O interesovanju za duhovnost



Kako duhovnost pomaže da se razlikuje šta je ispravno, a šta pogrešno?

Čak i dete zna šta je ispravno a šta pogrešno. Dete ima u svom unutrašnjem biću nešto što se zove savest - ona je prisutna od samog rođenja. Pogotovo su tragaoci za beskonačnom Istinom, koji koračaju stazom duhovnosti, sposobni da znaju šta je ispravno a šta je pogrešno, zato što u svakom trenutku nastoje da slušaju svoj unutrašnji glas, ili možemo reći, savest. Što dalje idemo na stazi stvarnosti, što dublje idemo, to nam jasnije postaje šta je ispravno a šta pogrešno. Kad živimo na površini, skoro da nam je nemoguće da razlikujemo šta je ispravno a šta je pogrešno. Ali kad živimo unutrašnji život i kad imamo sposobnost da iznesemo na površinu unutrašnju poruku, onda smo sigurni u svakom trenutku. Iznutra dobijamo unutrašnji podsticaj da radimo samo ispravne stvari.

Sama svrha duhovnosti je da nam omogući da ostvarimo svesno jedinstvo sa krajnjom Istinom. Ako neko ima ovo svesno jedinstvo, naravno da će biti u stanju da razlikuje ispravno od pogrešnog. A svako ko praktikuje duhovni život ima i posebnu prednost. Kad dobije poruku, on dobije i inspiraciju da posluša tu poruku. Dobija dodatnu inspiraciju, ili možemo reći, težnju, da uradi ispravnu stvar. Ali običan čovek vrlo često uradi pogrešnu stvar iako zna da je to što radi pogrešno. Zašto to radi? Zato što njegov unutrašnji podsticaj nije dovoljno jak da ga ubedi da učini pravu stvar. U slučaju duhovnih tragalaca je obrnuto. Kad tragalac oseti šta je ispravno, on iznutra stekne ogromnu sposobnost da to i uradi.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon jedne od meditacija za mir koje je održavao u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Preuzeto iz knjige „Talasi plamenova“ deo 5

Je li stvarno radost to što stvara prosvetljenje?

Da. Bog je stvorio ovaj svet iz radosti. Mi koristimo duhovni izraz „blaženstvo“. U Vedama stoji: „Iz blaženstva smo došli. U blaženstvu rastemo i na kraju našeg putovanja, ulazimo u blaženstvo“. To znači da se vraćamo našem izvoru.

Ako imate radosti, onda stvarate, kao dete. Dete je sve vreme radosno. Zato ono može da svuda radi razne stvari. Ako sam osamdesetogodišnjak bez nekog interesovanja u životu, hoću li išta stvoriti? Kada smo srećni, mi hoćemo da nešto učinimo za ostali svet. Kada se osećamo jadno, ne činimo ništa, ni za sebe ni za bilo koga drugog.

 

(Ovo pitanje na koje je Šri Činmoj odgovorio postavio je Robert Svon, urednik australijskog magazina „Simply Living“, 14. septembra 1984. u Kanberi)

Kažite nam nešto o odricanju.

Iz strogo duhovne perspektive, takozvano zemaljsko odricanje nije neophodno za aspiranta. Ako odricanje znači da neko ostavi po strani svoju porodicu, ako odricanje znači da ne mari za društvo i čovečanstvo, onda želim da kažem da bez obzira čega se odreknemo danas, sutra će biti nešto drugo što će nam stajati na putu. Danas nam je porodica prepreka; sutra će to biti naši prijatelji; prekosutra naša zemlja, a narednog dana svet. Takvoj vrsti odricanja nema kraja.

U duhovnom životu mi svakako treba da se odričemo. Čega ćemo se odreći? Odreći ćemo se straha, sumnje, nesavršenosti, neznanja i smrti. Mi se nećemo odreći pojedinih osoba; odreći ćemo se osobina koje stoje na putu našem sjedinjenju sa Božanskim. Kad uđemo u duhovni život, mi dobijamo priliku da se odreknemo, bolje rečeno, da preobrazimo te osobine. Kad govorimo o odricanju ili preobražavanju nečega, smesta pomišljamo na neznanje. Zaista je to jedina stvar koju treba da preobrazimo u našem duhovnom životu. Ako neko kaže da će se odreći sveta da bi ostvario Boga, hteo bih da kažem da se on vara. Danas će se odreći sveta, a sutra će uvideti da Boga ne treba tražiti ni na kom drugom mestu; On je u samom svetu. Šta ga sprečava da vidi Boga u svetu? Njegov stav. Da bi video Boga u čovečanstvu, on mora da ukloni veo neznanja koji leži između njega i ostatka sveta. Kad se taj veo ukloni, nema čega da se odričemo. Mi vidimo Boga, mi osećamo Boga, mi smo u Bogu, ovde i u onostranom.

Svet je kao Sahara. Ljudi su kao zrnca peska. Kakvu ulogu može da odigra zrnce peska?

