birds logo

  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy
  • Sri Chinmoy

Pitanja i odgovori

U ovoj rubrici možete pročitati pitanja vezana za duhovne teme koja su tokom godina tragaoci, prijatelji i novinari postavljali Šri Činmoju, i njegove odgovore na njih.

 

O duši i telu

Jesu li sve duše dobre?

Duša je uvek dobra; ona ne može da bude loša. Ali, razvijenije duše imaju više svetlosti i mudrosti. Mlade duše imaju mnogo manje da ispolje na zemlji. Duša je nalik na sunce. Neko vreme je pokrivena brojnim oblacima i njena svetlost ne može da se ispolji. Niža životna energija (vital) će nastojati da omete napredak ispoljavanja duše. Ali, dinamički vital, vital koji teži, daće dodatni podsticaj duši. Na početku duhovnog putovanja, mogućnosti svih duša su iste. Ali, u tom trenutku, zbog njihovog unutrašnjeg nagona, neke duše moćnije ispoljavaju svoje sposobnosti. One brže trče u duhovnoj trci. U Indiji se roditelji često mole da im Bog da dete koje ima moćnu dušu koja će vrlo brzo izaći iz neznanja i ispoljiti Božansko na zemlji.

Da li bi mogao da kažeš nešto o Večnosti i večnom Životu?

Pošto sam duhovan čovek, na osnovu moje sopstvene spoznaje mogu da kažem da duša ne umire. Mi znamo da smo večni. Došli smo od Boga, živimo u Bogu i ispunićemo Boga. Život i smrt su kao dve sobe: prelazak iz života u smrt je kao prelazak iz jedne sobe u drugu. Ja sam sada u mojoj dnevnoj sobi. Tu razgovaram sa vama, meditiram sa vama, gledam vas. Ovde moram da pokažem moje fizičko telo; moram da radim i budem aktivan. Potom, tu je jedna druga soba, moja spavaća soba. Tu se odmaram; spavam. Ne moram da nikom pokazujem moje biće; ja sam samo za sebe.

Naš zemaljski život dolazi od beskrajnog Života, Života božanskog. U ovom zemaljskom životu, mi možda boravimo na svetu kratko vreme, recimo pedeset ili šezdeset godina. Ali, unutar tog zemaljski ograničenog života je bezgranični Život. Nakon određenog vremena, mi ulazimo u hodnik smrti na deset ili dvanaest godina. Kad uđemo u taj hodnik, duša napušta telo radi kraćeg ili dužeg odmora i vraća se u oblast duša. Ako je čovek bio duhovan, tu će ona povratiti svoj večni Život, Život božanski, koji je postojao pre rođenja, koji postoji između smrti i rođenja, koji postoji u smrti, a istovremeno i prevazilazi smrt.

Tokom života na zemlji, mi možemo da se nastanimo u oblasti večnog Života pomoću naše težnje imeditacije. Ali, samo time što ćemo ući u beskrajni Život, nećemo i zadobiti taj Život; mi moramo da svesno i stalno rastemo u njega. Kad se upustimo u život meditacije, meditacija na kraju mora da postane neodvojivi deo svakog našeg trenutka. Ako smo u stanju da meditiramo dvadeset i četiri časa dnevno, mi stalno udišemo taj beskrajni Život. U našoj unutrašnjoj svesti, postali smo jedno sa dušom.
Kad živimo u duši, smrt ne postoji. Postoji jedino stalni razvoj naše svesti, našeg života težnje. Ali, kad živimo u telu, smrt je sve vreme tu. Čim u naš um uđe strah, mi smesta umiremo. Čim naiđu negativne sile, mi umiremo. Koliko samo puta umiremo svakog dana! Strah, sumnja i strepnja neprekidno ubijaju naše unutrašnje biće.

Da li je moguće da je duša na neki način povezana sa onim što nazivamo svešću?

Svest je uvek povezana sa dušom. Ali, ono što u ljudskom životu nazivamo svešću uopšte nije istinska svest; to je samo puki osećaj. Kad opazimo nešto tanano, što ne možemo da definišemo, mi to opažanje nazivamo našom svešću; to, zapravo, uopšte nije prava svest. To je pre veoma, veoma tanana želja. Mi ulazimo u nju i smesta osećamo da je to naša svest. Ali, istinska svest je Svetlost koja povezuje Nebo i zemlju. I samo Nebo je u našoj svesti.

Svest i duša se nikad ne mogu odvojiti, dok se telo lako može odvojiti od duše, a takođe i od svesti. Kad koristimo izraz “fizička svest”, mi mislimo na konačnu svest. Ona je deo beskonačne Svesti koja je ušla u grubo fizičko, pa je sada poseduje i koristi upravo to fizičko. Isto se može dogoditi i sa vitalnom i mentalnom svešću. Ali, božanska svest je prostrano jedinstvo koje sadrži tišinu i moć. Kad sadrži tišinu, ona sadrži svoj istinski oblik. Kad sadrži moć, ona ispoljava svoju unutrašnju stvarnost.

Duša, koja je večna, i svest, koja je beskrajna, idu zajedno. One imaju zajednički izvor, a to je život, večni život. Duša ima večni život, a i svest ima večni život. One se uzajamno dopunjuju. Duša ispoljava svoju božanstvenost putem svesti, a svest ispoljava svoju sveprožimajuću tišinu putem duše.

Recite mi nešto o Vašem dizanju tegova.

Ja verujem da moramo da budemo celoviti. Duh i telo treba da idu uporedo. Ako imam duševni mir u unutrašnjem životu, neću se raspravljati ni boriti sa vama. Narodi, kao i pojedinci, osećaju se nesigurno. Kada neki narod ima unutrašnji mir, taj narod neće izazivati druge narode. Mi se raspravljamo sa drugima, govorimo loše o drugima, nalazimo mane drugima zato što nemamo ni delić mira. Duševni mir nam pruža radost u bezgraničnoj meri.

Kada podižem određene težine, pokušavam da sjedinim unutrašnji i spoljašnji svet sa unutrašnjim mirom. Ja sam učenik mira. Od detinjstva se svakog dana molim i meditiram. Od života molitve stičem mir, a taj mir mi daje snagu. Dizanje tegova je ispoljavanje moje unutrašnje snage. To je moje duševno služenje, koje imam da ponudim čovečanstvu.

(Iz intervjua za vašingtonski časopis “Um, telo i duh”, februar 1989.)

Da li duša postavlja zahteve čoveku da se promeni?

Duša ne postavlja zahteve kao takve. To nije kao kad majka stalno nešto zahteva od svog deteta, govoreći: “Ja ti kažem to i to za tvoje sopstveno dobro”. Duša samo šalje božansko nadahnuće. To nadahnuće može povremeno da bude tako živo i spontano da možemo da osećamo gotovo kao da ga naše unutrašnje Sopstvo iznutra nameće našoj spoljašnjoj ličnosti. Duša ne zahteva. Naprotiv, ona saoseća sa ljudskim nedostacima i nesavršenostima i nastoji da se poistoveti sa tim nedostacima. Potom, svojom unutrašnjom svetlošću, ona nastoji da čoveku pomogne da se promeni.

Kad ego postavlja zahtev, on je sav egocentričan - “ja”, “mene” i “moje”. Ego želi da poseduje i bude posedovan. Kad duša hoće da nešto ima, to nije za njenu ličnu korist, već radi ispunjenja Božanskog. Ego, hraneći spoljašnju ličnost, želi da ispuni sebe, a to je jednostavno nemoguće, pa nema kraja njegovoj pohlepi. Ego se na kraju susreće sa frustracijom, dok duša, ispunjavajući božansku Volju, ostvaruje svoje sopstveno apsolutno ispunjenje.

Ima li duša u toku jednog života više misija, ili samo jednu?

Postoji samo jedna misija, ali ciljeva ima više. Jedna duša može hteti da u toku jednog života postane pesnik, slikar ili inženjer. Svaka duša može da stremi različitim oblicima kreativnosti, ali to su ciljevi. Njih ne treba mešati sa misijom duše. Misija duše je uvek, najpre i iznad svega, ostvarenje Boga; potom dolazi ispoljavanje Bogoostvarenja na zemlji. Međutim, cilj koji neko ima može da mu pomogne u ostvarenju Boga, ili može da ga usporava, zavisno od individualnog pristupa Istini.

Na primer, ako je neko pisac, lepo i krasno. Ako on nastavlja da piše ne težeći za spoznajom Boga kroz svoje pisanje, jednog dana može postati veliki pisac, ali to ne mora da znači da je napredovao u otkriću Sopstva. Sa druge strane, ako neko želi da ispolji Božansko u svojim spisima, ako je njegov spoljašnji izraz rezultat njegove unutrašnje težnje i ako je shvatio pisanje kao posvećeno služenje Svevišnjem u čovečanstvu, onda će svakako tragalac u njemu voditi takvog pisca ka spoznaji Boga. Da se vratim na tvoje pitanje, sa gledišta apsolutne Istine, postoji samo jedna misija, a to nije ništa drugo do Samospoznaja.

Kako da čovek zna koja je njegova posebna misija?

Da biste znali koja je vaša posebna misija, morate da uđete duboko u sebe. Na vašem neumornom putovanju moraju da vas prate nada i hrabrost. Nada će probuditi vašu unutrašnju božanstvenost. Hrabrost će učiniti da vaša unutrašnja božanstvenost cveta. Nada će vas nadahnuti da sanjate o Transcendentalnom. Hrabrost će vas nadahnuti da ispoljite Transcendentalno ovde na zemlji.
Da biste osetili koja je vaša posebna misija, treba uvek da stvarate. To vaše stvaranje je nešto što ćete na kraju postati. Konačno, dolazite do spoznaje da vaše stvaranje nije ništa drugo do vaše samootkrovenje.

Istina, ima onoliko misija koliko i duša. Ali, sve misije se ispunjavaju tek nakon što duše dostignu određeni stepen savršenstva. Svet je božanska igra. Svaki učesnik igra svoju ulogu u njenom uspehu. Uloga sluge je isto tako važna kao i uloga gospodara. U savršenstvu svakog pojedinca leži kolektivno ispunjenje. Istovremeno, individualno ispunjenje postaje savršeno samo kada je pojedinac uspostavio nerazdvojnu vezu i ostvario svoje jedinstvo sa svim ljudskim bićima na svetu.

