledeće: mi ulazimo u smiren ili spokojan, utišan um. Moramo da budemo potpuno svesni dolaska i naleta misli. To će reći, ne smemo da dopustimo nijednoj misli, bilo da je božanska ili nebožanska, dobra ili loša, da uđe u naš um. Naš um treba da bude potpuno tih. Potom ćemo zaroniti duboko u sebe i tu posmatrati svoje pravo biće. Kada govorimo o našem spoljašnjem biću, mi vidimo svoje udove i svoje telo, svoje grubo telo; to je sve. Ali, kada zaronimo duboko u sebe, mi se približavamo svom pravom biću, koje se nalazi u najvećim dubinama naše duše. Kada živimo u duši, mi osećamo da stvarno i spontano meditiramo.

Dakle, ako želite da znate šta je meditacija, hteo bih da kažem da je meditacija upravo ono stanje naše svesti u kome naše unutrašnje biće umesto da gaji na milione misli, želi jedino da komunicira sa Bogom. Meditacija je jezik Boga, a takođe i jezik čoveka. Ja sada govorim na engleskom i vi možete da me razumete pošto dobro znate engleski. Slično tome, kad čovek ume da meditira, on će biti u stanju da komunicira sa Bogom. Meditacija je jezik koji korisitimo da razgovaramo sa Bogom.

Kakva je tvoja lična definicija Boga?

Pre nego što dam moju ličnu definiciju Boga, hteo bih da kažem da je svačija definicija Boga uvek ispravna. Nije jedino duhovni Učitelj u stanju da definiše Boga. Ne, čak i dete može da ispravno definiše Boga. Ono će dati definiciju u skladu sa svojim razumevanjem, svojom sposobnošću, svojim unutrašnjim buđenjem. Svaki pojedinac, bez obzira na godine ili na svoj nivo, može da odgovori na ovo pitanje u skladu sa stepenom svoje unutrašnje probuđenosti i unutrašnjeg prosvetljenja.

Neki duhovni Učitelji kažu da je Bog Svetlost. Drugi kažu da je Bog Svest. Neki kažu da je Bog Moć. Četvrta grupa će reći da je Bog personalno Biće. Svačija definicija Boga je ispravna na svoj način, jer je svakom od njih na taj način Bog došao: kao Ljubav, kao Svest, kao Moć, kao Blaženstvo, kao Biće sa ličnim atributima i tako dalje. Kada kritikujemo druge, govoreći: „Ne, tvoja definicija je pogrešna, moja je ispravna“, to je besmisleno. On je u pravu, jer govori na osnovu svog unutrašnjeg ostvarenja. Ono što ti govoriš je ispravno na osnovu tvog unutrašnjeg ostvarenja. Ja sam u pravu na osnovu mog ostvarenja.

U skladu sa mojim ostvarenjem, moja lična definicija Boga je Ljubav. Bog je sav Ljubav. On mi je najdraži, jer u Njemu vidim beskrajnu Ljubav. Vidim da je On i večni Zaljubljenik i večni Voljeni. U pojedinačnom tragaocu, pre nego što on ostvari Najviše, Bog je zaljubljenik. Za tragaoca koji teži ka Najvišem, Bog je Sam Voljeni. Na kraju zaljubljenik i Voljeni postaju potpuno jedno. Čovek i Bog su večno jedno. Čovek je Bog koji tek treba da se potpuno, svesno i celovito ostvari. A Bog je čovek koji tek treba da se potpuno ispolji na zemlji.

Šta se Bogu najviše sviđa u religiji?

Ono što se Bogu najviše sviđa u svakoj religiji je srce jedinstva. Neka najpre svaka religija toleriše one druge. Kada je tolerancija postignuta, neka onda svaka religija pođe korak napred. Neka takođe i prizna druge religije. Pošto ih prizna, svaka religija mora iskreno da oseti da su druge religije isto tako dobre. Mora da oseti da je svaka religija u pravu na svoj sopstveni način, da su sve podjednake.
Trpeljivost prema drugima postoji samo dok postoji osećaj razdvojenosti. Kad jednom neka religija prida odgovarajuću vrednost drugim religijama i vidi njihovo postojanje kao izraz Istine, onda ta religija može da se uspne visoko, više, najviše i da zaroni duboko, dublje najdublje. Sagledavajući i uspostavljajući svoje svesno jedinstvo sa svim drugim religijama, ona može da tvrdi da postoji samo jedna religija. Kada jedna religija shvati da sve religije formiraju jednu večnu religiju, jedno večno oko Istine, jedno večno srce Istine, onda je ta religija savršena. Ova vrsta otkrića i dostignuća se Bogu najviše sviđa u svim svetskim religijama.