Ako je danas jedan beskrajno mali deo spreman da pomogne, a sutra mu se pridruži i drugi, tada će postepeno cela pustinja prerasti u nešto savršeno. Savršenstvo je kao zarazna bolest. Danas će ono rasti u vama; a onda, kada sutra ja sednem pred vas, vaše savršenstvo će me inspirisati. Čak i ako ne želite da mi date to što iznutra imate, ja ću to moći da uzmem, svesno ili nesvesno.
Pojedinačno savršenstvo je od vrhunskog značaja. Svet nikada neće biti savršen sve dok svaki pojedinac na svetu ne postane savršen. Ne možemo da očekujemo da čitav svet postane savršen preko noći. A ako budemo mogli da postignemo pojedinačno savršenstvo, tada će i svetsko spoljašnje savršenstvo postepeno rasti. Najpre moramo da rešimo naše sopstvene probleme – to će reći, moramo da postignemo naše sopstveno prosvetljenje. Jedino ako imamo unutrašnje prosvetljenje, možemo ga proširiti. Ali, ako kažemo: „O, svet je tako ogroman, šta tu može da učini prosvetljenje jedne osobe?“, tada grešimo. Danas će biti prosvetljen jedan, sutra dvojica i tako dalje. Polako, sigurno i pouzdano, mi se trudimo da ispoljimo božanstvenost u sebi. Ono što nam je potrebno jeste beskrajno strpljenje. Hajde da imamo to strpljenje, koje je svetlost naše svesti koja se stalno širi.

Kako se približavamo novom milenijumu, javlja se neki osećaj očajanja. Da li mislite da je ovo poseban trenutak za sudbinu čovečanstva? Postoji li neki drugi način da se gleda na to?

To je veoma ozbiljno pitanje. Ja nisam prorok; hteo bih jedino da kažem da stvari ne mogu biti crnje. Budućnost ne može biti gora nego što je sadašnjost, ili što je bila prošlost. Mi smo stigli do dna, do dna provalije; sad stvari moraju da krenu nabolje.

A opet, moramo da znamo da time što sagledavamo mračnu stranu nekog pojedinca u današnjem svetu, time ne iznosimo svetlost na površinu. Svet je pun očajanja; ali, Bog nije stvorio ovaj svet za patnju. Kad nešto stvorimo, mi to ne činimo sa mišlju: “Stvorio sam ovo da bih mučio sebe”. Bog je stvorio ovaj svet da donese Sebi radost. Patnju u svetu smo izazvali mi.

To je velika igra; mi je zovemo Kosmička Igra, ili Kosmička Lila. U igri, ponekad ne znamo koja će strana pobediti. To je veoma komplikovano. U ovoj Igri odvija se borba između svetlosti i tame. Kad tama pobedi svetlost, ona pokazuje svoju nadmoć. Ali, kad svetlost pobedi tamu, ona pokazuje svoju bliskost. Kad tamni deo naše prirode pobedi nešto, on se ponaša kao Julije Cezar kad je rekao: “Dođoh, videh, pobedih”. Ali, kad dobra strana u nama pobedi nešto, ona kaže: “Došao sam, video sam te, voleo te i postao jedno sa tobom”.

Ono kroz šta svet prolazi u poslednjih pedeset ili sto godina je samo privremena vladavina tame. Neko vreme, tama je pokazivala svoju nadmoć. Ali, sad svetlost dolazi da zagrli i prosvetli tu tamu. To se neće dogoditi danas ili sutra, već u bliskoj budućnosti. Ljudi su dugo koristili moć uma, a ona nam je donela samo jad i patnju. Ako imam dva načina da priđem stvarnosti, a jedan od njih mi donosi samo nesreću, zar neću jednog dana početi da koristim drugi način? Taj drugi način je put srca i brzo se približava dan kad će moć srca zameniti moć uma.

U skladu sa vedskim mišljenjem, mi smo sada u kali jugi. Zar nije tako?

Ako kažemo da su u vedsko doba ljudi bili duhovniji ili prosvetljeniji, to će biti žalosna greška. Stvar je u tome što nama pričinjava ogromnu radost da kažemo kako su naši preci bili veoma duhovni. Prošlost uzdižemo u nebesa. Ali sve moramo da smatramo duhovnim razvojem. Seme koje je posađeno u vreme Veda imalo je silan potencijal. Postepeno, postepeno je postalo drvo i sada cveta duhovnošću.

Ništa nije dotaklo najdublji bezdan. Sve se uzdiže, visoko, sve više, najviše. Ako stvari posmatramo sa svetlije strane, vedski proroci su se molili i meditirali. Oni su nam dali inspiraciju. Sada se na toliko mnogo mesta ljudi mole i meditiraju.

Kada ljudi ne teže, kada se svest snizi, to se zove kali juga. Ali želim da kažem, da li postoji neko vreme kada svest nije bila snižena? U vreme Mahabarate, pre pet hiljada godina, zbog čega je Šri Krišna morao da se bori protiv Kaurava? On Lično je tražio od Pandava da se bore protiv loših sila. Dakle, kao što vidite, čak i pre pet hiljada godina, u svetu su postojali nebožanski elementi. A da možete da budete svesni satja juge,Zlatnog Doba, videli biste da je i u to vreme na zemlji bilo bezbroj nebožanskih ljudi.

Naš cilj nije da gledamo unazad, da ulazimo u prošlost. Naš cilj je u budućnosti, u Večnom Sada. Juče sam puzao, a onda sam počeo da hodam. Nekoliko puta sam pao. Potom sam počeo da trčim. Hoće li mi pomoći da se setim da sam puzao? Neće. Jedino što će mi pomoći je misao: „Ja sam trkač. Hoću da budem još bolji trkač, hoću da budem izvrstan trkač“.

Imaju li čuda ikakvu vrednost?

Najveće čudo je kad se ostane sekundu više u božanskoj svesti. Ako možete da boravite sekundu duže u božanskoj svesti, onda je to vrhunsko čudo na zemlji. Čuda ne pomažu da se postigne Bogoostvarenje. Daleko od toga. U stvari, čuda mogu stvoriti sve vrste problema.