Vi ste jedno, od temena glave do tabana. Pa opet jedno mesto zovete uši, a drugo mesto oči. Svako mesto na vašem telu ima svoje ime. Za divno čudo, iako su to delovi istog tela, jedno ne može da obavlja poslove drugog. Oči vide, ali ne mogu da čuju. Uši čuju, ali ne mogu da vide. Zato je telo, kao jedno, takođe i mnoštvo. Slično tome, iako je Bog jedno, On ispoljava Sebe kroz mnoge oblike.
Bog nam kaže šta je naša misija. Ali, mi ne razumemo Božiji jezik, pa On mora da bude Svoj sopstveni prevodilac. Kada nam drugi govore o Bogu, nikada u potpunosti ne mogu da nam kažu šta Bog jeste. Oni pogrešno opisuju, a mi pogrešno razumemo. Bog govori u tišini. Takođe, On tumači Svoju poruku u tišini. Zato, hajde da čujemo i hajde da razumemo Boga u tišini.

Telo je smrtno, dok je duša večna. U čemu je značaj tela?

Duša je večna, a telo prolazno, istina je. Ali, moramo da znamo da su tri stvari od vrhunske važnosti: prvo, otelovljenje Istine; drugo, otkrovenje Istine; i treće, ispoljavanje Istine. Duša može da ispolji svoju božanstvenost, a to je beskrajni mir, beskrajna Svetlost, beskrajno blaženstvo, na zemlji pomoću fizičkog tela. Zemlja je polje ispoljavanja, a istovremeno je ova zemlja i polje ostvarenja. Ostvarenje Boga se može postići samo ovde na zemlji i ni u kojoj drugoj sferi, niti na drugim planetama niti u drugim svetovima. Zato oni kojima je stalo do ostvarenja Boga moraju da dođu u ovaj svet. Duša mora da prihvati telo, zato što je telo apsolutno neophodno ovde na zemlji za ispoljavanje božanstvenosti duše.

Sa jedne strane, kad duša napusti telo, ono ne može da funkcioniše; ono umire. Sa druge strane, kad duša hoće da ispoljava, to mora da se učini u telu, pomoću tela. Zato moramo da znamo šta zapravo hoćemo. Ako hoćemo da negiramo telo, da uništimo telo, šta tu duša može? Ona mora da napusti telo. Ali, ako hoćemo da postignemo nešto ovde na zemlji, i ako osećamo da je neophodno da uspostavimo Carstvo Nebesko ovde na zemlji, onda to mora da se učini uz svesnu pomoć tela. Telo je instrument duše. “Kata Upanišada” kaže: “Duša je Gospodar, telo je kočija, razum ili intelekt je kočijaš, a um je dizgine”. Telu je potrebna duša, duši je potrebno telo. Telu je potrebna duša da bi ostvarilo najvišu i najdublju Istinu; duši je potrebno telo da bi ispoljila najvišu i najdublju Istinu.

O želji i težnji

Da li želja uopšte može da bude pozitivna sila?

Pre nego što neko prihvati duhovni život, želja je dobra. U početku čovek mora da ima želje ako uopšte želi da napreduje. Njegove želje će mu dati određenu dinamičnost. Ako nema nikakve želje niti težnju, tada se neće pomeriti ni santimetar. Biće kao kamen, bez ikakvog napretka. Ako ima želje, na kraju će videti da njegovim željama nema kraja i da u njima nema trajnog zadovoljstva ni ispunjenja. Zatim će pokušati sa svetom težnje. U svetu težnje će videti da su mir, svetlost, blaženstvo, moć i sve druge božanske osobine spremne da mu ugode u njegovom unutrašnjem i spoljašnjem životu.

Kada se u spoljašnjem životu krećemo pomoću želje, ona nas uništava. Moramo da se oslobodimo okova neznanja. Kako? Pomoću težnje. Kada imamo težnju, možemo da se oslobodimo ropstva. Kada osećamo ovu vrhunsku potrebu, tada automatski želja počinje da ustupa mesto težnji. Ali, kada razmišljamo o tome da odustanemo od želja, moramo da budemo pažljivi da ne bismo pogrešno shvatili koncept odricanja. Čega ćemo se odreći? Ne neke osobe, ne sveta, već onoga što nas uznemirava i ne dozvoljava nam da rastemo u svetlost i savršenstvo. Ta stvar je neznanje. Moramo da se odreknemo neznanja, a ne naših takozvanih želja. Spoljašnja želja je samo proizvod našeg neznanja. Ako možemo da stanemo na kraj neznanju, tada ćemo videti da želja za nas više ne postoji. Tada će se Mir, Svetlost i Blaženstvo odozgo spustiti na nas.

Da li postoji protivrečnost između traganja za svetovnim posedovanjem i blagom i traganja za Apsolutnom Istinom?

Uvek će postojati žalosna protivrečnost između plača za spoljašnjim imenom i slavom i traganja za unutrašnjom Svetlošću, obiljem Svetlosti, beskonačnom Svetlošću. Onaj prvi način hrani želju u vama. Posle jedne kuće, želite da imate dve kuće; od malo slave, želite da imate više slave.

Drugi način je staza težnje. Tu želite da uđete u Beskonačno. Vi ne želite da idete malo-pomalo; jedino želite da uđete u Beskonačnost. Kada se krećete pomoću želje, tu nema kraja. Danas je vaša želja ispunjena: sutra podležete nekoj drugoj želji. Danas ste ispunjeni, ali, sutra ponovo dolazi želja. Današnje želje će sutra beskrajno porasti.

Ali, kada se radi o težnji, to nije tako. Kada se radi o težnji, sama vaša priroda, sama vaša duša, samo vaše postojanje želi da ostane u Beskonačnosti. Ako ostanete u najvišoj Svetlosti, u sveispunjujućoj Svetlosti, tada je stvar Svetlosti da odluči da li želi da vam dâ posebno iskustvo u obliku imena i slave itd. Ali, ako pokušavate da živite istovremeno u svetu želje i u svetu težnje, ako želite ime i slavu i takođe težite za Najvišim, tada nećete biti ni na duhovnoj stazi ni na običnom materijalnom putu, jer će vas stalno vući dve suprotne sile. Svaka će vam govoriti da je ona druga beskorisna. Želja će reći: „Težnja je beskorisna. Sa težnjom samo gradiš kule u vazduhu“. Težnja će reći: „Želja je glupost. Želji nema kraja; nema kraja. To je kao kad kamila sve vreme jede trnje u pustinji. Njena usta krvare, ali stalno iznova nastavlja da jede trnje“.

Pored težnje i želje, postoji još jedan par takozvanih suprotnosti: materijalni svet i duhovni svet. Mi ne možemo da odbacimo materijalni svet, fizički svet, pa da živimo u duhovnom svetu. Duhovni svet je unutar fizičkog sveta. Ne može se odvojiti unutrašnji od spoljašnjeg sveta. Ako napustimo materijalni svet i ostanemo u himalajskim pećinama, ako kažemo: „Oh, ljudi su veoma loši. Moji susedi su veoma loši. Hajde da jednostavno pobegnem,“ tada ne spoznajemo Istinu ovde na zemlji na način na koji Istina treba da se spozna.

Naša filozofija je da moramo da živimo ovde na zemlji i da iz spoljašnjeg sveta uđemo u unutrašnji svet. Spoznaja unutrašnjeg sveta treba da se izrazi u spoljašnjem svetu tako da spoljašnji svet postane izraz, ispoljenje unutrašnjeg sveta. Ali, da bi se to desilo, da bi se ispoljila Istina u spoljašnjem svetu, moramo najpre da imamo istinu. A da bismo dobili Istinu, potrebna je težnja.
Zato, ako pokušamo da ujedinimo težnju i želju, bićemo uništeni. Težnja se neće brinuti o nama, a želja nas neće ispuniti. One ne mogu da idu zajedno; one su kao severni i južni pol. Ali, kada postignemo ostvarenje zahvaljujući našoj težnji, tada moramo da uđemo u oblast ispoljenja i da unesemo naše ostvarenje u spoljašnji svet. Tada nas ne mogu kriviti za ono za čime čeznemo i što postižemo u spoljašnjem životu, jer nas usmerava viša moć i donosi nam takozvana spoljašnja dostignuća. Ali, ako višoj moći nije stalo do naših spoljašnjih dostignuća, ako je višoj moći stalo jedino do našeg ostvarenja, do našeg jedinstva sa Najvišim Apsolutom, tada moramo datime budemo zadovoljni, jer je to ono što je Bogu potrebno i što Bog želi od nas.

Pravi tragalac treba da se kreće pomoću inspiracije i težnje, a ne pomoću želje. A opet, ako neko u ovom trenutku ima i želju i težnju, da li treba da napusti duhovnu stazu? Ne! On treba da se kreće pomoću svoje želje i da je postepeno smanjuje. Ako on danas ima pedeset posto težnje i pedeset posto želje, ne mora da odmah napusti svoj obični ljudski život. To bi bilo nemoguće. On jedino treba da poklanja više pažnje stazi težnje. Postepeno, postepeno, procenat želje će se smanjivati. Tada će doći dan kada će on zaista videti da ga jedino težnja ispunjava i da će ga ispuniti zauvek. Tada će automatski želja otpasti iz njegovog života, a život težnje će ga poneti do kraja puta, do Cilja.

Ponekad osećam da mi ide dobro u duhovnom životu, a ponekad čujem glas koji mi govori koliko sam odvratan, nestrpljiv, itd.

U sebi imamo dva bića. Jedno nas ohrabruje: “Idi napred, kreći se dalje! Činiš pravu stvar”. Ono drugo nas obeshrabruje. Govori nam da moramo da postanemo mnogo duhovniji, iskreniji i posvećeniji jer smo sada veoma loši. Nemojte da mislite da je glas koji vas ohrabruje vaš ego. Ne, to je vaša savest, vaše unutrašnje biće, koje vam govori da činite pravu stvar. Kada meditirate, to je kao da majka ohrabruje svoje dete. Dete se trudi da nešto uradi i majka kaže: “Dođi, dete moje, činiš pravu stvar. Ti napreduješ. Kreni dalje, nastavi. Idi onoliko brzo koliko možeš”. Ovo ohrabrenje i inspiracija mogu detetu dati ogroman podsticaj da ide napred.