Kažete da je ono što poučavate put, a ne religija. Ali, nakon što Učitelji napuste svet, to se pretvara u religiju – na primer, budizam – i suprotstavlja se drugim religijama.

Što se mene tiče, ja jedino govorim o duši. Moja filozofija je da je duša jedina stvarnost i da u svakom trenutku mi treba da slušamo svoju dušu. Nikad nisam rekao ni reč protiv bilo koje religije. Naprotiv, izrazio sam svoju najveću ljubav, divljenje i obožavanje prema Spasitelju Hristu, Budi, Šri Krišni i drugim duhovnim Učiteljima povezanim sa drugim religijama. Zašto bi onda moj put postao neka religija i suprotstavljao se drugim religijama? Moji spisi će učiniti veoma, veoma jasnim da ja nisam bio čovek koji je, bilo direktno bilo indirektno, nastojao da stvori neku novu religiju. Nakon mog odlaska, svet će videti jedino ono što sam stvorio.

Šta mislite, kako je moguće da ljudi međusobno ratuju i svi kažu da se bore za svog Boga? Kako to da postoji samo jedan Bog, a tako mnogo suprotstavljenih strana?

To je naše pogrešno poimanje Boga. Bog je sav ljubav. Recimo da je Bog naš Otac, a da smo nas dvojica braća. Ako se svađamo i borimo, hoće li naš Otac biti srećan? Ne, on će biti srećan samo ako su njegova dva sina srećna i žive u miru.

Zato svaka religija počinje ljubavlju prema Bogu. Postoji li bilo koja religija koja će reći da mrzi Boga ili da mrzi čovečanstvo? Takve religije nema. U pitanju je samo naše pogrešno poimanje Boga. Hrišćanstvo, hinduizam, islam, budizam, judaizam – svi će oni reći da vole Boga. Ali, ako zaista volite nekoga, kako tu osobu možete da činite nesrećnom? Ako kažemo da volimo Boga, a nastavljamo da se međusobno svađamo i borimo, zar to nije besmisleno? Mi hoćemo da učinimo našeg voljenog Boga srećnim. Hoćemo da učinimo našeg Oca srećnim. Ko želi da učini svog Oca nesrećnim i jadnim? Niko to ne želi. Ali, na nesreću, našim postupcima mi činimo Boga žalosnim i jadnim. Nijedna religija ne propoveda rat, sukobe, bitke i nesrećan život.

Postoji li bilo koji način na koji bi Bog voleo da čuje naše molitve kako bi te molitve stigle do Njegovih Ušiju ili kako bi bile efikasnije?

Postoji. Kada se molimo, ne sa suzama u očima, već sa suzama našeg srca, ta molitva je daleko najbolja. Ne molitva sa osmehivanjem ili smehom, ne sa samozadovoljnim osećanjem i ne naprosto sa posvećenim osećanjem, ne. U srcu mora da bude gorućih suza. Bog će biti Sudija za bilo šta za šta se molimo.

Najbolja molitva treba da budu u srcu, ne u umu, i ta molitva treba da bude puna suza. Onda će je Bog sigurno uslišiti.
A opet, ako nam Bog ispuni želje, to može da poprimi drugačiji oblik od onoga koji smo zamišljali. Mi nastojimo da nam se molitve ispune na jedan način, ali kada je Bog zadovoljan nama, kada smo Mu ugodili, On može tu istu želju da ispuni na potpuno drugačiji način, na način koji daleko prevazilazi sve što smo zamišljali. Tada osećamo izuzetnu zahvalnost prema Bogu.

Kada se za nešto molimo, mi ne znamo u kom obliku će nam ishod ili rezultat doći. Zato je najbolje da plačemo sa suzama u svom srcu. Takva molitva ubrzava naše ispunjenje.

Može li nam um pomoći da otkrijemo Božiju Volju?