Jednom je bio jedan Učitelj čije su okultne moći privlačile mnogo učenika, ali Bog mu je rekao da prestane da ih koristiti. Onda je počeo govoriti učenicima da je izgubio sve svoje moći, da bi ga tragači za čudima napustili. Onda je započeo pravi duhovni život. Stvarno čudo je kad se boravi u najvišoj svesti. Nisu čuda koja je Hrist izveo ono što je navelo svet da ga obožava, već beskrajno Saosećanje i Ljubav koje on večno otelotvoruje.

Koliko ljudi se okreće duhovnom životu samo iz očajanja?

Ja bih rekao da se većina okreće duhovnom životu iz očajanja, a ne zbog potrebe duše. Vrlo malo ljudi počne od početka svog postojanja da gradi život na potrebama svoje duše. Većina ljudi se okrene duhovnom životu iz obične frustracije, kad uvide da ih svet nemilosrdno muči i da nema nade. Ali ako ljudi uđu u duhovni život, moraju znati da ne bi trebalo da ga prihvataju kao neko bekstvo. Mnogi ljudi misle da ih je spoljašnji život razočarao, pa žele da prihvate unutrašnji život kao bekstvo. Ali ne, unutrašnji život nije bekstvo. Unutrašnji život će nam pokazati istinu i svetlost. I više od toga, on će nas voditi i dati nam poruku prosvetljenja i preobražaja.

Ovde me prijatelji stalno pitaju šta je to duhovnost i šta ćemo preduzeti što se tiče gladi i siromaštva u Indiji.

Moramo da znamo šta možemo da očekujemo, a šta ne možemo da očekujemo od prave duhovnosti. Na nesreću, ono što ne samo zapadni svet, već ceo naš današnji svet očekuje od duhovnosti, jesu čuda. U svakom momentu, zapadni svet i istočni svet vape za čudima. Oni misle da duhovnost treba da izleči sve i da reši sve probleme jednim potezom. Zašto ljudi to očekuju od duhovnosti? Prava mistika, prava duhovnost, nije čudotvorstvo. Prava poruka duhovnosti jeste da živimo jedan viši život, jedan preobražen život, jedan obogotboren život.

Iskreni tragalac u sebi vidi mnoge životinje: gnev, sumnju, strepnju, iskušenje, pohlepu i ljubomoru. Te životinje moramo da pobedimo da bismo dostigli najviši Cilj duhovnosti – svesno jedinstvo sa Svevišnjim. Zato, ako tragalac ima sumnji, ako oseća strah, ako je ljubomoran, onda to mora da pobedi. On mora da pobedi sve životinje u sebi.

Poruka duhovnosti je prevazilaženje naše sadašnje svesti, koja je napola životinjska. Mi hoćemo da živimo božanski, hoćemo da se uspinjemo visoko, više, najviše, kako bismo mogli da postanemo potpuno jedno sa celim svetom. To možemo da postignemo pomoću prave duhovnosti. Ali, većina ljudi od duhovnosti očekuje nešto sasvim drugo. Oni hoće da njihove bolesti budu izlečene ili da im se prorekne budućnost. Ne! Duhovnost će nam dati to što ona ima da ponudi. Onome ko vodi duhovni život, duhovnost će dati unutrašnji mir, unutrašnju svetlost, unutrašnju radost. Ono što duhovnost hoće da ponudi je obogotvoren život i to je ono što možemo da očekujemo od duhovnosti.


(Odgovor Šri Činmoja na pitanje koje je postavio jedan indijski student posle predavanja Šri Činmoja, 18. novembra 1970. na Univerzitetu Lids u Engleskoj. Pitanje u celini je glasilo: "Pošto smo se rodili i odrasli u Indiji, mnogi od nas bili su okruženi sa dosta duhovne filozofije i misticizme te zemlje, ne zato što smo neki vernici, već zato što je to bio deo te sredine. Ovde me prijatelji stalno pitaju šta je to duhovnost i šta ćemo preduzeti što se tiče gladi i siromaštva u Indiji. Oni me pitaju kako to da naša duhovnost ne leči sve na čudesan način. Ja ne mogu da odgovorim na to pitanje. Možete li mi pomoći? Možete li mi reći šta duhovnost zaista može da ponudi čovečanstvu?")

Kada Vam je palo na pamet da u vama postoji unutrašnje Sopstvo? Pošto ste otkrili da imate unutrašnje Sopstvo, kako ste se povezali sa drugim ljudima koji nisu svesni da imaju unutrašnje sopstvo?

Znao sam intuitivno, od ranog detinjstva, da u meni postoji jedno dublje Sopstvo. Svako od nas ima unutrašnje sopstvo. Neki su toga svesni, a drugi nisu. Oni koji su toga svesni su, po našem shvatanju, duhovno razvijeni. Da bi stvorili most između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg sveta, između spoljašnjeg bića i unutrašnjeg bića, oni održavaju gorući plamen težnje. Ta težnja se zasniva na žrtvovanju sebe, spoljašnjem i unutrašnjem.

Pretpostavimo da ste otkrili vaše unutrašnje sopstvo i unutrašnji život i da ste otkrili rešenja za svoje unutrašnje probleme. Ali, neko pored vas je potpuno nesvestan unutrašnjeg života i unutrašnjeg sveta. Bilo bi vam veoma teško da ostvarite bilo kakvo unutrašnje razumevanje sa njim. On ne može da uđe u vašu svest, jer je običnom čoveku to veoma teško da učini. Ali, ako hoćete da stvorite most prema njemu, evo šta možete da učinite tokom svoje meditacije ili koncentracije. Najpre zaronite duboko u sebe i iznutra iznesite na površinu sva svoja slatka, suptilna i skladna osećanja. A potom ih svesno, tokom meditacije, ubacite u njega: u njegov um, u njegovo telo, u njegovo srce. Time ste stvorili most između sebe i njega.

