O duši i telu



Čitao sam u knjigama modernih zapadnih filozofa da su duša i telo nerazdvojni. Možete li nam reći svoju filozofiju u tom pogledu?

Telo i duša su kao kuća i njen vlasnik. Duša je vlasnik, a telo je kuća. Oni su u određenoj meri nerazdvojni na jedan period. Možemo nazvati telo hramom. Unutar hrama je oltar, srce. Na oltaru je božanstvo, duša.

A sad hajde da govorimo samo o duši i telu, pošto je to bilo pitanje. Moramo znati šta nam može dati duša, a šta nam može dati telo. Duša nam može dati ostvarenje. Telo nam može dati ispoljavanje. Kad uđemo u svoju dušu kroz meditaciju, mi ostvarimo Mir, Svetlost i Blaženstvo. Onda, kroz fizičko telo, nudimo ove darove svetu. Kad pogledamo nekoga ili nešto kažemo ili uradimo nešto, naše fizičko ispoljava ono što je duša iskusila ili ostvarila. Meditirali smo ovde dvadesetak minuta. Svi mi smo ušli u oblast duše u skladu sa našim sposobnostima. Neki imaju veću težnju, pa je normalno da su ušli dublje u svoje duše, drugi imaju manje težnje i nisu dospeli previše duboko. Ali šta god da su osetili u unutrašnjim sferama, telo će to sada ispoljiti. Pre sat vremena, kada ste ušli ovde, niste doneli Mir ili Svetlost u sebi. Nakon što ste ušli, prizvali ste Mir, Svetlost i Blaženstvo. Sad ovaj Mir, Svetlost i Blaženstvo ulaze u vas kroz dušu i iz duše su sad ušli u vašu fizičku svest. Ako stanete pred ogledalo, videćete razliku između onoga što ste bili pre sat vremena i onoga što ste sada. Ova očigledna fizička razlika koju ćete opaziti potiče od činjenice da fizička svest ispoljava Svetlost koju je prizvala duša.

Duša i telo se dopunjuju. Bez duše, bez vlasnika, kuća je beskorisna. Dok god je duša unutar tela možemo se nadati da ćemo nešto shvatiti, možemo se nadati da ćemo nešto ispoljiti, zato što je vlasnik tu. Ali ako vlasnik trajno napusti telo, telo nije ni od kakve koristi. Kad je vlasnik tu i kad je telo u savršenom stanju, poruka duše se može obelodaniti i ispuniti. Vlasnik prodavnice ne radi na ulici. On radi u prodavnici. Isto tako, duša deluje unutar tela i za svest tela. Telo će ispoljiti ono što duša ostvari. Duši je potrebno telo za njeno ispoljavanje, a za njegovo ostvarenje, telu je potrebna duša. Telo nudi svoje sposobnosti službom, a duša nudi svoje sposobnosti meditacijom. Na ovaj način oni se savršeno slažu.

Ali morate znati da se ovo odnosi na težeću i prosvetljujuću dušu. Ako se duša ne trudi da inspiriše ili prosvetli telo, telo ostaje slepo, neznalačko, mračno i nečisto. A bez saradnje tela duša ostaje neispoljena, skoro beskorisna. Često vidimo da duša vapi za ostvarenjem i ispoljavanjem kroz telo, ali telo na to ne reaguje. Još češće vidimo da je telo fizički snažno, ali ne teži za unutrašnjom svetlošću i istinom koje mu može ponuditi duša.

To je naša filozofija o odnosu između tela i duše. Telo i duša nisu nerazdvojni već komplementarni, dopunjuju se. Duša može postojati bez tela, mada se ne može ispoljiti. Telo ne može da postoji bez duše duže od nekoliko sati. Duša i telo su potrebni jedno drugom zarad svog potpunog ispunjenja.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje nakon jedne od meditacija za mir održanih u Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Preuzeto iz knjige "Talasi plamenova" deo 2.

Jesu li sve duše dobre?