U najvećem broju slučajeva mi nemamo predstavu o tome šta je Božja Volja. Um izbije ne površinu i kaže nam: "To i to je Božja Volja." Ali, ako zaronimo duboko unutra, mi vidimo da um sto posto greši. Čak i srce može da greši. A vital i fizičko uvek greše. Ali, ako čovek može da vidi dušu i razgovara sa dušom tokom meditacije, onda će nam duša reći: "Ovo je ispravno, ono je pogrešno".

Um je kao učitelj u osnovnoj školi. Ima mnogo pitanja na koja učitelj u osnovnoj školi ne može da odgovori. Srce je kao profesor u gimnaziji. Potom dolazi duša, koja je kao profesor u višoj školi, i Svevišnji, koji je kao univerzitetski profesor. Um je veoma loš; on čini sve što može da bi nas sprečio da učimo od srca. On kaže: "Tek kad naučiš sve od mene treba da pređeš u naredni razred". Tada, kad um vidi da je neko dobar učenik i da je spreman da ide u gimnaziju, on namerno obara tog učenika da bi ga duže zadržao. Potom, nakon nekoliko godina, učeniku se smuči; on oseća da nikad neće završiti osnovnu školu. To je trenutak kad mnogi, mnogi tragaoci odustaju od duhovnog života. Oni odustaju jer ih um navodi da osećaju da ne mogu ići čak ni u gimnaziju, a da i ne govorimo o višoj školi.

Mnogo puta učitelj-um ne zna odgovor, ali nas navodi da osećamo da ga zna. Na pitanja koja dolaze iz dubina našeg srca um nikad ne može da odgovori. Međutim, um nas navodi da osećamo da on zna sve. Zato nam on sve vreme daje pogrešne lekcije. Uprkos tome, um nam kaže: "Moji odgovori su savršeni, savršeni, savršeni!" U svakom trenutku mi pravimo greške, jer smo umu poverili čitav svoj život.

Um želi da dobije radost na specifičan način. Um kaže: "To je jedini način. Ne postoji drugi način". Kao diktator, um je rekao! Potom se pojave duša ili Učitelj  i pokažu nam drugi način. Istog trenutka um kaže: "O moj Bože, to je nemoguće, nemoguće!" Um drži jedna vrata otvorena i kaže nam da moramo da prođemo kroz ta vrata; on nam ne dozvoljava da vidimo druge puteve. Možda u velikom stanu ima mnogo vrata, ali nam um ne dozvoljava da ih koristimo; on ta vrata drži pod ključem. Ali, kad duša vidi da se očajnički trudimo da prevaziđemo um, tad ona otvara ova vrata i ona vrata za nas. To i ne morajuda budu vrata, ne! Kad duša otvori makar i novi prozor, kako smo samo tada srećni!

Kad nismo u stanju da izađemo izvan granica uma, potpuno smo uhvaćeni u zamku. To je kao da smo uhapšeni. Jedino što možemo da učinimo je da se molimo nekom da nas oslobodi, a taj neko je ili Učitelj ili Svevišnji. Nije važno kome se molimo, jer Milost Svevišnjeg takođe deluje u i kroz Učitelja.
Uvek govorim da ne može biti nijedne više molitve nego što je molitva Spasitelja Hrista: "Neka bude Volja Tvoja!" Ali, ako seljak samo sedi u svojoj kolibi ponavljajući: "Neka bude Volja Tvoja", nikad neće dobiti obilnu žetvu. Ne, seljak treba da izore svoje polje, dovede vodu i donese đubrivo i uradi ono što je potrebno. Tek tada, pošto je uradio ono što je mogao, ima pravo da kaže: "Neka bude Volja Tvoja!"

Tu molitvu treba da izgovorimo pošto smo učinili sve što iznutra osećamo da možemo da učinimo, tek pošto smo upotrebili sve sposobnosti koje nam je Bog dao. Tad možemo da kažemo: "O Bože, ti si mi dao sposobnost da to učinim i ja sam to učinio. Sad ne mogu da idem dalje, više ili dublje. Neka bude Volja Tvoja". Tad Bog dolazi i daje nam mnogo veću sposobnost, iznutra i spolja.

Pošto sam indus, ja verujem da je krajnja Istina ostvarenje Boga. Kako da stignemo do svog cilja?