U vašem unutrašnjem svetu ste sigurni. Vaša povezanost sa unutrašnjim svetom daje vam ogromno poverenje da izađete na kraj sa spoljašnjim svetom. Sada možete da pođete i govorite toj osobi o duhovnom životu, unutrašnjem životu, životu koji vam pruža pravu sreću. Tada on to može i sam da pokuša.

Zato najpre, kao kad svakodnevno zalivate neku biljku, hranite svoje unutrašnje biće meditacijom. Potom svojim kreativnim ispoljavanjem izađite u spoljašnji svet da biste načinili most između svojih unutrašnjih dostignuća i spoljašnjeg sveta, u kome će se odigrati vaše buduće ispunjenje.

Ima li razlike između prihvatanja života bez ispitivanja i sumnji i otkrivanja života?

Otkrivanje života je jedna, a prihvatanje druga stvar. Kad kažemo „otkriti život“, to znači da zaronimo duboko unutra i otkrijemo našu intuitivnu spoznaju Boga. Mi govorimo o samospoznaji, ali samospoznaja i spoznaja Boga su ista stvar. Kad otkrijemo svoje pravo sopstvo, mi spoznajemo Boga, pošto je Bog postoji u našem pravom sopstvu. Mi kažemo da je život kratak period od pedeset ili šezdeset godina. Ali, to nije pravi život. Pravi život je postojao pre stvaranja. On je u svemu što je stvoreno a takođe i prevazilazi sve stvoreno. Pravi život prolazi kroz smrt i postaje beskrajna Večnost i večna Beskonačnost; to je pravi život.

Zato je „prihvatanje“ reč koju bih upotrebio za naše svakodnevne aktivnosti. Vrlo često nama se svet smuči, pa ga proklinjemo zbog svoje sudbine. Sad govorim o našem spoljašnjem životu, našem svakodnevnom bivstvovanju. Ponekad ljudi čak žele da se ubiju zato što se osećaju osujećeno; oni osećaju da ih je svet napustio i da je za njih postao prokletstvo, umesto da bude dar. Zato, u tom slučaju, ja kažem: „Ne, suočite se sa svetom, suočite se sa problemom“. Čim stupimo u život, javljaju se određeni problemi. Ali, sam život nije problem. Život je prilika da ostvarimo Boga ovde na zemlji. Umesto da to uvidimo, mi osećamo da je život samo gomila problema, hiljade i milioni. Zato kažem da treba da prihvatimo svet i da se izborimo sa svojim problemima. Ali, kada se radi o unutrašnjem životu, to nazivamo otkrivanjem, zato što treba da otkrijemo svoje pravo sopstvo, a to je Bog. Samospoznaja i spoznaja Boga su jedna te ista stvar. Kad govorimo o unutrašnjem duhovnom otkriću, to nazivamo samospoznajom.

(Odgovor Šri Činmoja na pitanje koje mu je postavio g. Kinones Vidal, voditelj programa radio-stanice WKAQ, Portoriko, 17. avgusta 1968)

Da li postoji način da se put do samospoznaje skrati?

Postoje dva puta. Jedan je put uma, a drugi je put srca. Put srca je prečica. Ako hodamo putem uma, vrlo često imaćemo sumnje. Sumnjaćemo u sopstvenu težnju, sumnjaćemo u svoja iskustva i sumnjaćemo u svoje osećanje prema Bogu. Ovog trenutka volimo Boga, a narednog Ga možda ne volimo, jer Bog nije ispunio naše želje. Na putu uma stalno protivrečimo sopstvenim mislima. Ovog trenutka kažemo da je put vrlo dobar i napredujemo, a sledećeg, kada nam želje ne budu ispunjene i sumnje uđu u nas, naš napredak prestaje.

Drugi put je put srca. Ako volimo Boga, mi uskačemo u more mira, Svetlosti i blaženstva. Poput kapi koja se uliva u moćni okean, osećamo da smo postali sam okean. Kada koristimo um, on odmah pomišlja: “Biću uništen u tako nepreglednom okeanu”. A srce će reći: “Ne, skočiću. Kada uskočim, neću biti izgubljeno. Jedino ću postati beskonačno”. Srce je dete, a dete uvek ima veru u svoje roditelje. Prema tome, ako imamo Učitelja, imaćemo veru u njega, a imaćemo i veru u Boga, jer će Bog uvek činiti ono što je najbolje za nas. To je ono što osećamo ako sledimo put srca. Put srca je najkraći put.

Da li treba da uklonimo sve materijalne ciljeve da bismo ostvarili Boga?

Vrhunski je važno kako koristimo materijalni život. Materija sama po sebi nije učinila ništa loše Bogu; ona nije protivna božanskom. Mi smo ti koji materijalne stvari koristimo na pogrešan način. U materijalni život moramo da uđemo svetlošću svoje duše. Nož možemo da upotrebimo da bismo nekoga uboli, ili možemo da ga upotrebimo da bismo isekli neku voćku i podelili je sa drugima. Pomoću vatre možemo da kuvamo, a pomoću vatre možemo i da se opečemo ili nekome zapalimo kuću.