Ali, postoji još jedno biće u vama koje neprestano čini da se osećate jadno govoreći da sve činite pogrešno; da niste iskreni. Ono uvek ukazuje na nedostatke i nesavršenosti u vašoj prirodi. Nemojte misliti da je ono što to biće govori istina. Ne, ono se jedino trudi da vas obeshrabri omalovažavajući vaše napore i uništava vaše samopouzdanje, praveći se da je objektivno. Time što vam govori da je to što radite, govorite i osećate pogrešno, ono vam ni na koji način ne pomaže da brže idete ka svom cilju. Ako vam neko govori da ste veoma loši, to vam uopšte ne pomaže. Naprotiv, ako imate makar i malo mogućnosti, to je uništava. Zato osetite da je glas koji vas ohrabruje božansko biće, a da je glas koji vas obeshrabruje nebožansko biće u vama.

Što se tiče nestrpljenja, ako ostanete u svetlosti svoje težnje, nećete biti nestrpljivi. Stalno ćete moći da vidite da se postepeno penjete visoko, više, najviše. Kada duševno meditirate, dobićete takvu radost da će vam samo vaše strpljenje reći: “Pogledaj! Dovelo sam te dovde, tek juče si počeo da se uspinješ a već si dovde stigao!”

Kao što ste spomenuli, mi smo svi tragaoci na ovaj ili onaj način, u svom sopstvenom stilu. Ali, kako da čovek zna da li uopšte duhovno napreduje?

To je veoma lako. Mi smo svi svesni svojih nesavršenosti - ljubomore, nesigurnosti, nerazumevanja, nečistote i tako dalje. Te teškoće, ili, možemo reći, nedostaci, svakog dana uznemiravaju naš um ili nas opsedaju. Moramo da znamo koliko smo puta sumnjali u druge, koliko smo puta podozrevali druge, koliko čistote smo imali u svom umu danas, i koliko smo se danas trudili da budemo na službi čovečanstvu. Onda, uporedimo današnji dan sa jučerašnjim danom, ili današnji dan sa vremenom od pre nekoliko meseci ili nekoliko godina - šta smo bili i šta smo sada.

Uzmimo, na primer, sumnju. Ako sumnjamo u druge, mi postajemo gubitnici, a ako sumnjamo u sebe, pravimo himalajsku grešku. Ako sumnjamo u druge, mi im ni na koji način ne pomažemo. A opet, mi ni na koji način ne snižavamo njihov nivo u njihovom unutrašnjem ili spoljašnjem životu. Zbog našeg iskustva sumnje ili našeg napada sumnje, oni neće izgubiti ništa. Mi samo snižavamo svoju sopstvenu svest.
Kad sumnjamo u sebe, to je kraj našeg duhovnog života. Bog je u nama, i raste i sija svakog momenta. Svakog dana On je u nama kao večno cvetajući San, ili možemo da upotrebimo izraz "Vizija". Ako sumnjamo u svoju sposobnost, to znači da nipodaštavamo Božji San koji nastoji da cveta u nama i kroz nas. Ako sumnjamo u sebe, mi jedino vidimo svetlost kroz našu sopstvenu ograničenu, apsolutno ograničenu viziju - a ne Božjom sveznajućom Svetlošću.

Da se vratim na Vaše pitanje, kako da znamo da li napredujemo? Mi znamo koliko smo srećni. Ako sumnjamo u nekog ili imamo nečiste misli i ideje, ili se valjamo u zadovoljstvima neznanja, nećemo se osećati srećno. Sreća dolazi onog trenutka kad se žrtvujemo radi višeg cilja. A opet, u najvišoj filozofiji, ne postoji takva stvar kao što je žrtva. Kad Vaša deca dođu da bi dobila Vašu nežnost, ljubav, pažnju, slatkoću i naklonost, to nije žrtva. To je uzajamna veza - Vaša ljubav prema njima i njihova ljubav prema Vama. U svetu ljubavi, takva stvar kao što je žrtva ne postoji. Ali, kad ljubav nedostaje, onda šta god da ja uradim za Vas, to jeste čin žrtve, a šta god Vi uradite za mene jeste čin žrtve.

I tako, mi možemo da napredujemo, zahvaljujući tome što želimo da pobedimo svoja ograničenja. Mi moramo da dođemo u svet da bismo proširili svoju svest, da proširimo božanstvenost koju imamo ili otelovljujemo.


Ovo je odgovor koji je Šri Činmoj dao 29. novembra 1999, gđi Shashi Tripathi, generalnom konzulu Indije u Njujorku.

Kako da uvećamo našu težnju, ili, kako je ti nazivaš, “glad za Bogom”?

Najvažnije je da pokušate da razvijete istinsku glad za Božijom ljubavlju, Božijom samilošću i Božijim blagoslovima. Ima dva načina da uvećamo našu unutrašnju glad.

  • Jedan način je da plačemo za Bogom kao što bespomoćno dete plače za svojom majkom.
  • Drugi način je da svoja dela ponudimo Bogu, a da pri tome ostanemo radosni.

Tragalac može da napreduje na oba načina.

U čemu je razlika između želje i težnje?

Želja je divlja vatra koja bukti i bukti i na kraju nas proždire. Težnja je blistavi plamen koji tajno i sveto uzdiže našu svest i na kraju nas oslobađa. Žeđ za Najvišim je težnja. Žeđ za najnižim je poništenje. Želja je očekivanje. Ako nema očekivanja, nema ni osuječenja. Kad ubijemo želju, izgradićemo istinsku sreću. Težnja je predaja. Predaja je čovekovo svesno jedinstvo sa Božijom Voljom.

Kako da najbolje iskoristimo vreme da poboljšamo našu unutrašnju težnju?

Ti si tragalac. Dok se moliš, koncentrišeš i meditiraš, moraš da osetiš da je svaka sekunda beskrajno važnija nego što si mislio nekad, pre nego što si ušao u duhovni život. Ovaj trenutak može š da upotrebiš ili da meditiraš, ili da ogovaraš nekog i gajiš nečiste i nebožanske misli.

Postoji li neki poseban način da ubrzamo ostvarenje?

Da, postoji poseban način i on se zove svesna težnja. Bog mora da bude na prvom mestu. Težnja, untrašnji vapaj, treba da dođe iz fizičkog, vitala, uma, srca i duše. Naravno, duša je težila sve vreme, ali fizičko, vitalno, mentalno i psihičko biće moraju da postanu potpuno svesni toga. Kad svesno težimo u svim delovima našeg bića, moći ćemo da ubrzamo dolazak oslobođenja.

Kako se teži?

Teži se ispravnom koncentracijom, ispravnom meditacijom i ispravnom kontemplacijom. Težnja obuhvata i meditaciju i molitvu. Bilo je mnogo svetaca na Zapadu koji nisu marili za meditaciju; oni su ostvarili Boga pomoću molitve.

Onaj ko se moli oseća da ima unutrašnji vapaj da ostvari Boga, a onaj ko meditira takođe oseća potrebu da Božiju Svest unese pravo u svoje biće. Razlika između molitve i meditacije je sledeća: kad se molim, ja govorim, a Bog sluša; a kad meditiram, Bog govori, a ja slušam.

O koncentraciji

Zašto bi trebalo da se koncentrišemo i meditiramo na srce umesto na um?

Pre nego što se koncentrišete na srce ili bilo šta drugo, samo nekoliko minuta razmislite o umu, ne dozvoljavajući umu da misli na bilo šta. Odvojite sebe od uma i posmatrajte um. Pogledajte šta je on uradio za vas i da li ste zaista zadovoljni njegovom sposobnošću. Um vam je dao mnoge stvari, ali, da li u duhovnom životu vredi imati te stvari ili ne? U običnom ljudskom životu um je od vrhunskog značaja. Bez njega ne bismo mogli da pravilno funkcionišemo. Ali, ako uđete u duhovni život, videćete da većina onoga što vam daje um predstavlja samo informaciju, a ne prosvetljenje. Velika je razlika između te dve stvari. Vi čitate knjige i pričate sa ljudima i od njih dobijate mnogo informacija. Ali, gde je prosvetljenje? Možete da pročitate stotine stranica ili da razgovarate sa stotinama ljudi, ali nećete dobiti prosvetljenje. Zato, kada pomislite na ono što vam je um dao, pomislite istovremeno i na ono što vam je najviše potrebno, pa ćete videti da um nije ispunio tu potrebu. Pošto vas je vaš um razočarao, zašto biste se na njega koncentrisali?

Kada se jednom potpuno razočarate u ograničenu sposobnost uma, postaće vam moguće da se koncentrišete na srce. Sve dok imate ogromnu veru u svoj um, um koji komplikuje i zbunjuje sve, bićete osuđeni na razočaranje u meditaciji. Obični ljudi misle da je komplikovanje mudrost. Ali, duhovni ljudi znaju da je komplikovanje opasno. Bog je veoma jednostavan; Svetlost je veoma jednostavna. U našoj jednostavnosti i iskrenosti boravi stvarna Istina, a ne u komplikovanosti. Komplikovanost je sama po sebi uništenje.

Ako meditirate u umu, moći ćete možda da meditirate pet minuta, a od tih pet minuta, možda ćete jedan minut meditirati veoma snažno. Nakon toga ćete osetiti da vam je čitava glava napeta. U početku stičete radost i zadovoljstvo, a zatim ćete možda osetiti kao da je sve gola pustoš. Na pet minuta dobijete nešto, ali ako biste hteli da odete dalje od toga, možda nećete osetiti ništa. Ako meditirate u srcu, doći će dan kada ćete početi da se osećate zadovoljno. Ako meditirate u srcu, onda meditiratena mestu gde prebiva duša. Istini za volju, svetlost i svest duše prožimaju čitavo telo, ali postoji posebno mesto gde duša boravi većinu vremena, a to je srce. Ako želite prosvetljenje, ako je vaš krajnji cilj prosvetljenje, prosvetljenje ćete dobiti od duše koja je u srcu. Kada znate šta hoćete i gde da to nađete, razumna stvar je da odete na to mesto. Inače, biće to kao da si otišli u gvožđaru po povrće. Ako se koncentrišete na um, bićete obeshrabreni i razočarani. Nećete dobiti to što tražite jer ste otišli na pogrešno mesto.

Zar nije neophodno prvo kontrolisati um da bi se primila božanska Svetlost?

Ako hoćemo da kontrolišemo um našom voljom, to će biti kao da tražimo od majmuna da nam ne smeta. Po samoj svojoj prirodi, majmun ujeda i štipa. Nemoguće je zaustaviti ga. Ali, mi možemo da na površinu iznesemo svetlost duše koja ima neograničenu moć. Kada je u spoljašnjem svetu neko superiorniji po snazi ili moći, on nastoji da kazni one koji mu smetaju. Međutim, u duhovnom svetu, svetlost duše i svetlost srca neće kazniti um.