Duša je uvek dobra; ona ne može da bude loša. Ali, razvijenije duše imaju više svetlosti i mudrosti. Mlade duše imaju mnogo manje da ispolje na zemlji. Duša je nalik na sunce. Neko vreme je pokrivena brojnim oblacima i njena svetlost ne može da se ispolji. Niža životna energija (vital) će nastojati da omete napredak ispoljavanja duše. Ali, dinamički vital, vital koji teži, daće dodatni podsticaj duši. Na početku duhovnog putovanja, mogućnosti svih duša su iste. Ali, u tom trenutku, zbog njihovog unutrašnjeg nagona, neke duše moćnije ispoljavaju svoje sposobnosti. One brže trče u duhovnoj trci. U Indiji se roditelji često mole da im Bog da dete koje ima moćnu dušu koja će vrlo brzo izaći iz neznanja i ispoljiti Božansko na zemlji.

Da li bi mogao da kažeš nešto o Večnosti i večnom Životu?

Pošto sam duhovan čovek, na osnovu moje sopstvene spoznaje mogu da kažem da duša ne umire. Mi znamo da smo večni. Došli smo od Boga, živimo u Bogu i ispunićemo Boga. Život i smrt su kao dve sobe: prelazak iz života u smrt je kao prelazak iz jedne sobe u drugu. Ja sam sada u mojoj dnevnoj sobi. Tu razgovaram sa vama, meditiram sa vama, gledam vas. Ovde moram da pokažem moje fizičko telo; moram da radim i budem aktivan. Potom, tu je jedna druga soba, moja spavaća soba. Tu se odmaram; spavam. Ne moram da nikom pokazujem moje biće; ja sam samo za sebe.

Naš zemaljski život dolazi od beskrajnog Života, Života božanskog. U ovom zemaljskom životu, mi možda boravimo na svetu kratko vreme, recimo pedeset ili šezdeset godina. Ali, unutar tog zemaljski ograničenog života je bezgranični Život. Nakon određenog vremena, mi ulazimo u hodnik smrti na deset ili dvanaest godina. Kad uđemo u taj hodnik, duša napušta telo radi kraćeg ili dužeg odmora i vraća se u oblast duša. Ako je čovek bio duhovan, tu će ona povratiti svoj večni Život, Život božanski, koji je postojao pre rođenja, koji postoji između smrti i rođenja, koji postoji u smrti, a istovremeno i prevazilazi smrt.

Tokom života na zemlji, mi možemo da se nastanimo u oblasti večnog Života pomoću naše težnje imeditacije. Ali, samo time što ćemo ući u beskrajni Život, nećemo i zadobiti taj Život; mi moramo da svesno i stalno rastemo u njega. Kad se upustimo u život meditacije, meditacija na kraju mora da postane neodvojivi deo svakog našeg trenutka. Ako smo u stanju da meditiramo dvadeset i četiri časa dnevno, mi stalno udišemo taj beskrajni Život. U našoj unutrašnjoj svesti, postali smo jedno sa dušom.
Kad živimo u duši, smrt ne postoji. Postoji jedino stalni razvoj naše svesti, našeg života težnje. Ali, kad živimo u telu, smrt je sve vreme tu. Čim u naš um uđe strah, mi smesta umiremo. Čim naiđu negativne sile, mi umiremo. Koliko samo puta umiremo svakog dana! Strah, sumnja i strepnja neprekidno ubijaju naše unutrašnje biće.

Da li je moguće da je duša na neki način povezana sa onim što nazivamo svešću?

Svest je uvek povezana sa dušom. Ali, ono što u ljudskom životu nazivamo svešću uopšte nije istinska svest; to je samo puki osećaj. Kad opazimo nešto tanano, što ne možemo da definišemo, mi to opažanje nazivamo našom svešću; to, zapravo, uopšte nije prava svest. To je pre veoma, veoma tanana želja. Mi ulazimo u nju i smesta osećamo da je to naša svest. Ali, istinska svest je Svetlost koja povezuje Nebo i zemlju. I samo Nebo je u našoj svesti.

Svest i duša se nikad ne mogu odvojiti, dok se telo lako može odvojiti od duše, a takođe i od svesti. Kad koristimo izraz “fizička svest”, mi mislimo na konačnu svest. Ona je deo beskonačne Svesti koja je ušla u grubo fizičko, pa je sada poseduje i koristi upravo to fizičko. Isto se može dogoditi i sa vitalnom i mentalnom svešću. Ali, božanska svest je prostrano jedinstvo koje sadrži tišinu i moć. Kad sadrži tišinu, ona sadrži svoj istinski oblik. Kad sadrži moć, ona ispoljava svoju unutrašnju stvarnost.