Treba da osetimo da materija i duh idu jedno s drugim. Materija treba da bude svesno ispoljavanje duha. Ako kažete da je materija sve, da ne postoji duh, da nema višeg života ni unutrašnje stvarnosti, moram da vam kažem da grešite. Postoji unutrašnja stvarnost, postoji beskonačna Istina koja želi da se ispolji u materiji i kroz nju. Materija je uspavana i mora da se probudi. Duh mora da vodi i oblikuje materijalni život.
Ipak, prvo treba da razumemo koja je namena materijalnog života. Ako pod materijalnim životom podrazumevamo niže vitalno uživanje i ispunjenje grubih želja, onda je beskorisno da istovremeno pokušavamo da prihvatimo duhovni život. Međutim, ako materijalni život znači život širenja - širenja srca, širenja ljubavi - onda materija i duh lako mogu da idu jedno s drugim. U materijalnom životu treba da osetimo mir, Svetlost i blaženstvo. Trenutno u umu vidimo ljubomoru, strah, sumnju i sve same nebožanske stvari. Ali, u samom umu možemo i moramo da osetimo sklad, mir, ljubav i ostale božanske osobine. Ako želimo ove božanske osobine od materijalnog života, onda materijalni život može savršeno da se usaglasi sa duhovnim životom.

Istinski materijalni život ne znači samo jesti, spavati i piti. Materijalni život je značajan život, koji vremenom treba da postane život posvećenosti. U ovom trenutku mi se na fizičkom nivou trudimo da posedujemo ljude i stvari, ali materijalni život će imati smisla samo kada budemo prestali da pokušavamo da posedujemo i kada počnemo da se trudimo da se posvetimo. Jedino kada sebe posvetimo Svevišnjem, neuporedivom cilju ostvarenja Boga, život će nam se otkriti kao poruka Istine, poruka beskonačnosti, večnosti i besmrtnosti.

Zar Vam ne izgleda da državne granice, ekonomske razlike i verske dogme dele ljudska bića na razne tabore, stvarajući neduhovnu sredinu i čineći da je za pojedince i za narode mir jedna daleka zvezda?

Ja zaista snažno osećam da državne granice i tome slično zaista ometaju rast evoluirajuće ljudske svesti. Ali, pre nego što dođe do buđenja naših društvenih institucija kao što su crkve i vlasti, trebalo bi da se pročiste um i duh pojedinaca. Duhovna i mentalna elita može da prožme mase svojom prosvetljujućom svetlošću. Kao što znamo, politika institucija i država obično je otelovljenje opšte svesti. Na tu politiku u znatnoj meri mogu da utiču prosvetljeni pojedinci. Majka Indija, posebno, nije bila bez takvih prosvetljenih duša, a nije ni ni danas.

Samo je pitanje vremena kada će samo vreme otvoriti put da duhovna svest prožme pojedince i njihovo društvo. Mi sa svoje strane treba da ulažemo svesni napor kako bi više sile odozgo mogle da se spuste i dodirnu najveće dubine naših srca koja tragaju. Kad se to desi, nestaće jaz koji vidimo između naše težnje i njenog ispunjenje u društvu.

Šta bi trebalo da učinimo kada se sretnemo sa ljudima koji imaju loše vibracije?

Ako sretnete osobu koja nije na duhovnom putu i koja bez prestanka oko sebe širi negativne vibracije, onda morate potpuno i svim srcem da se držite dalje od te osobe. Ne smete na nju trošiti svoje dragoceno vreme, dragocenu energiju, dragocenu inspiraciju i težnju. Ona je Božije dete i Bog će se pobrinuti za nju. U ovom času nije spremna za duhovni život; nije zrela. Pošto nije spremna, ne bi trebalo da je uznemiravate.

Nezrele i neprobuđene duše probudiće se u Božji odabrani čas. Kada su probuđene i kada žele pomoć, duhovni ljudi mogu da dođu da im pomognu. A ako se neka osoba prepušta negativnim mislima i negativnim delima, i istovremeno ne mari za duhovni život, tada duhovan čovek mora da se drži što je moguće dalje od takve osobe. On nimalo ne može da pomogne nekome ko je potpuno lišen težnje. U isto vreme, osoba koja ne teži može da stvori probleme i zbrku duhovnoj osobi. Dakle, duhovni tragalac ne bi trebalo da pokušava da ulazi u nju svojim ograničenim znanjem i svetlošću. Tragalac bi trebalo da ostane smiren u svom načinu života, a osobu koja ne teži trebalo bi da pusti da ostane u njenom. To je najbolje što tragalac može da učini.

Ako čovek koji je nezadovoljan svetom pobegne od sveta i potraži više nivoe postojanja, kako će ikad čovečanstvo uspostaviti mir i sreću na zemlji?

Vaše pitanje pokazuje izuzetan osećaj za duhovne vrednosti. Tačno, svet je potpuno nesavršen. Život stoji kao ogroman znak pitanja. Zlo vidimo svuda. Sve su to problemi sa kojima se susrećemo svakog dana. Štaviše, što je čovek duhovno napredniji, to je veća njegova patnja zbog današnjeg stanja sveta. On vidi tu bolest, on oseća tu bolest, ali nema odgovarajući lek. Čak i da ima lek, to nije dovoljno da izleči sve zemaljske tegobe. Zato on često oseća da njegova borba neće vredeti, pa kreće putem manjeg otpora, putem bekstva u Blaženstvo viših nivoa.
Ali, to se nikad neće desiti božanskom ratniku. On će se boriti dok se ne ostvari pobeda. Sad, šta podrazumevamo pod „pobedom“? To je uspostavljanje Carstva Božijeg ovde na zemlji, a ne u nekom višem svetu. Pošto božanski ratnik zna da je Božanstvo sveprisutno, on nastoji da Ga otkrije u svakodnevnom životu. Ako nismo zadovoljni svetom takvim kakav je, to nije razlog da ga napustimo. Naprotiv, treba da pokušamo da ga promenimo – fizički ili intelektualno ili duhovno, u zavisnosti od toga koliko smo sami razvijeni i kakve su nam sposobnosti.
Bog je savršeno Savršenstvo. To Savršenstvo se može dostići jedino kad dođe do neraskidivog ujedinjenja Materije i Duha, spoljašnjeg i unutrašnjeg Života.