Naprotiv, svetlost će se ponašati kao izuzetno saosećajna majka. Ona će izaći na površinu i pokušaće da preobrazi um. Ona će osećati, baš kao i majka, da je nesavršenost njenog deteta njena sopstvena nesavršenost. Srce će osećati tamu, nečistotu i mrak uma kao sopstvena ograničenja, a istrovremeno će moći da ponudi umu svoju svetlost – svetlost koju dobija iz duše. Moramo da koristimo višu moć, svetlost duše, da bismo kontrolisali um. Ako pokušamo da kontrolišemo um a da nismo odozgo spustili božansku Svetlost, nećemo uspeti.

Šta podrazumevaš pod koncentracijom?

Koncentracija je javna tajna usredsređivanja čovekove pažnje na neki predmet ili osobu da bi se ušlo u njih i da bi se čovek poistovetio sa tim predmetom ili osobom. Krajnja faza koncentracije je otkrivanje i pokazivanje skrivene krajnje istine u predmetu koncentracije. Ne možemo ni da zamislimo šta sve koncentracija može da učini u našem svakodnevnom životu.

Kakav objekat je najbolji da na njega upravimo pogled da bismo se koncentrisali?

To zavisi od svakog pojedinca. Nekim ljudima je lakše da pogledaju plamen sveće i koncentrišu se na njega, dok je drugima lakše da gledaju neki lep cvet. Treći, opet, više vole da gledaju Sunce na izlasku i koncentrišu se na njega. Zato, ako nekog iznutra raduje da se koncentriše na neki određeni predmet, on bi trebalo da se koncentriše baš na taj predmet kako bi postigao svoj cilj.

Možemo da se koncentrišemo u bilo kom trenutku, na bilo kom mestu, u bilo kom položaju; to ne mora da se radi sedeći. Kad nas unutrašnje biće primora da se koncentrišemo, mi se koncentrišemo. Nema utvrđenog pravila da bi trebalo da se koncentrišemo dok stojimo ili sedimo u položaju lotosa. Kad nas unutrašnje biće nadahne, mi težimo, a ta težnja se može izraziti bilo u obliku koncentracije, bilo u obliku meditacije.

O interesovanju za duhovnost

Je li stvarno radost to što stvara prosvetljenje?

Da. Bog je stvorio ovaj svet iz radosti. Mi koristimo duhovni izraz „blaženstvo“. U Vedama stoji: „Iz blaženstva smo došli. U blaženstvu rastemo i na kraju našeg putovanja, ulazimo u blaženstvo“. To znači da se vraćamo našem izvoru.

Ako imate radosti, onda stvarate, kao dete. Dete je sve vreme radosno. Zato ono može da svuda radi razne stvari. Ako sam osamdesetogodišnjak bez nekog interesovanja u životu, hoću li išta stvoriti? Kada smo srećni, mi hoćemo da nešto učinimo za ostali svet. Kada se osećamo jadno, ne činimo ništa, ni za sebe ni za bilo koga drugog.

 

(Ovo pitanje na koje je Šri Činmoj odgovorio postavio je Robert Svon, urednik australijskog magazina „Simply Living“, 14. septembra 1984. u Kanberi)

Kažite nam nešto o odricanju.

Iz strogo duhovne perspektive, takozvano zemaljsko odricanje nije neophodno za aspiranta. Ako odricanje znači da neko ostavi po strani svoju porodicu, ako odricanje znači da ne mari za društvo i čovečanstvo, onda želim da kažem da bez obzira čega se odreknemo danas, sutra će biti nešto drugo što će nam stajati na putu. Danas nam je porodica prepreka; sutra će to biti naši prijatelji; prekosutra naša zemlja, a narednog dana svet. Takvoj vrsti odricanja nema kraja.

U duhovnom životu mi svakako treba da se odričemo. Čega ćemo se odreći? Odreći ćemo se straha, sumnje, nesavršenosti, neznanja i smrti. Mi se nećemo odreći pojedinih osoba; odreći ćemo se osobina koje stoje na putu našem sjedinjenju sa Božanskim. Kad uđemo u duhovni život, mi dobijamo priliku da se odreknemo, bolje rečeno, da preobrazimo te osobine. Kad govorimo o odricanju ili preobražavanju nečega, smesta pomišljamo na neznanje. Zaista je to jedina stvar koju treba da preobrazimo u našem duhovnom životu. Ako neko kaže da će se odreći sveta da bi ostvario Boga, hteo bih da kažem da se on vara. Danas će se odreći sveta, a sutra će uvideti da Boga ne treba tražiti ni na kom drugom mestu; On je u samom svetu. Šta ga sprečava da vidi Boga u svetu? Njegov stav. Da bi video Boga u čovečanstvu, on mora da ukloni veo neznanja koji leži između njega i ostatka sveta. Kad se taj veo ukloni, nema čega da se odričemo. Mi vidimo Boga, mi osećamo Boga, mi smo u Bogu, ovde i u onostranom.

Svet je kao Sahara. Ljudi su kao zrnca peska. Kakvu ulogu može da odigra zrnce peska?

Ako je danas jedan beskrajno mali deo spreman da pomogne, a sutra mu se pridruži i drugi, tada će postepeno cela pustinja prerasti u nešto savršeno. Savršenstvo je kao zarazna bolest. Danas će ono rasti u vama; a onda, kada sutra ja sednem pred vas, vaše savršenstvo će me inspirisati. Čak i ako ne želite da mi date to što iznutra imate, ja ću to moći da uzmem, svesno ili nesvesno.
Pojedinačno savršenstvo je od vrhunskog značaja. Svet nikada neće biti savršen sve dok svaki pojedinac na svetu ne postane savršen. Ne možemo da očekujemo da čitav svet postane savršen preko noći. A ako budemo mogli da postignemo pojedinačno savršenstvo, tada će i svetsko spoljašnje savršenstvo postepeno rasti. Najpre moramo da rešimo naše sopstvene probleme – to će reći, moramo da postignemo naše sopstveno prosvetljenje. Jedino ako imamo unutrašnje prosvetljenje, možemo ga proširiti. Ali, ako kažemo: „O, svet je tako ogroman, šta tu može da učini prosvetljenje jedne osobe?“, tada grešimo. Danas će biti prosvetljen jedan, sutra dvojica i tako dalje. Polako, sigurno i pouzdano, mi se trudimo da ispoljimo božanstvenost u sebi. Ono što nam je potrebno jeste beskrajno strpljenje. Hajde da imamo to strpljenje, koje je svetlost naše svesti koja se stalno širi.

Kako se približavamo novom milenijumu, javlja se neki osećaj očajanja. Da li mislite da je ovo poseban trenutak za sudbinu čovečanstva? Postoji li neki drugi način da se gleda na to?

To je veoma ozbiljno pitanje. Ja nisam prorok; hteo bih jedino da kažem da stvari ne mogu biti crnje. Budućnost ne može biti gora nego što je sadašnjost, ili što je bila prošlost. Mi smo stigli do dna, do dna provalije; sad stvari moraju da krenu nabolje.

A opet, moramo da znamo da time što sagledavamo mračnu stranu nekog pojedinca u današnjem svetu, time ne iznosimo svetlost na površinu. Svet je pun očajanja; ali, Bog nije stvorio ovaj svet za patnju. Kad nešto stvorimo, mi to ne činimo sa mišlju: “Stvorio sam ovo da bih mučio sebe”. Bog je stvorio ovaj svet da donese Sebi radost. Patnju u svetu smo izazvali mi.

To je velika igra; mi je zovemo Kosmička Igra, ili Kosmička Lila. U igri, ponekad ne znamo koja će strana pobediti. To je veoma komplikovano. U ovoj Igri odvija se borba između svetlosti i tame. Kad tama pobedi svetlost, ona pokazuje svoju nadmoć. Ali, kad svetlost pobedi tamu, ona pokazuje svoju bliskost. Kad tamni deo naše prirode pobedi nešto, on se ponaša kao Julije Cezar kad je rekao: “Dođoh, videh, pobedih”. Ali, kad dobra strana u nama pobedi nešto, ona kaže: “Došao sam, video sam te, voleo te i postao jedno sa tobom”.

Ono kroz šta svet prolazi u poslednjih pedeset ili sto godina je samo privremena vladavina tame. Neko vreme, tama je pokazivala svoju nadmoć. Ali, sad svetlost dolazi da zagrli i prosvetli tu tamu. To se neće dogoditi danas ili sutra, već u bliskoj budućnosti. Ljudi su dugo koristili moć uma, a ona nam je donela samo jad i patnju. Ako imam dva načina da priđem stvarnosti, a jedan od njih mi donosi samo nesreću, zar neću jednog dana početi da koristim drugi način? Taj drugi način je put srca i brzo se približava dan kad će moć srca zameniti moć uma.

U skladu sa vedskim mišljenjem, mi smo sada u kali jugi. Zar nije tako?

Ako kažemo da su u vedsko doba ljudi bili duhovniji ili prosvetljeniji, to će biti žalosna greška. Stvar je u tome što nama pričinjava ogromnu radost da kažemo kako su naši preci bili veoma duhovni. Prošlost uzdižemo u nebesa. Ali sve moramo da smatramo duhovnim razvojem. Seme koje je posađeno u vreme Veda imalo je silan potencijal. Postepeno, postepeno je postalo drvo i sada cveta duhovnošću.

Ništa nije dotaklo najdublji bezdan. Sve se uzdiže, visoko, sve više, najviše. Ako stvari posmatramo sa svetlije strane, vedski proroci su se molili i meditirali. Oni su nam dali inspiraciju. Sada se na toliko mnogo mesta ljudi mole i meditiraju.

Kada ljudi ne teže, kada se svest snizi, to se zove kali juga. Ali želim da kažem, da li postoji neko vreme kada svest nije bila snižena? U vreme Mahabarate, pre pet hiljada godina, zbog čega je Šri Krišna morao da se bori protiv Kaurava? On Lično je tražio od Pandava da se bore protiv loših sila. Dakle, kao što vidite, čak i pre pet hiljada godina, u svetu su postojali nebožanski elementi. A da možete da budete svesni satja juge,Zlatnog Doba, videli biste da je i u to vreme na zemlji bilo bezbroj nebožanskih ljudi.

Naš cilj nije da gledamo unazad, da ulazimo u prošlost. Naš cilj je u budućnosti, u Večnom Sada. Juče sam puzao, a onda sam počeo da hodam. Nekoliko puta sam pao. Potom sam počeo da trčim. Hoće li mi pomoći da se setim da sam puzao? Neće. Jedino što će mi pomoći je misao: „Ja sam trkač. Hoću da budem još bolji trkač, hoću da budem izvrstan trkač“.