Duša, koja je večna, i svest, koja je beskrajna, idu zajedno. One imaju zajednički izvor, a to je život, večni život. Duša ima večni život, a i svest ima večni život. One se uzajamno dopunjuju. Duša ispoljava svoju božanstvenost putem svesti, a svest ispoljava svoju sveprožimajuću tišinu putem duše.

Recite mi nešto o Vašem dizanju tegova.

Ja verujem da moramo da budemo celoviti. Duh i telo treba da idu uporedo. Ako imam duševni mir u unutrašnjem životu, neću se raspravljati ni boriti sa vama. Narodi, kao i pojedinci, osećaju se nesigurno. Kada neki narod ima unutrašnji mir, taj narod neće izazivati druge narode. Mi se raspravljamo sa drugima, govorimo loše o drugima, nalazimo mane drugima zato što nemamo ni delić mira. Duševni mir nam pruža radost u bezgraničnoj meri.

Kada podižem određene težine, pokušavam da sjedinim unutrašnji i spoljašnji svet sa unutrašnjim mirom. Ja sam učenik mira. Od detinjstva se svakog dana molim i meditiram. Od života molitve stičem mir, a taj mir mi daje snagu. Dizanje tegova je ispoljavanje moje unutrašnje snage. To je moje duševno služenje, koje imam da ponudim čovečanstvu.

(Iz intervjua za vašingtonski časopis “Um, telo i duh”, februar 1989.)

Da li duša postavlja zahteve čoveku da se promeni?

Duša ne postavlja zahteve kao takve. To nije kao kad majka stalno nešto zahteva od svog deteta, govoreći: “Ja ti kažem to i to za tvoje sopstveno dobro”. Duša samo šalje božansko nadahnuće. To nadahnuće može povremeno da bude tako živo i spontano da možemo da osećamo gotovo kao da ga naše unutrašnje Sopstvo iznutra nameće našoj spoljašnjoj ličnosti. Duša ne zahteva. Naprotiv, ona saoseća sa ljudskim nedostacima i nesavršenostima i nastoji da se poistoveti sa tim nedostacima. Potom, svojom unutrašnjom svetlošću, ona nastoji da čoveku pomogne da se promeni.

Kad ego postavlja zahtev, on je sav egocentričan - “ja”, “mene” i “moje”. Ego želi da poseduje i bude posedovan. Kad duša hoće da nešto ima, to nije za njenu ličnu korist, već radi ispunjenja Božanskog. Ego, hraneći spoljašnju ličnost, želi da ispuni sebe, a to je jednostavno nemoguće, pa nema kraja njegovoj pohlepi. Ego se na kraju susreće sa frustracijom, dok duša, ispunjavajući božansku Volju, ostvaruje svoje sopstveno apsolutno ispunjenje.

Ima li duša u toku jednog života više misija, ili samo jednu?

Postoji samo jedna misija, ali ciljeva ima više. Jedna duša može hteti da u toku jednog života postane pesnik, slikar ili inženjer. Svaka duša može da stremi različitim oblicima kreativnosti, ali to su ciljevi. Njih ne treba mešati sa misijom duše. Misija duše je uvek, najpre i iznad svega, ostvarenje Boga; potom dolazi ispoljavanje Bogoostvarenja na zemlji. Međutim, cilj koji neko ima može da mu pomogne u ostvarenju Boga, ili može da ga usporava, zavisno od individualnog pristupa Istini.

Na primer, ako je neko pisac, lepo i krasno. Ako on nastavlja da piše ne težeći za spoznajom Boga kroz svoje pisanje, jednog dana može postati veliki pisac, ali to ne mora da znači da je napredovao u otkriću Sopstva. Sa druge strane, ako neko želi da ispolji Božansko u svojim spisima, ako je njegov spoljašnji izraz rezultat njegove unutrašnje težnje i ako je shvatio pisanje kao posvećeno služenje Svevišnjem u čovečanstvu, onda će svakako tragalac u njemu voditi takvog pisca ka spoznaji Boga. Da se vratim na tvoje pitanje, sa gledišta apsolutne Istine, postoji samo jedna misija, a to nije ništa drugo do Samospoznaja.

Kako da čovek zna koja je njegova posebna misija?