Da li je nastojati da postanemo bolji ljudi u skladu sa duhovnim napretkom?

Te dve stvari moraju ići uporedo. One su kao lice i naličje istog novčića. Duhovnost znači unutrašnji napredak i spoljašnji napredak, ili, može se reći, unutrašnji napredak i spoljašnji uspeh. Samo kad je spoljašnji uspeh zasnovan na unutrašnjem napretku, taj spoljašnji uspeh neće sniziti našu svest. U suprotnom, ponos i oholost će nas sigurno odvesti u pogrešnom pravcu. Ali, ako je duhovnost prisutna duboko u nama, osetićemo da ono što činimo, činimo da bismo ispoljili Božju Svetlost u nama i kroz nas. Tada nas naše spoljašnje ispoljavanje - naše nesebično služenje čovečanstvu - neće odvesti u suprotnom pravcu, jer je duhovnost u njegovoj osnovi. Duhovnost i spoljašnji život, sa svojim raznovrsnim delatnostima, moraju ići zajedno. Mi ih ne možemo odvojiti. Ako ih odvojimo, bankrotiraćemo i u unutrašnjem i u spoljašnjem svetu.

Nekada su indijski mudraci, svamiju, sveci i duhovne ličnosti želeli da žive u pećinama Himalaja, da bi se molili i meditirali. Ali, ti dani su prošli. Ako hoćemo da prihvatimo Boga Tvorca, onda takođe moramo da prihvatimo i Boga tvorevinu. Duhovne figure iz drevne prošlosti želele su da prihvate samo Boga Tvorca, ne i tvorevinu. One su rekle: "Hajde da se popnemo visoko i ostanemo na vrhu Himalaja".
Ali Bog kaže: "Ako Me zaista volite, onda treba da siđete dole zarad jadnog čovečanstva, zarad ljudi koji su u podnožju planine, i služite ih svojom svetlošću, svojim blaženstvom, svojim mirom - bilo čime što ste postigli. Ako hoćete da se popnete gore, Ja sam tu da vam dam svetlost i blaženstvo, ali ja hoću da ih podelite sa čovečanstvom".

Zato je danas naša filozofija prihvatanje života, a ne odbacivanje života. Ako danas odbacimo svoje telo, ako ne obraćamo pažnju na njega, onda ćemo sutra odbaciti životnu energiju, narednog dana um, a dan nakon toga srce. I šta ćemo onda imati? Ništa. Ali, ako prihvatimo život, tada, ako je nešto pogrešno u našem telu, nastojaćemo da ga usavršimo. Ako je nešto pogrešno u našem vitalu ili umu, nastojaćemo da ih usavršimo. Ako nešto nije u redu sa našim vitalom ili umom, ako imamo ljubomoru ili nesigurnost ili druge prepreke, nastojaćemo da prevaziđemo te stvari. Na taj način ćemo usavršiti sebe. Samo tada možemo postati odabrani instrumenti Boga - ne negirajući, već prihvatajući svet takav kakav je, a potom preobražavajući svet.

Šta se dešava ako neko želi da uđe u duhovni život, ali mora da se prilagodi materijalnom životu?

Joga i život moraju da idu zajedno. Mi moramo da uđemo duboko u sebe da bismo otkrili duhovni život, ali ne negirajući pri tom materijalni život. Moramo da iznutra idemo ka spolja; mi ne možemo da zaronimo unutra ako prianjamo za vrednosti spoljašnjeg života. Nama je potreban unutrašnji život i u unutrašnjem životu će se naći beskrajna radost, mir i blaženstvo. Iz unutrašnjeg života, mi iznosimo na površinu naše unutrašnje, božanske osobine. Tada materijalni život može lako biti prilagođen.

Materijalni život, zapravo, ima pravi značaj samo kad ga podržava unutrašnji život. U današnjem svetu mi pokušavamo da odvojimo materijalni život od duhovnog života. U stvari, takve podele nema, ali, na nesreću, ljudi misle da čovek ili mora da prihvati materijalni život sa njegovim zadovoljstvima ili mora da bude potpuni asketa, tako da ne može biti kompromisa. To nije tačno. Materijalni život mora da se prihvati, ali ne u smislu totalnog popuštanja sebi. Materijalni život mora da se prihvati radi ispoljavanja naših božanskih, unutrašnjih osobina. Kroz materijalni život, mi ćemo morati da ispunimo poruku našeg unutrašnjeg života. Kako da to uradimo?

Čovek treba da nastoji da u svakodnevnom životu kombinuje i duhovni i materijalni život. On to može da učini pamteći nešto više ili dublje. Šta je to više i dublje? To je Bog, Božansko. Samo ako nam Bog pada na um pre bilo čega drugog, onda će Bog teći kroz sve, od duhovnog života do materijalnog života. Bog mora da bude na prvom mestu u našem životu, bez negiranja materijalnog života ili spoljašnjeg sveta. Ako Boga postavimo na prvo mesto, tad Bog, za naš račun, ulazi u spoljašnji svet, u materijalni svet. Ali, ako na prvo mesto postavimo materijalni svet, tad ne možemo da dosegnemo Boga, jer je pristup pogrešan. Polazeći od Boga treba da uđemo u materijalni život. Bog caruje u unutrašnjem životu i iz unutrašnjeg života moramo da Ga dovedemo u spoljašnji život. Tako se prilagavamo materijalnom životu i činimo ga jednim sa duhovnim životom.