Imaju li čuda ikakvu vrednost?

Najveće čudo je kad se ostane sekundu više u božanskoj svesti. Ako možete da boravite sekundu duže u božanskoj svesti, onda je to vrhunsko čudo na zemlji. Čuda ne pomažu da se postigne Bogoostvarenje. Daleko od toga. U stvari, čuda mogu stvoriti sve vrste problema.

Jednom je bio jedan Učitelj čije su okultne moći privlačile mnogo učenika, ali Bog mu je rekao da prestane da ih koristiti. Onda je počeo govoriti učenicima da je izgubio sve svoje moći, da bi ga tragači za čudima napustili. Onda je započeo pravi duhovni život. Stvarno čudo je kad se boravi u najvišoj svesti. Nisu čuda koja je Hrist izveo ono što je navelo svet da ga obožava, već beskrajno Saosećanje i Ljubav koje on večno otelotvoruje.

Koliko ljudi se okreće duhovnom životu samo iz očajanja?

Ja bih rekao da se većina okreće duhovnom životu iz očajanja, a ne zbog potrebe duše. Vrlo malo ljudi počne od početka svog postojanja da gradi život na potrebama svoje duše. Većina ljudi se okrene duhovnom životu iz obične frustracije, kad uvide da ih svet nemilosrdno muči i da nema nade. Ali ako ljudi uđu u duhovni život, moraju znati da ne bi trebalo da ga prihvataju kao neko bekstvo. Mnogi ljudi misle da ih je spoljašnji život razočarao, pa žele da prihvate unutrašnji život kao bekstvo. Ali ne, unutrašnji život nije bekstvo. Unutrašnji život će nam pokazati istinu i svetlost. I više od toga, on će nas voditi i dati nam poruku prosvetljenja i preobražaja.

Ovde me prijatelji stalno pitaju šta je to duhovnost i šta ćemo preduzeti što se tiče gladi i siromaštva u Indiji.

Moramo da znamo šta možemo da očekujemo, a šta ne možemo da očekujemo od prave duhovnosti. Na nesreću, ono što ne samo zapadni svet, već ceo naš današnji svet očekuje od duhovnosti, jesu čuda. U svakom momentu, zapadni svet i istočni svet vape za čudima. Oni misle da duhovnost treba da izleči sve i da reši sve probleme jednim potezom. Zašto ljudi to očekuju od duhovnosti? Prava mistika, prava duhovnost, nije čudotvorstvo. Prava poruka duhovnosti jeste da živimo jedan viši život, jedan preobražen život, jedan obogotboren život.

Iskreni tragalac u sebi vidi mnoge životinje: gnev, sumnju, strepnju, iskušenje, pohlepu i ljubomoru. Te životinje moramo da pobedimo da bismo dostigli najviši Cilj duhovnosti – svesno jedinstvo sa Svevišnjim. Zato, ako tragalac ima sumnji, ako oseća strah, ako je ljubomoran, onda to mora da pobedi. On mora da pobedi sve životinje u sebi.

Poruka duhovnosti je prevazilaženje naše sadašnje svesti, koja je napola životinjska. Mi hoćemo da živimo božanski, hoćemo da se uspinjemo visoko, više, najviše, kako bismo mogli da postanemo potpuno jedno sa celim svetom. To možemo da postignemo pomoću prave duhovnosti. Ali, većina ljudi od duhovnosti očekuje nešto sasvim drugo. Oni hoće da njihove bolesti budu izlečene ili da im se prorekne budućnost. Ne! Duhovnost će nam dati to što ona ima da ponudi. Onome ko vodi duhovni život, duhovnost će dati unutrašnji mir, unutrašnju svetlost, unutrašnju radost. Ono što duhovnost hoće da ponudi je obogotvoren život i to je ono što možemo da očekujemo od duhovnosti.


(Odgovor Šri Činmoja na pitanje koje je postavio jedan indijski student posle predavanja Šri Činmoja, 18. novembra 1970. na Univerzitetu Lids u Engleskoj. Pitanje u celini je glasilo: "Pošto smo se rodili i odrasli u Indiji, mnogi od nas bili su okruženi sa dosta duhovne filozofije i misticizme te zemlje, ne zato što smo neki vernici, već zato što je to bio deo te sredine. Ovde me prijatelji stalno pitaju šta je to duhovnost i šta ćemo preduzeti što se tiče gladi i siromaštva u Indiji. Oni me pitaju kako to da naša duhovnost ne leči sve na čudesan način. Ja ne mogu da odgovorim na to pitanje. Možete li mi pomoći? Možete li mi reći šta duhovnost zaista može da ponudi čovečanstvu?")

Kada Vam je palo na pamet da u vama postoji unutrašnje Sopstvo? Pošto ste otkrili da imate unutrašnje Sopstvo, kako ste se povezali sa drugim ljudima koji nisu svesni da imaju unutrašnje sopstvo?

Znao sam intuitivno, od ranog detinjstva, da u meni postoji jedno dublje Sopstvo. Svako od nas ima unutrašnje sopstvo. Neki su toga svesni, a drugi nisu. Oni koji su toga svesni su, po našem shvatanju, duhovno razvijeni. Da bi stvorili most između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg sveta, između spoljašnjeg bića i unutrašnjeg bića, oni održavaju gorući plamen težnje. Ta težnja se zasniva na žrtvovanju sebe, spoljašnjem i unutrašnjem.

Pretpostavimo da ste otkrili vaše unutrašnje sopstvo i unutrašnji život i da ste otkrili rešenja za svoje unutrašnje probleme. Ali, neko pored vas je potpuno nesvestan unutrašnjeg života i unutrašnjeg sveta. Bilo bi vam veoma teško da ostvarite bilo kakvo unutrašnje razumevanje sa njim. On ne može da uđe u vašu svest, jer je običnom čoveku to veoma teško da učini. Ali, ako hoćete da stvorite most prema njemu, evo šta možete da učinite tokom svoje meditacije ili koncentracije. Najpre zaronite duboko u sebe i iznutra iznesite na površinu sva svoja slatka, suptilna i skladna osećanja. A potom ih svesno, tokom meditacije, ubacite u njega: u njegov um, u njegovo telo, u njegovo srce. Time ste stvorili most između sebe i njega.

U vašem unutrašnjem svetu ste sigurni. Vaša povezanost sa unutrašnjim svetom daje vam ogromno poverenje da izađete na kraj sa spoljašnjim svetom. Sada možete da pođete i govorite toj osobi o duhovnom životu, unutrašnjem životu, životu koji vam pruža pravu sreću. Tada on to može i sam da pokuša.

Zato najpre, kao kad svakodnevno zalivate neku biljku, hranite svoje unutrašnje biće meditacijom. Potom svojim kreativnim ispoljavanjem izađite u spoljašnji svet da biste načinili most između svojih unutrašnjih dostignuća i spoljašnjeg sveta, u kome će se odigrati vaše buduće ispunjenje.

Ima li razlike između prihvatanja života bez ispitivanja i sumnji i otkrivanja života?

Otkrivanje života je jedna, a prihvatanje druga stvar. Kad kažemo „otkriti život“, to znači da zaronimo duboko unutra i otkrijemo našu intuitivnu spoznaju Boga. Mi govorimo o samospoznaji, ali samospoznaja i spoznaja Boga su ista stvar. Kad otkrijemo svoje pravo sopstvo, mi spoznajemo Boga, pošto je Bog postoji u našem pravom sopstvu. Mi kažemo da je život kratak period od pedeset ili šezdeset godina. Ali, to nije pravi život. Pravi život je postojao pre stvaranja. On je u svemu što je stvoreno a takođe i prevazilazi sve stvoreno. Pravi život prolazi kroz smrt i postaje beskrajna Večnost i večna Beskonačnost; to je pravi život.

Zato je „prihvatanje“ reč koju bih upotrebio za naše svakodnevne aktivnosti. Vrlo često nama se svet smuči, pa ga proklinjemo zbog svoje sudbine. Sad govorim o našem spoljašnjem životu, našem svakodnevnom bivstvovanju. Ponekad ljudi čak žele da se ubiju zato što se osećaju osujećeno; oni osećaju da ih je svet napustio i da je za njih postao prokletstvo, umesto da bude dar. Zato, u tom slučaju, ja kažem: „Ne, suočite se sa svetom, suočite se sa problemom“. Čim stupimo u život, javljaju se određeni problemi. Ali, sam život nije problem. Život je prilika da ostvarimo Boga ovde na zemlji. Umesto da to uvidimo, mi osećamo da je život samo gomila problema, hiljade i milioni. Zato kažem da treba da prihvatimo svet i da se izborimo sa svojim problemima. Ali, kada se radi o unutrašnjem životu, to nazivamo otkrivanjem, zato što treba da otkrijemo svoje pravo sopstvo, a to je Bog. Samospoznaja i spoznaja Boga su jedna te ista stvar. Kad govorimo o unutrašnjem duhovnom otkriću, to nazivamo samospoznajom.

(Odgovor Šri Činmoja na pitanje koje mu je postavio g. Kinones Vidal, voditelj programa radio-stanice WKAQ, Portoriko, 17. avgusta 1968)

Da li postoji način da se put do samospoznaje skrati?

Postoje dva puta. Jedan je put uma, a drugi je put srca. Put srca je prečica. Ako hodamo putem uma, vrlo često imaćemo sumnje. Sumnjaćemo u sopstvenu težnju, sumnjaćemo u svoja iskustva i sumnjaćemo u svoje osećanje prema Bogu. Ovog trenutka volimo Boga, a narednog Ga možda ne volimo, jer Bog nije ispunio naše želje. Na putu uma stalno protivrečimo sopstvenim mislima. Ovog trenutka kažemo da je put vrlo dobar i napredujemo, a sledećeg, kada nam želje ne budu ispunjene i sumnje uđu u nas, naš napredak prestaje.

Drugi put je put srca. Ako volimo Boga, mi uskačemo u more mira, Svetlosti i blaženstva. Poput kapi koja se uliva u moćni okean, osećamo da smo postali sam okean. Kada koristimo um, on odmah pomišlja: “Biću uništen u tako nepreglednom okeanu”. A srce će reći: “Ne, skočiću. Kada uskočim, neću biti izgubljeno. Jedino ću postati beskonačno”. Srce je dete, a dete uvek ima veru u svoje roditelje. Prema tome, ako imamo Učitelja, imaćemo veru u njega, a imaćemo i veru u Boga, jer će Bog uvek činiti ono što je najbolje za nas. To je ono što osećamo ako sledimo put srca. Put srca je najkraći put.