Da biste znali koja je vaša posebna misija, morate da uđete duboko u sebe. Na vašem neumornom putovanju moraju da vas prate nada i hrabrost. Nada će probuditi vašu unutrašnju božanstvenost. Hrabrost će učiniti da vaša unutrašnja božanstvenost cveta. Nada će vas nadahnuti da sanjate o Transcendentalnom. Hrabrost će vas nadahnuti da ispoljite Transcendentalno ovde na zemlji.
Da biste osetili koja je vaša posebna misija, treba uvek da stvarate. To vaše stvaranje je nešto što ćete na kraju postati. Konačno, dolazite do spoznaje da vaše stvaranje nije ništa drugo do vaše samootkrovenje.

Istina, ima onoliko misija koliko i duša. Ali, sve misije se ispunjavaju tek nakon što duše dostignu određeni stepen savršenstva. Svet je božanska igra. Svaki učesnik igra svoju ulogu u njenom uspehu. Uloga sluge je isto tako važna kao i uloga gospodara. U savršenstvu svakog pojedinca leži kolektivno ispunjenje. Istovremeno, individualno ispunjenje postaje savršeno samo kada je pojedinac uspostavio nerazdvojnu vezu i ostvario svoje jedinstvo sa svim ljudskim bićima na svetu.

Vi ste jedno, od temena glave do tabana. Pa opet jedno mesto zovete uši, a drugo mesto oči. Svako mesto na vašem telu ima svoje ime. Za divno čudo, iako su to delovi istog tela, jedno ne može da obavlja poslove drugog. Oči vide, ali ne mogu da čuju. Uši čuju, ali ne mogu da vide. Zato je telo, kao jedno, takođe i mnoštvo. Slično tome, iako je Bog jedno, On ispoljava Sebe kroz mnoge oblike.
Bog nam kaže šta je naša misija. Ali, mi ne razumemo Božiji jezik, pa On mora da bude Svoj sopstveni prevodilac. Kada nam drugi govore o Bogu, nikada u potpunosti ne mogu da nam kažu šta Bog jeste. Oni pogrešno opisuju, a mi pogrešno razumemo. Bog govori u tišini. Takođe, On tumači Svoju poruku u tišini. Zato, hajde da čujemo i hajde da razumemo Boga u tišini.

Telo je smrtno, dok je duša večna. U čemu je značaj tela?

Duša je večna, a telo prolazno, istina je. Ali, moramo da znamo da su tri stvari od vrhunske važnosti: prvo, otelovljenje Istine; drugo, otkrovenje Istine; i treće, ispoljavanje Istine. Duša može da ispolji svoju božanstvenost, a to je beskrajni mir, beskrajna Svetlost, beskrajno blaženstvo, na zemlji pomoću fizičkog tela. Zemlja je polje ispoljavanja, a istovremeno je ova zemlja i polje ostvarenja. Ostvarenje Boga se može postići samo ovde na zemlji i ni u kojoj drugoj sferi, niti na drugim planetama niti u drugim svetovima. Zato oni kojima je stalo do ostvarenja Boga moraju da dođu u ovaj svet. Duša mora da prihvati telo, zato što je telo apsolutno neophodno ovde na zemlji za ispoljavanje božanstvenosti duše.

Sa jedne strane, kad duša napusti telo, ono ne može da funkcioniše; ono umire. Sa druge strane, kad duša hoće da ispoljava, to mora da se učini u telu, pomoću tela. Zato moramo da znamo šta zapravo hoćemo. Ako hoćemo da negiramo telo, da uništimo telo, šta tu duša može? Ona mora da napusti telo. Ali, ako hoćemo da postignemo nešto ovde na zemlji, i ako osećamo da je neophodno da uspostavimo Carstvo Nebesko ovde na zemlji, onda to mora da se učini uz svesnu pomoć tela. Telo je instrument duše. “Kata Upanišada” kaže: “Duša je Gospodar, telo je kočija, razum ili intelekt je kočijaš, a um je dizgine”. Telu je potrebna duša, duši je potrebno telo. Telu je potrebna duša da bi ostvarilo najvišu i najdublju Istinu; duši je potrebno telo da bi ispoljila najvišu i najdublju Istinu.


Sri Chinmoy

  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy

Posetioci sajta

Broj posetilaca na sajtu: 28