Kako to da je duhovna sila toliko jaka, a svet ipak izgleda tako katastrofalno mesto?

Duhovna sila je jaka, ali koliko je ljudi prihvata? Koliko je ljudi želi? Od svih tih miliona ljudi u Njujorku, koliko ljudi teži? Ima mnogo više ljudi koji ne teže nego onih koji teže.  Nebožanske sile u svetu će početi da se opadaju jedino kada božansku silu prihvati i prigrli većina. Većina nas je prihvatila tamu kao prirodnu i normalnu, što je apsolutno pogrešno. Treba da se trudimo da osetimo da je Svetlost normalna i prirodna a da su neprosvetljene sile, fizičke sile, vitalne sile koje mi upotrebljavamo nenormalne i neprirodne.

Da li osećate da se ljudi u svetu sve više udaljavaju od duhovnog života, ili osećate da postoji postepeno buđenje u pravcu duhovnosti?

Lično sam ubeđen da su ljudi budniji i da se više nego ranije okreću prema svetlosti. Bio je period pre dvadeset ili trideset godina kad je mir bio samo reč iz rečnika. Ljudi su koristili tu reč, ali nisu tako mislili; nisu čak ni marili da znaju šta ta reč znači. Danas, međutim, ima mnogo ljudi na svetu koji najiskrenije veruju u mir i žele da žive životom mira. Mi još uvek nismo potpuno probuđeni, ali, u najmanju ruku, sada iskreno osećamo vrhunsku neophodnost da se postigne svetski mir.

Tako svet napreduje pomoću prihvatanja mira i svetlosti. Neki pojedinci svesno prihvataju tu poruku, dok je drugi prihvataju nesvesno. A opet, i dalje neki drugi je nisu svesni i ne mare za nju. Ali, ako gledamo u celini, tad sa svom iskrenošću moram da kažem da se više ljudi okreće svetlosti nego što je to ranije bio slučaj.

Kako se stiče ljubav prema čovečanstvu u zaista praktičnom smislu? To je lako reći, ali je teško primeniti.

Istina je da je lako reći da volimo čovečanstvo, ali da je u stvarnosti to samozavaravanje. Kako možemo da steknemo istinsku ljubav prema čovečanstvu? Da bismo voleli čovečanstvo, moramo da pođem Izvoru. Izvor nije čovečanstvo; Izvor je Božanstvenost. Ako zaista možemo da pođemo Izvoru i da volimo Božanstvenost, tada ćemo videti da Božanstvenost nije nešto odvojeno od čovečanstva.

Najpre moramo da volimo Boga, koji je sama Božanstvenost. Ako budemo mogli da volimo Boga, tada ćemo osetiti da se naše unutrašnje postojanje ne može odvojiti od Boga. Naše istinsko unutrašnje postojanje i Bog su jedno. Voleti Boga i voleti nas same na božanski način je ista stvar. Tada ćemo videti da je naše spoljašnje postojanje, koje je naša božanska ličnost, čitavo čovečanstvo.

Ako sebe volimo na egoističan način, tada ubijamo i vezujemo sebe. Treba sebe da volimo božanski, a ne emotivno ili egoistično. Treba da volimo sebe upravo zato jer Bog diše u nama, jer Bog želi da ispuni Sebe u nama i kroz nas. U ovom slučaju, naše unutrašnje postojanje i Božja Stvarnost su jedna te ista stvar.

Ako smo potpuno svesni ove istine, tada ćemo videti čovečanstvo u nama. Čovečanstvo nije oko nas ili van nas; ono je u nama. Ako postanemo jedno sa našim božanskim postojanjem, tada ćemo videti da je čitavo čovečanstvo u nama. Šta god je u nama, to je naše; šta god je spolja, to nije naše. Mi možemo da pomognemo da se ispuni i prosvetli samo ono što je u nama. Zato moramo da osetimo da je čovečanstvo u nama. Tada ćemo moći da istinski i efikasno pomognemo čovečanstvu.

Hajde da najpre uradimo najbitniju stvar. Ostvarenje Boga je najbitnije za duhovnog tragaoca, a ne čovekoljublje. Čovekoljublje je je veoma dobra reč, ali pravo čovekoljublje počinje iznutra. Rečeno je: „Milosrđe počinje kod kuće“. Isto tako i duhovnost, čovekoljublje i sve drugo moraju da počnu duboko u nama. A šta je tamo? Samo Bog, Stvarna Stvarnost! Hajde da najpre ostvarimo Boga. Tada ćemo videti da je svet u nama. Ako ne ostvarimo Boga, tada ćemo videti svet i čovečanstvo kao nešto odvojeno od nas. Ali, čim ostvarimo Boga, osetićemo da je čovečanstvo naše. Zato, hajde da najpre ostvarimo Boga, a zatim ćemo osetiti da je ostatak sveta u nama.

Zašto su ljudi sve gori, umesto da budu sve bolji?

Često čujem ovo pitanje od starijih ljudi, ali moram da budem veoma iskren. Da li je postojalo bilo koje doba na zemlji kada nije bilo konflikata, borbi, ratova? Borbi je bilo od nastanka civilizacije. Na početku perioda Mahabarate bilo je borbi, a i kasnije u vreme grčke i rimske civilizacije, takođe je bilo stalnih borbi. Sukobi su oduvek postojali na zemlji.