Ostvarenje Boga je najteži mogući predmet. Možemo reći da je to kao uspon na Himalaje, ne jedanput, već bezbroj puta. Milioni i milijarde ljudi žive na ovoj planeti, ali koliko ih se usudilo da se popnu na Himalaje? Najveći broj se ne usuđuje čak ni da pokuša; mi osećamo da nam je to nemoguće. Na sreću, mi ne moramo da opravdavamo svoje postojanje na Zemlji time što ćemo se fizički popeti na Himalaje, ali na unutrašnje planine svi moramo da se popnemo. Bog nijednom ljudskom biću neće dozvoliti da ostane neostvareno.

U spoljašnjem životu postoje mnoge prepreke koje moramo da prevaziđemo. Svakog dana u huci i buci života suočavamo se sa mnogim izazovima. Nije važno ako ne prihvatimo sve izazove. Ako, na primer, ne volimo sport, nije neophodno da igramo fudbal, ili da nastojimo da postanemo najbrži trkači na svetu. Ne moramo da učestvujemo u spoljašnjim trkama radi svoje evolucije ili radi svog individualnog rasta. Ali, čak i ako svesno ne učestvujemo u spoljašnjoj trci, moramo da znamo da se naš um uvek trka i trka besciljno - kao pobesneli slon. On ide tamo-amo, a istovremeno, on gradi čvrste zidove koji nas odvajaju od drugih.

Postoji takođe unutrašnja trka - ka našem unutrašnjem cilju. Hrišćani ga nazivaju spasenjem. Budisti ga nazivaju prosvetljenjem. Indusi ga nazivaju ostvarenjem Boga. Mi verujemo da će svaki pojedinac ostvariti Boga u svoj sopstveni posebni čas. Kad moj čas kucne, Bog će me neizostavno blagosloviti ostvarenjem Boga; kad vaš čas kucne, Bog će blagosloviti vas ostvarenjem Boga.

Ako je naš cilj ostvarenje Boga, onda je prvo i osnovno što je neophodno sa naše strane da se redovno molimo i meditiramo. A opet, mi moramo da znamo za šta se molimo. Da li se molimo Bogu za novac da bismo kupili jednu kuću, dve kuće, tri kuće? Ako imamo auto, da li se molimo za drugi auto ili treći auto? Ako se molimo Bogu da nas blagoslovi većim materijalnim posedima, onda smo još uvek u životu želja i ostvarenje Boga ostaje daleki vapaj.

Postoji drugi način, koji nazivamo životom težnje. U životu težnje, mi se molimo Bogu da nam da samo ono što nam je zaista neophodno, a ne ono što želimo. Najviši oblik molitve u životu težnje je da kažemo: "Bože, Ti znaš šta mi zaista treba. Ako je Tvoja Volja da me blagosloviš stvarima koje mi zaista trebaju, onda me u Svoj odabrani Čas blagoslovi tim stvarima. Ako ne želiš da mi daš ništa, to takođe zavisi od Tebe. Ja želim samo da Ti udovoljim na Tvoj sopstveni Način."

Kad smo u svetu težnje, mi se molimo Bogu da nam da sposobnost da Njemu udovoljimo na Njegov sopstveni Način. Kad tako činimo, idemo pravim putem. Ostvarenje Boga dolazi u pravom trenutku, ukoliko smo hodali pravim putem. Zato, ako možemo da se molimo i meditiramo da udovoljimo Bogu na Božji sopstveni Način, sigurno će nam osvanuti ostvarenje Boga.

Da li jogom može da se bavi bilo ko?

Naravno, bilo ko može da se bavi jogom, takođe i nezavisno od svog uzrasta. Ali mi moramo razumeti šta sve joga u stvari podrazumeva. Na nesreću, podosta ljudi smatra da jogu čine telesne poze - stavovi tela kao i vežbe disanja. To je žalosna greška. Ovi stavovi tela, ove vežbe - samo su priprema koja vodi koncentraciji i meditaciji a samo nas koncentracija i meditacija mogu dovesti do uzvišenijeg i ispunjenijeg života.

"Joga" znači "sjedinjenje". Ovo sjedinjenje, to je je sjedinjenje čoveka i Boga. U jogi vidimo koliko smo napredovali ka ostvarenju Boga. Ona nam takođe govori kakva je naša sudbinsku ulogu u Božjoj Kosmičkoj Drami. Joga nam kaže i svoju nepobitnu, poslednju reč – duša svakog čoveka je predstavnik Boga, ovde na zemlji.