Da li treba da uklonimo sve materijalne ciljeve da bismo ostvarili Boga?

Vrhunski je važno kako koristimo materijalni život. Materija sama po sebi nije učinila ništa loše Bogu; ona nije protivna božanskom. Mi smo ti koji materijalne stvari koristimo na pogrešan način. U materijalni život moramo da uđemo svetlošću svoje duše. Nož možemo da upotrebimo da bismo nekoga uboli, ili možemo da ga upotrebimo da bismo isekli neku voćku i podelili je sa drugima. Pomoću vatre možemo da kuvamo, a pomoću vatre možemo i da se opečemo ili nekome zapalimo kuću.

Treba da osetimo da materija i duh idu jedno s drugim. Materija treba da bude svesno ispoljavanje duha. Ako kažete da je materija sve, da ne postoji duh, da nema višeg života ni unutrašnje stvarnosti, moram da vam kažem da grešite. Postoji unutrašnja stvarnost, postoji beskonačna Istina koja želi da se ispolji u materiji i kroz nju. Materija je uspavana i mora da se probudi. Duh mora da vodi i oblikuje materijalni život.
Ipak, prvo treba da razumemo koja je namena materijalnog života. Ako pod materijalnim životom podrazumevamo niže vitalno uživanje i ispunjenje grubih želja, onda je beskorisno da istovremeno pokušavamo da prihvatimo duhovni život. Međutim, ako materijalni život znači život širenja - širenja srca, širenja ljubavi - onda materija i duh lako mogu da idu jedno s drugim. U materijalnom životu treba da osetimo mir, Svetlost i blaženstvo. Trenutno u umu vidimo ljubomoru, strah, sumnju i sve same nebožanske stvari. Ali, u samom umu možemo i moramo da osetimo sklad, mir, ljubav i ostale božanske osobine. Ako želimo ove božanske osobine od materijalnog života, onda materijalni život može savršeno da se usaglasi sa duhovnim životom.

Istinski materijalni život ne znači samo jesti, spavati i piti. Materijalni život je značajan život, koji vremenom treba da postane život posvećenosti. U ovom trenutku mi se na fizičkom nivou trudimo da posedujemo ljude i stvari, ali materijalni život će imati smisla samo kada budemo prestali da pokušavamo da posedujemo i kada počnemo da se trudimo da se posvetimo. Jedino kada sebe posvetimo Svevišnjem, neuporedivom cilju ostvarenja Boga, život će nam se otkriti kao poruka Istine, poruka beskonačnosti, večnosti i besmrtnosti.

Zar Vam ne izgleda da državne granice, ekonomske razlike i verske dogme dele ljudska bića na razne tabore, stvarajući neduhovnu sredinu i čineći da je za pojedince i za narode mir jedna daleka zvezda?

Ja zaista snažno osećam da državne granice i tome slično zaista ometaju rast evoluirajuće ljudske svesti. Ali, pre nego što dođe do buđenja naših društvenih institucija kao što su crkve i vlasti, trebalo bi da se pročiste um i duh pojedinaca. Duhovna i mentalna elita može da prožme mase svojom prosvetljujućom svetlošću. Kao što znamo, politika institucija i država obično je otelovljenje opšte svesti. Na tu politiku u znatnoj meri mogu da utiču prosvetljeni pojedinci. Majka Indija, posebno, nije bila bez takvih prosvetljenih duša, a nije ni ni danas.

Samo je pitanje vremena kada će samo vreme otvoriti put da duhovna svest prožme pojedince i njihovo društvo. Mi sa svoje strane treba da ulažemo svesni napor kako bi više sile odozgo mogle da se spuste i dodirnu najveće dubine naših srca koja tragaju. Kad se to desi, nestaće jaz koji vidimo između naše težnje i njenog ispunjenje u društvu.

Šta bi trebalo da učinimo kada se sretnemo sa ljudima koji imaju loše vibracije?

Ako sretnete osobu koja nije na duhovnom putu i koja bez prestanka oko sebe širi negativne vibracije, onda morate potpuno i svim srcem da se držite dalje od te osobe. Ne smete na nju trošiti svoje dragoceno vreme, dragocenu energiju, dragocenu inspiraciju i težnju. Ona je Božije dete i Bog će se pobrinuti za nju. U ovom času nije spremna za duhovni život; nije zrela. Pošto nije spremna, ne bi trebalo da je uznemiravate.

Nezrele i neprobuđene duše probudiće se u Božji odabrani čas. Kada su probuđene i kada žele pomoć, duhovni ljudi mogu da dođu da im pomognu. A ako se neka osoba prepušta negativnim mislima i negativnim delima, i istovremeno ne mari za duhovni život, tada duhovan čovek mora da se drži što je moguće dalje od takve osobe. On nimalo ne može da pomogne nekome ko je potpuno lišen težnje. U isto vreme, osoba koja ne teži može da stvori probleme i zbrku duhovnoj osobi. Dakle, duhovni tragalac ne bi trebalo da pokušava da ulazi u nju svojim ograničenim znanjem i svetlošću. Tragalac bi trebalo da ostane smiren u svom načinu života, a osobu koja ne teži trebalo bi da pusti da ostane u njenom. To je najbolje što tragalac može da učini.

Ako čovek koji je nezadovoljan svetom pobegne od sveta i potraži više nivoe postojanja, kako će ikad čovečanstvo uspostaviti mir i sreću na zemlji?

Vaše pitanje pokazuje izuzetan osećaj za duhovne vrednosti. Tačno, svet je potpuno nesavršen. Život stoji kao ogroman znak pitanja. Zlo vidimo svuda. Sve su to problemi sa kojima se susrećemo svakog dana. Štaviše, što je čovek duhovno napredniji, to je veća njegova patnja zbog današnjeg stanja sveta. On vidi tu bolest, on oseća tu bolest, ali nema odgovarajući lek. Čak i da ima lek, to nije dovoljno da izleči sve zemaljske tegobe. Zato on često oseća da njegova borba neće vredeti, pa kreće putem manjeg otpora, putem bekstva u Blaženstvo viših nivoa.
Ali, to se nikad neće desiti božanskom ratniku. On će se boriti dok se ne ostvari pobeda. Sad, šta podrazumevamo pod „pobedom“? To je uspostavljanje Carstva Božijeg ovde na zemlji, a ne u nekom višem svetu. Pošto božanski ratnik zna da je Božanstvo sveprisutno, on nastoji da Ga otkrije u svakodnevnom životu. Ako nismo zadovoljni svetom takvim kakav je, to nije razlog da ga napustimo. Naprotiv, treba da pokušamo da ga promenimo – fizički ili intelektualno ili duhovno, u zavisnosti od toga koliko smo sami razvijeni i kakve su nam sposobnosti.
Bog je savršeno Savršenstvo. To Savršenstvo se može dostići jedino kad dođe do neraskidivog ujedinjenja Materije i Duha, spoljašnjeg i unutrašnjeg Života.

Da li je nastojati da postanemo bolji ljudi u skladu sa duhovnim napretkom?

Te dve stvari moraju ići uporedo. One su kao lice i naličje istog novčića. Duhovnost znači unutrašnji napredak i spoljašnji napredak, ili, može se reći, unutrašnji napredak i spoljašnji uspeh. Samo kad je spoljašnji uspeh zasnovan na unutrašnjem napretku, taj spoljašnji uspeh neće sniziti našu svest. U suprotnom, ponos i oholost će nas sigurno odvesti u pogrešnom pravcu. Ali, ako je duhovnost prisutna duboko u nama, osetićemo da ono što činimo, činimo da bismo ispoljili Božju Svetlost u nama i kroz nas. Tada nas naše spoljašnje ispoljavanje - naše nesebično služenje čovečanstvu - neće odvesti u suprotnom pravcu, jer je duhovnost u njegovoj osnovi. Duhovnost i spoljašnji život, sa svojim raznovrsnim delatnostima, moraju ići zajedno. Mi ih ne možemo odvojiti. Ako ih odvojimo, bankrotiraćemo i u unutrašnjem i u spoljašnjem svetu.

Nekada su indijski mudraci, svamiju, sveci i duhovne ličnosti želeli da žive u pećinama Himalaja, da bi se molili i meditirali. Ali, ti dani su prošli. Ako hoćemo da prihvatimo Boga Tvorca, onda takođe moramo da prihvatimo i Boga tvorevinu. Duhovne figure iz drevne prošlosti želele su da prihvate samo Boga Tvorca, ne i tvorevinu. One su rekle: "Hajde da se popnemo visoko i ostanemo na vrhu Himalaja".
Ali Bog kaže: "Ako Me zaista volite, onda treba da siđete dole zarad jadnog čovečanstva, zarad ljudi koji su u podnožju planine, i služite ih svojom svetlošću, svojim blaženstvom, svojim mirom - bilo čime što ste postigli. Ako hoćete da se popnete gore, Ja sam tu da vam dam svetlost i blaženstvo, ali ja hoću da ih podelite sa čovečanstvom".

Zato je danas naša filozofija prihvatanje života, a ne odbacivanje života. Ako danas odbacimo svoje telo, ako ne obraćamo pažnju na njega, onda ćemo sutra odbaciti životnu energiju, narednog dana um, a dan nakon toga srce. I šta ćemo onda imati? Ništa. Ali, ako prihvatimo život, tada, ako je nešto pogrešno u našem telu, nastojaćemo da ga usavršimo. Ako je nešto pogrešno u našem vitalu ili umu, nastojaćemo da ih usavršimo. Ako nešto nije u redu sa našim vitalom ili umom, ako imamo ljubomoru ili nesigurnost ili druge prepreke, nastojaćemo da prevaziđemo te stvari. Na taj način ćemo usavršiti sebe. Samo tada možemo postati odabrani instrumenti Boga - ne negirajući, već prihvatajući svet takav kakav je, a potom preobražavajući svet.

Šta se dešava ako neko želi da uđe u duhovni život, ali mora da se prilagodi materijalnom životu?

Joga i život moraju da idu zajedno. Mi moramo da uđemo duboko u sebe da bismo otkrili duhovni život, ali ne negirajući pri tom materijalni život. Moramo da iznutra idemo ka spolja; mi ne možemo da zaronimo unutra ako prianjamo za vrednosti spoljašnjeg života. Nama je potreban unutrašnji život i u unutrašnjem životu će se naći beskrajna radost, mir i blaženstvo. Iz unutrašnjeg života, mi iznosimo na površinu naše unutrašnje, božanske osobine. Tada materijalni život može lako biti prilagođen.