Naši daleki preci su boravili u šumama i džunglama. Oni su lovili i borili se. Sve su radili kao životinje. Mi smo duhovno evoluirali iz životinjskog carstva, ali se još uvek borimo, svađamo i ubijamo. Mi osećamo da svet postaje gori. Od naših roditelja, prijatelja, rođaka, kao i iz novina, čujemo da svet samo što se nije raspao. Ali, zapravo nije tako. Svet nije sve gori i svet neće biti uništen. Možda će biti upotrebljene atomske bombe, hidrogenske bombe, sve vrste bombi; ali čitav univerzum nikada ne može biti uništen niti razbijen na komade. Ljudi kažu da su se katastrofe dešavale u prošlosti. Kažu da je Atlantida potpuno uništena. Da, neki delovi sveta su uništeni, ali ne i čitav svet.

Na površini okeana se valjaju ogromni talasi, ali kada zaronimo dublje u vodu, videćemo da je sve mirno, tiho i spokojno, apsolutno spokojno. Svet je kao okean. Ljudi misle da će ih svet progutati ako uđu u njega. Oni svet vide spolja svojim ljudskim očima, pa su užasnuti. Iz daljine svet izgleda veoma loš, ružan i prljav. Ali čim zaronimo duboko unutra, mi vidimo samo jednu osobu, a to je Bog. Ako je Bog stvarnost u svakome, tada nam spoljašnje stvari koje vidimo ne mogu nikada biti uznemirujuće.

Zapravo, ništa ne postaje gore. Spoljašnja situacija je možda loša, svest sveta je možda loša, ali svest kod nekih pojedinaca se uspinje naviše. Ako vidimo Boga u mnogostrukosti Njegove Tvorevine, tada ćemo sigurno osetiti da svet napreduje.

Pravi napredak je iznutra i taj napredak postepeno izbija na površinu. Zato, ako sagledamo celovitost sveta, nećemo reći da svet postaje gori. Ne, svet teži. Jedan deo sveta možda želi da se prepire, bori, pravi štetu i uništava, ali unutrašnja svest sveta ne može da padne niže. Ne može, zato što sam Bog gura zemaljsku svest naviše. Ako nas Bog gura ka svetlosti, onda ćemo na kraju morati da vidimo svetlost. Mi smo sada kao divlji slonovi, trčimo tamo-amo. Doći će dan kada ćemo postati kao odani i verni psi. Sledićemo Božje vođstvo.

U kojoj meri filozofija Istoka utiče na Zapad?

Istočna filozofija je zasnovana na unutrašnjoj stvarnosti, dok je zapadna filozofija spoljašnja struktura. Istočna filozofija je kao seme, a zapadna filozofija je kao drvo. Ali mi osećamo da drvo ne može da bude lepo ni plodno ukoliko seme nije veoma produktivno. Zato ne samo da seme treba da bude dobro, već i tlo treba da bude veoma plodno.

Istočna filozofija i zapadna filozofija moraju da idu zajedno. Unutrašnja staloženost je filozofija Istoka, a spoljašnja moć je fillozofija Zapada. Unutrašnji spokoj i spoljašnja moć moraju da idu zajedno da bismo mi bili ispunjeni.

Šta vi mislite o velikoj zainteresovanosti za duhovnost u SAD, koja je u velikoj meri u obliku traganja za nečim što, ako nisu kvazireligije i pokreti, onda je ponekad nejasan nju ejdž?

Duhovnost je u Sjedinjenim Američkim Državama veoma složena stvar. Ona je kao ogromni talasi okeana: oni idu gore-dole. Možda slično iskustvo dobijamo svuda. Pre trideset ili četrdeset godina, tamošnja mlada generacija je bila mnogo više zainteresovana da prihvati i sledi duhovni život. Na moju veliku žalost, ja ne vidim i ne osećam isti takav unutrašnji poriv danas. Možda se i grdno varam. Ni u kom slučaju ja ne kritikujem mladu generaciju. Ja sam sto posto jedno sa mladima u njihovim srcima i životima.

Postoji još jedan faktor. U to vreme, sve novo što se dešavalo bilo je podržano ohrabrenjem. Mladi ljudi su osećali ohrabrenje duboko u sebi kada su se upuštali u nešto novo, izazovno i prosvetljujuće. Ali u današnje vreme, izgleda da ljude ništa značajno ne zanima onako kako ih je zanimalo pre trideset ili četrdeset godina.

Ljudima je potrebna nova svetlost i nova svest. Oni žele da izađu iz starih dostignuća, ili, moglo bi se reći, iz močvare života, ali ne znaju kojim putem da krenu. Oni osećaju da ih je prošlost izneverila. Sada se plaše budućnosti. Ne žele da probaju ništa novo upravo zato što u njihovim životima caruju nesigurnost i strah.

Ljubav prema pokretima nju ejdža bila je mnogo jača u prošlosti. Trebalo bi da pozdravimo sve što je novo. To možda neće ostati i ne može ostati novo. Ako hoćemo da postignemo ili postanemo nešto novo, onda moramo da budemo veoma, veoma strogi u našim unutrašnjim molitvama i meditacijama.

Uspeh zavisi od naše rešenosti i snage volje. Napredak zavisi od naše predaje, unutrašnje i spoljašnje, Božijoj Volji dok se krajnje duševno molimo i meditiramo i sa velikom ljubavlju služimo čovečanstvu.

Svaki trenutak nam donosi jedan novi san, jednu novu stvarnost, jedno novo nadahnuće, jednu novu težnju i jedno novo dostignuće.

(iz intervjua holandskom uredniku Jonu Koopmanu, 2005.)


Sri Chinmoy

  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy

Posetioci sajta

Broj posetilaca na sajtu: 27