Usredsredimo se sada na praktičnu stranu joge. Postoje razne vrste joge. Karma joga – to je put činjenja, delanja, akcije; bakti joga – to je put ljubavi i posvećenosti; i džnana joga, to je put znanja. Ova tri puta su istovremeno i tri osnovna ulaza u Božje boravište. Ako želimo da vidimo, da osetimo Boga na najprisniji i najdraži način, ići ćemo putem bakti joge. Ako želimo da ostvarimo Boga u čovečanstvu putem nesebičnog služenja, sledićemo karma jogu. Ako želimo da ostvarimo mudrost i svu slavu onostranog sopstva Božjeg, tada ćemo slediti put znanja, bavićemo se džnana jogom.

Joga nije nešto neprirodno, nenormalno, nezemaljsko. Joga je nešto praktično, nešto prirodno, joga je nešto spontano. Mi ovog časa ne znamo gde se Bog nalazi, gde da Ga tražimo i na šta on liči. Ali kroz jogu mi Ga vidimo, vidimo Boga bez posrednika. I kao što u materijalnom svetu dostižemo uspeh u odabranom poslu uvežbavanjem, stalnom praksom, radom, upornim ispravljanjem grešaka, tako u duhovnom svetu, baveći se jogom mi stižemo do vrhunskog Cilja – to je ostvarenje Boga.

Šta je ono najznačajnije što je zajedničko hrišćanstvu i hinduizmu?

Ne samo hrišćanstvu i hinduizmu, već i svim religijama zajednička je jedna stvar: ljubav prema Bogu. Sve one cene istinu, samilost i oproštaj. Te božanske osobine vrhunski vladaju u najvećim dubinama svake religije. Sledbenici svake religije bi trebalo da na površinu iznesu te božanske osobine i da ih primenjuju sa ljubavlju, radosno i svesrdno u svojim spoljašnjim životima, za dobrobit čovečanstva. Na taj način, zajedno možemo da ispletemo divan i mirisan venac duša naroda.

Na koji način tražite ono što je dobro u raznim tradicijama?

Ako se iskreno molim Bogu za ispunjenje Božije Volje, onda će me moja molitva sigurno naučiti kako da vidim dobre stvarnosti u svakom ljudskom biću. Ako je svaka tradicija gladna Božije Ljubavi i Svetlosti, onda će sve što je dobro izaći na površinu da poboljša ovaj svet.

Danas vidimo dobre osobine u drugima. Ako ih bezrezervno cenimo, onda te dobre osobine nastoje da procvetaju u našem sopstvenom životu, kao lotos – polako, postojano i sigurno.

Bez molitve i bez meditacije, gotovo je nemoguće uvažiti dobre osobine u drugima i izbeći nemilosrdne napade zmije ljubomore.

Svaka tradicija je u pravu na svoj sopstveni način. Potrebno nam je kosmopolitsko srce da bismo cenili, divili se i uvažavali sve tradicije i postali građani sveta – koji inspirišu, ohrabruju, prosvetljuju i ispunjuju svaku tradiciju.

Kako se meditira?

To je veoma komplikovano pitanje. Ako nemate učitelja, treba da počnete od toga što ćete čitati duhovne knjige koje su napisali pravi učitelji. To će vam pružiti inspraciju. Zatim, molim vas, vežbajte koncentraciju na srce. Niko vam ne može opisati način na koji se meditira, jer duša svake osobe ima sopstveni način meditacije. Morate da uronite duboko unutra da biste otkrili svoj način. Ako ne možete da uronite duboko unutra, ili ako niste zadovoljni meditacijom za koju osećate da ste je dobili iznutra, treba da osetite potrebu da ubacite um u srce. Neprosvetljeni ljudski um treba da se ubaci u more božanske ljubavi u srcu. Ako zaista želite da meditirate, naučite da se koncentrišete u srcu, a ne u umu.

Ja ne kažem da je um loš. Daleko od toga. Ali, um je ograničen, a srce, koje je veoma blizu duši, je neograničeno. Najviše što možete da dobijete od uma je inspiracija. Ali i sama inspiracija je ograničena. A kada meditirate na srce, inspiracija se pretvara u težnju. Težnja ne dolazi iz uma. Ne! Ona dolazi direktno iz vašeg srca. Srce vam može dati sve. Težnja je vesnik ostvarenja ili prosvetljenja. U težnji je seme ostvarenja. Težnja dolazi iz srca jer je prosvetljenje duše uvek tamo. I kada meditirate na srce, ne samo da dobijate težnju, već dobijate i ispunjenje te težnje: beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo duše.