Materijalni život, zapravo, ima pravi značaj samo kad ga podržava unutrašnji život. U današnjem svetu mi pokušavamo da odvojimo materijalni život od duhovnog života. U stvari, takve podele nema, ali, na nesreću, ljudi misle da čovek ili mora da prihvati materijalni život sa njegovim zadovoljstvima ili mora da bude potpuni asketa, tako da ne može biti kompromisa. To nije tačno. Materijalni život mora da se prihvati, ali ne u smislu totalnog popuštanja sebi. Materijalni život mora da se prihvati radi ispoljavanja naših božanskih, unutrašnjih osobina. Kroz materijalni život, mi ćemo morati da ispunimo poruku našeg unutrašnjeg života. Kako da to uradimo?

Čovek treba da nastoji da u svakodnevnom životu kombinuje i duhovni i materijalni život. On to može da učini pamteći nešto više ili dublje. Šta je to više i dublje? To je Bog, Božansko. Samo ako nam Bog pada na um pre bilo čega drugog, onda će Bog teći kroz sve, od duhovnog života do materijalnog života. Bog mora da bude na prvom mestu u našem životu, bez negiranja materijalnog života ili spoljašnjeg sveta. Ako Boga postavimo na prvo mesto, tad Bog, za naš račun, ulazi u spoljašnji svet, u materijalni svet. Ali, ako na prvo mesto postavimo materijalni svet, tad ne možemo da dosegnemo Boga, jer je pristup pogrešan. Polazeći od Boga treba da uđemo u materijalni život. Bog caruje u unutrašnjem životu i iz unutrašnjeg života moramo da Ga dovedemo u spoljašnji život. Tako se prilagavamo materijalnom životu i činimo ga jednim sa duhovnim životom.

Kako to da je duhovna sila toliko jaka, a svet ipak izgleda tako katastrofalno mesto?

Duhovna sila je jaka, ali koliko je ljudi prihvata? Koliko je ljudi želi? Od svih tih miliona ljudi u Njujorku, koliko ljudi teži? Ima mnogo više ljudi koji ne teže nego onih koji teže.  Nebožanske sile u svetu će početi da se opadaju jedino kada božansku silu prihvati i prigrli većina. Većina nas je prihvatila tamu kao prirodnu i normalnu, što je apsolutno pogrešno. Treba da se trudimo da osetimo da je Svetlost normalna i prirodna a da su neprosvetljene sile, fizičke sile, vitalne sile koje mi upotrebljavamo nenormalne i neprirodne.

Da li osećate da se ljudi u svetu sve više udaljavaju od duhovnog života, ili osećate da postoji postepeno buđenje u pravcu duhovnosti?

Lično sam ubeđen da su ljudi budniji i da se više nego ranije okreću prema svetlosti. Bio je period pre dvadeset ili trideset godina kad je mir bio samo reč iz rečnika. Ljudi su koristili tu reč, ali nisu tako mislili; nisu čak ni marili da znaju šta ta reč znači. Danas, međutim, ima mnogo ljudi na svetu koji najiskrenije veruju u mir i žele da žive životom mira. Mi još uvek nismo potpuno probuđeni, ali, u najmanju ruku, sada iskreno osećamo vrhunsku neophodnost da se postigne svetski mir.

Tako svet napreduje pomoću prihvatanja mira i svetlosti. Neki pojedinci svesno prihvataju tu poruku, dok je drugi prihvataju nesvesno. A opet, i dalje neki drugi je nisu svesni i ne mare za nju. Ali, ako gledamo u celini, tad sa svom iskrenošću moram da kažem da se više ljudi okreće svetlosti nego što je to ranije bio slučaj.

Kako se stiče ljubav prema čovečanstvu u zaista praktičnom smislu? To je lako reći, ali je teško primeniti.

Istina je da je lako reći da volimo čovečanstvo, ali da je u stvarnosti to samozavaravanje. Kako možemo da steknemo istinsku ljubav prema čovečanstvu? Da bismo voleli čovečanstvo, moramo da pođem Izvoru. Izvor nije čovečanstvo; Izvor je Božanstvenost. Ako zaista možemo da pođemo Izvoru i da volimo Božanstvenost, tada ćemo videti da Božanstvenost nije nešto odvojeno od čovečanstva.

Najpre moramo da volimo Boga, koji je sama Božanstvenost. Ako budemo mogli da volimo Boga, tada ćemo osetiti da se naše unutrašnje postojanje ne može odvojiti od Boga. Naše istinsko unutrašnje postojanje i Bog su jedno. Voleti Boga i voleti nas same na božanski način je ista stvar. Tada ćemo videti da je naše spoljašnje postojanje, koje je naša božanska ličnost, čitavo čovečanstvo.

Ako sebe volimo na egoističan način, tada ubijamo i vezujemo sebe. Treba sebe da volimo božanski, a ne emotivno ili egoistično. Treba da volimo sebe upravo zato jer Bog diše u nama, jer Bog želi da ispuni Sebe u nama i kroz nas. U ovom slučaju, naše unutrašnje postojanje i Božja Stvarnost su jedna te ista stvar.

Ako smo potpuno svesni ove istine, tada ćemo videti čovečanstvo u nama. Čovečanstvo nije oko nas ili van nas; ono je u nama. Ako postanemo jedno sa našim božanskim postojanjem, tada ćemo videti da je čitavo čovečanstvo u nama. Šta god je u nama, to je naše; šta god je spolja, to nije naše. Mi možemo da pomognemo da se ispuni i prosvetli samo ono što je u nama. Zato moramo da osetimo da je čovečanstvo u nama. Tada ćemo moći da istinski i efikasno pomognemo čovečanstvu.

Hajde da najpre uradimo najbitniju stvar. Ostvarenje Boga je najbitnije za duhovnog tragaoca, a ne čovekoljublje. Čovekoljublje je je veoma dobra reč, ali pravo čovekoljublje počinje iznutra. Rečeno je: „Milosrđe počinje kod kuće“. Isto tako i duhovnost, čovekoljublje i sve drugo moraju da počnu duboko u nama. A šta je tamo? Samo Bog, Stvarna Stvarnost! Hajde da najpre ostvarimo Boga. Tada ćemo videti da je svet u nama. Ako ne ostvarimo Boga, tada ćemo videti svet i čovečanstvo kao nešto odvojeno od nas. Ali, čim ostvarimo Boga, osetićemo da je čovečanstvo naše. Zato, hajde da najpre ostvarimo Boga, a zatim ćemo osetiti da je ostatak sveta u nama.

Zašto su ljudi sve gori, umesto da budu sve bolji?

Često čujem ovo pitanje od starijih ljudi, ali moram da budem veoma iskren. Da li je postojalo bilo koje doba na zemlji kada nije bilo konflikata, borbi, ratova? Borbi je bilo od nastanka civilizacije. Na početku perioda Mahabarate bilo je borbi, a i kasnije u vreme grčke i rimske civilizacije, takođe je bilo stalnih borbi. Sukobi su oduvek postojali na zemlji.

Naši daleki preci su boravili u šumama i džunglama. Oni su lovili i borili se. Sve su radili kao životinje. Mi smo duhovno evoluirali iz životinjskog carstva, ali se još uvek borimo, svađamo i ubijamo. Mi osećamo da svet postaje gori. Od naših roditelja, prijatelja, rođaka, kao i iz novina, čujemo da svet samo što se nije raspao. Ali, zapravo nije tako. Svet nije sve gori i svet neće biti uništen. Možda će biti upotrebljene atomske bombe, hidrogenske bombe, sve vrste bombi; ali čitav univerzum nikada ne može biti uništen niti razbijen na komade. Ljudi kažu da su se katastrofe dešavale u prošlosti. Kažu da je Atlantida potpuno uništena. Da, neki delovi sveta su uništeni, ali ne i čitav svet.

Na površini okeana se valjaju ogromni talasi, ali kada zaronimo dublje u vodu, videćemo da je sve mirno, tiho i spokojno, apsolutno spokojno. Svet je kao okean. Ljudi misle da će ih svet progutati ako uđu u svet. Oni svet vide spolja svojim ljudskim očima, pa su užasnuti. Iz daljine svet izgleda veoma loš, ružan i prljav. Ali čim zaronimo duboko unutra, mi vidimo samo jednu osobu, a to je Bog. Ako je Bog stvarnost u svakome, tada nam spoljašnje stvari koje vidimo ne mogu nikada biti uznemirujuće.

Zapravo, ništa ne postaje gore. Spoljašnja situacija je možda loša, svest sveta je možda loša, ali svest kod nekih pojedinaca se uspinje naviše. Ako vidimo Boga u mnogostrukosti Njegove Tvorevine, tada moramo da osetimo da svet napreduje.

Pravi napredak je iznutra i taj napredak postepeno izbija na površinu. Zato, ako sagledamo celovitost sveta, nećemo reći da svet postaje gori. Ne, svet teži. Jedan deo sveta možda želi da se prepire, bori, pravi štetu i uništava, ali unutrašnja svest sveta ne može da pada naniže. Ne može, jer sam Bog gura zemaljsku svest naviše. Ako nas Bog gura ka svetlosti, onda ćemo na kraju morati da vidimo svetlost. Mi smo sada kao divlji slonovi, trčimo tamo-amo. Doći će dan kada ćemo postati kao odani i verni psi. Sledićemo Božje vođstvo.

U kojoj meri filozofija Istoka utiče na Zapad?

Istočna filozofija je zasnovana na unutrašnjoj stvarnosti, dok je zapadna filozofija spoljašnja struktura. Istočna filozofija je kao seme, a zapadna filozofija je kao drvo. Ali mi osećamo da drvo ne može da bude lepo ni plodno ukoliko seme nije veoma produktivno. Zato ne samo da seme treba da bude dobro, već i tlo treba da bude veoma plodno.

Istočna filozofija i zapadna filozofija moraju da idu zajedno. Unutrašnja staloženost je filozofija Istoka, a spoljašnja moć je fillozofija Zapada. Unutrašnji spokoj i spoljašnja moć moraju da idu zajedno da bismo mi bili ispunjeni.

Šta vi mislite o velikoj zainteresovanosti za duhovnost u SAD, koja je u velikoj meri u obliku traganja za nečim što, ako nisu kvazireligije i pokreti, onda je ponekad nejasan nju ejdž?

