Pre nego što neko prihvati duhovni život, želja je dobra. U početku čovek mora da ima želje ako uopšte želi da napreduje. Njegove želje će mu dati određenu dinamičnost. Ako nema nikakve želje niti težnju, tada se neće pomeriti ni santimetar. Biće kao kamen, bez ikakvog napretka. Ako ima želje, na kraju će videti da njegovim željama nema kraja i da u njima nema trajnog zadovoljstva ni ispunjenja. Zatim će pokušati sa svetom težnje. U svetu težnje će videti da su mir, svetlost, blaženstvo, moć i sve druge božanske osobine spremne da mu ugode u njegovom unutrašnjem i spoljašnjem životu.

Kada se u spoljašnjem životu krećemo pomoću želje, ona nas uništava. Moramo da se oslobodimo okova neznanja. Kako? Pomoću težnje. Kada imamo težnju, možemo da se oslobodimo ropstva. Kada osećamo ovu vrhunsku potrebu, tada automatski želja počinje da ustupa mesto težnji. Ali, kada razmišljamo o tome da odustanemo od želja, moramo da budemo pažljivi da ne bismo pogrešno shvatili koncept odricanja. Čega ćemo se odreći? Ne neke osobe, ne sveta, već onoga što nas uznemirava i ne dozvoljava nam da rastemo u svetlost i savršenstvo. Ta stvar je neznanje. Moramo da se odreknemo neznanja, a ne naših takozvanih želja. Spoljašnja želja je samo proizvod našeg neznanja. Ako možemo da stanemo na kraj neznanju, tada ćemo videti da želja za nas više ne postoji. Tada će se Mir, Svetlost i Blaženstvo odozgo spustiti na nas.