Vaša filozofija je da pojedinci moraju da osete mir u sebi kako bismo imali mir u svetu. Da li je meditacija najbolji način da nađemo taj mir u sebi?

Da, molitva i meditacija su najbolji načini. Mi treba da se molimo Bogu da nas blagoslovi i takođe treba da meditiramo na Boga da nas blagoslovi. To su dva načina. Ako odavde treba da pređemo na drugu stranu jezera, onda moramo da plivamo. Dok plivamo, moramo da koristimo obe ruke i obe noge. A ako odaberemo da obiđemo oko jezera, onda su nam potrebne dve noge. Slično tome, ono što nam je potrebno u unutrašnjem svetu jesu molitva i meditacija. Pomoću molitve i meditacije možemo da imamo mir.

Čovek treba da ima mir duboko u sebi. Jedino tada može da poučava. Ako sam učitelj, onda ja prvi moram da znam lekciju. Ako je ne znam, kako ću naučiti učenika? Na potpuno isti način, ako je nečiji život prožet mirom, onda on može da služi ostalim ljudima.

Imate li neki kriterijum za ispravnu veru?

Ne. Sve vere otelovljuju božanstvenost u beskrajnoj meri. Ja smatram da su sve kao jedna. Ali, što se mene tiče, ja kažem da postoji samo jedna vera, jedna religija, a to je ljubav prema Bogu. Ja volim Boga u skladu sa mojim sposobnostima. Vi volite Boga u skladu sa vašim sposobnostima. Neko drugi voli Boga u skladu sa svojom sposobnošću. Sve religije, sve vere, podjednako su istinite i božanske. A opet, univerzalna istina glasi da postoji samo jedna religija, a ta religija je naša ljubav prema Bogu.

(Ovo je odgovor Šri Činmoja na pitanje kolumniste časopisa The Star Tribune, Marte Sajvert Alen, koji se pojavio u izdanju tog magazina 14. oktobra 2000)

Da li je vaša meditacija slična religiji?

Ne, ne radi se o religiji. Ja sam rođen kao hinduista, a vi ste možda rođeni kao musliman. Ako se stalno držimo svojih religija, ja ću možda govoriti da je moj hinduizam najbolji, a vi ćete reći da je Vaš islam najbolji. Onda će doći neko treći i suprotstaviti se obojici rekavši: „Ne, hrišćanstvo je najbolje“. Na taj način se religije ponekad nadmeću.

Ali, naš put je način života. Mi hoćemo da postanemo dobri građani sveta, a radi toga treba da volimo Božansko u čovečanstvu. Nema nijedne religije koja ne voli Boga. Kada nam je stalo samo da volimo Boga a ne brinemo se koja je religija najbolja, onda nema problema. Naša ljubav prema Bogu postaje način života. Ali, ako ostanemo u svetu nadmetanja, onda ćemo tvrditi da je naša religija najbolja.

Ja uvek govorim da naš put nije religija, već način života, zasnovan na ljubavi prema Bogu. Dakle, ne postoji nikakav problem.

Dakle, kažete da ste i dalje hindus?

Da, ja jesam hindus. Rođen sam u porodici Goš. Moje prezime je Goš, što je hindusko prezime. Kako mogu da to poreknem? Rođen sam u hinduskoj porodici, pa sam zato hindus. Ali, kada se družim sa mojim prijateljima, koristim samo ime Činmoj. Moji prijatelji me znaju kao Činmoja. Oni ne moraju da koriste moje prezime. Slično tome, ako sam u stanju da postignem jedinstvo sa ostalim svetom i da vidim druge kao moje prijatelje, ili kao braću i sestre, tada ne moram da razmišljam o religiji. Mi treba da volimo druge i da budemo u jedinstvu sa njima iako svi pripadamo različitim religijama. Prava religija je ljubav prema Bogu.

Ako zaista volim Boga, onda moram da prevaziđem granice religija i da osetim da sam jedno sa svom Božijom decom. Ali, ako me neko pita u kojoj sam religiji rođen, naravno da ću morati da kažem da sam rođen kao hindus.
(Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja koja je postavio jedan reporter u Jogjakarti u Indoneziji 10. januara 1988)


Sri Chinmoy

  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy

Posetioci sajta

Broj posetilaca na sajtu: 25