Duhovnost je u Sjedinjenim Američkim Državama veoma složena stvar. Ona je kao ogromni talasi okeana: oni idu gore-dole. Možda slično iskustvo dobijamo svuda. Pre trideset ili četrdeset godina, tamošnja mlada generacija je bila mnogo više zainteresovana da prihvati i sledi duhovni život. Na moju veliku žalost, ja ne vidim i ne osećam isti takav unutrašnji poriv danas. Možda se i grdno varam. Ni u kom slučaju ja ne kritikujem mladu generaciju. Ja sam sto posto jedno sa mladima u njihovim srcima i životima.

Postoji još jedan faktor. U to vreme, sve novo što se dešavalo bilo je podržano ohrabrenjem. Mladi ljudi su osećali ohrabrenje duboko u sebi kada su se upuštali u nešto novo, izazovno i prosvetljujuće. Ali u današnje vreme, izgleda da ljude ništa značajno ne zanima onako kako ih je zanimalo pre trideset ili četrdeset godina.

Ljudima je potrebna nova svetlost i nova svest. Oni žele da izađu iz starih dostignuća, ili, moglo bi se reći, iz močvare života, ali ne znaju kojim putem da krenu. Oni osećaju da ih je prošlost izneverila. Sada se plaše budućnosti. Ne žele da probaju ništa novo upravo zato što u njihovim životima caruju nesigurnost i strah.

Ljubav prema pokretima nju ejdža bila je mnogo jača u prošlosti. Trebalo bi da pozdravimo sve što je novo. To možda neće ostati i ne može ostati novo. Ako hoćemo da postignemo ili postanemo nešto novo, onda moramo da budemo veoma, veoma strogi u našim unutrašnjim molitvama i meditacijama.

Uspeh zavisi od naše rešenosti i snage volje. Napredak zavisi od naše predaje, unutrašnje i spoljašnje, Božijoj Volji dok se krajnje duševno molimo i meditiramo i sa velikom ljubavlju služimo čovečanstvu.

Svaki trenutak nam donosi jedan novi san, jednu novu stvarnost, jedno novo nadahnuće, jednu novu težnju i jedno novo dostignuće.

(iz intervjua holandskom uredniku Jonu Koopmanu, 2005.)

O meditaciji i religiji

Smatrate li da bi roditelji trebalo da podučavaju decu religiji ili bi deca trebalo da budu slobodna da izaberu svoj vlastiti oblik obožavanja kad odrastu?

Dok je dete još nedoraslo, ono ne zna koja hrana je dobra a koja hrana je loša, pa je vaša obaveza, kao majke ili oca, da mu date ono što osećate da je dobro za njega. To nije nametanje, to je davanje. Otkrili ste da je nešto istinito, da je nešto dobro ili loše. Zar je pogrešno da svoje otkriće ponudimo svojoj deci? Kad dete dovoljno odraste da donosi sopstvene odluke, neka otkrije svoju vlastitu stazu. Kad mu bude trinaest ili četrnaest godina i kad njegov um bude razvijen, tada će moći da bira samo.

U početku je dete apsolutno nevino i ne zna. Ako ne nahranimo dete zato što ne znamo šta voli da jede, onda ćemo ga jednostavno izgladneti do smrti. I u duhovnom životu, ako dete ne hranimo od samog početka učeći ga da ima veru u Boga i da se moli Bogu ili da ponavlja Božje ime, da bude velikodušno, ljubazno i tako dalje, kako će onda naučite ove stvari? Velika obaveza roditelja je da podučavaju decu. Kad deca odrastu, ako ne ostanu na stazi roditelja, ako osećaju da sve znaju bolje, onda je to njihova stvar. Ali bi roditelji trebalo da im daju bar neke osnove na kojima će izgraditi dobar život.

Kad se dete rodi, roditelji ne kažu: „Mi ne znamo hoće li mu se svideti naš dom, pa je najbolje da ga ostavimo na ulici, pa kad odraste može odlučiti da li da bude sa nama ili s nekim drugim“. Takva ideja bi bila smešna. A ako roditelji ne daju detetu nikakvu religioznu poduku dok je mlado, oni u suštini rade istu stvar njegovom unutrašnjem životu. Zato roditelji strašno greše kad kažu da decu treba pustiti da sama otkriju svoju stazu kad odrastu. Ako se deci ne ponudi nikakva staza dok su mlada, kad odrastu neće imati nikakvu stazu. Ljudi kažu da je Amerika zemlja slobode i da će deca kad odrastu uraditi ono što osećaju da je najbolje. Od samog početka ostavljaju deci ogromnu slobodu da rade šta žele; pa kad deca postanu neznalice i nedisciplinovana kad porastu, roditelji kažu: „O, nikako nisam mogao da očekujem da će moja deca biti ovakva“. Ali to je greška. Dok odgajaju decu, roditelji ne mogu samo da vode računa o sopstvenom životu a da zanemare decu. Neophodno je da svojoj deci pruže ogromnu ljubav, naklonost i brižnost. Ako ponude deci ljubav, pa ako nekog dana deca na to ne reaguju, sledećeg dana moraju biti spremni da daju još više. Roditelji moraju znati šta znači strpljenje. Danas moraju davati bez rezerve, pa čak i ako deca na to uopšte ne reaguju, sutra to moraju uraditi ponovo. Zadatak roditelja je da samo daju i daju i ne očekuju ništa. Kad dođe vreme, deca će im biti zahvalna.

 

Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje 1975. godine, tokom jednog od sastanaka posvećenog meditacijama za mir koje je redovno održavao dvaput nedeljno u Ujedinjenim nacijama u Njujorku.

Kakva će biti budućnost religije?

Religija predstavlja zemaljski aspekt božanstvenosti koju otelovljuju Spasitelj Hrist, ili Šri Krišna, Gospod Buda i drugi. Ona predstavlja telo ili spoljašnju odoru njihove božanstvenosti. Telo ne može da potraje; samo će svest, unutrašnja božanstvenost koja se ispoljila i zauvek se ispoljava kroz Isusa Hrista, Gospoda Budu i druge trajati i trajati i trajati.

Ja snažno verujem da će ljudi, kad budu vršili religioznu službu u budućnosti, biti svesniji činjenice da mi pripadamo jednoj duhovnoj porodici. Nekada je i sama ta ideja bila previše za čovečanstvo. Sada smo bar u stanju da govorimo o tome. Pre pedeset godina reč „mir“ nije bila korišćena kao što se koristi sada; koristile su se druge reči. Ali, u poslednjih devet ili deset godina svi govore o miru. Iako jedna zemlja možda baca bombe na drugu zemlju, „mir“ je i dalje naša mantra! Doći će dan kad će se ne samo ostatak sveta smejati toj zemlji, već će čak i ta zemlja početi da se smeje sebi. Ona će shvatiti da samo govori o miru, a radi potpuno suprotnu stvar. Tada će ona pokušati da se ispravi.

Pretnja nuklearnog uništenja neće se nastaviti, jer će već za trideset ili četrdeset ili pedeset godina moć srca postati mnogo, mnogo jača. Postoji velika nada da će se politika najzad predati duhovnosti. Pojedinačne slučajeve smo već videli u istoriji - na primer, indijski kralj Šivađi. Najpre je radio na svoj sopstveni način, a kasnije se predao božanstvenosti. Prema tome, unutrašnji svet se budi. U nekim slučajevima u današnjem svetu, unutrašnja moć postaje istaknutija i življa spolja. Vi vidite kako danas Rusija pati u političkom svetu, ali u unutrašnjem svetu Rusija je probuđena. Unutrašnja moć i unutrašnje buđenje Rusije postaće veoma iznenađujuće i zapanjujuće.

 

(Na ovo pitanje Šri Činmoj je odgovorio tokom svoje posete Mjanmaru, 1995.)

S obzirom da verske razlike mogu da stvore toliko netolerancije u svetu, kakav bi bio ispravan stav prema veri drugih ljudi?

Nijedna religija ne uči nas da mrzimo ljudski rod. Mi, ljudska bića, smo ti koji biramo da mrzimo jedni druge. Ali, duhovni Učitelji najvišeg reda, koji su osnivači i očevi raznih religija, uče nas jedino da volimo. Ja sam hindus. Moji preci, vedski mudraci, učili su nas da volimo svakog. Spasitelj Hrist je takođe doneo poruku ljubavi. Ako se udubimo u bilo koju religiju, u njoj ćemo naći poruku ljubavi. Zato ja osećam da sve religije treba uvažavati i diviti im se.

Religija je kao kuća. Kakve koristi imam ako vam kažem da je moja kuća lepša od vaše kuće? Ako ste vi srećni u vašoj kući a ja sam srećan u mojoj kući, zašto bismo se prepirali? Ja se prepirem sa vama samo zato što nisam zadovoljan onim što imam. Da sam stvarno zadovoljan, da u meni postoje sreća, mir i blaženstvo, da li bih u po noći pokucao na vaša vrata da vam kažem da izađete napolje i da se prosvetlite? Hajde da se prvo ja prosvetlim. Kad jednom postanem sunce, tek ću onda ponuditi moju svetlost i prosvetljenje vama i drugima. Tada se neću svađati sa vama; samim tim što sam u vašoj blizini, širiću prosvetljenje i svetlost i vaše srce će ga spontano primati. Tama drugih mi smeta jedino kada je moja svetlost ograničena, ili kad sam u tami. Kad moje unutrašnje biće bude preplavljeno svetlošću, neću se boriti ni sa kim.

 

Odlomak iz intervjua koji je Šri Činmoj dao g. Džonu Kernsu i gđi Niks Pikaso, istraživačima koji su sarađivali sa Majkom Terezom u pisanju njene knjige “Jednostavni put”. Intervju je održan u Ujedinjenim nacijama 14. jula 1995.

Zašto u svetu toliko stvari ide naopako?

Zato što ljudska bića ne rade pravu stvar. Prava stvar je voleti Boga. Ako volite Boga i molite se Bogu svakog dana, onda nećete učiniti ništa loše. Zato prvo treba uraditi ono što je najvažnije. Molite se Bogu. Ako se ne molite Bogu, ne možete da uradite pravu stvar. Svakog dana, ujutru, treba da se molite Bogu nekoliko minuta, treba da meditirate na Boga nekoliko minuta. To je prava stvar. Kad jednom počnete da radite pravu stvar, onda sve ide kako treba.


(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje tokom svoje posete školi Oneness-Family u Vašingtonu, 1988.)

Mnoge religije tvrde da su bogovi drugih religija lažni, a da je njihov Bog pravi. Vi govorite o Svevišnjem, ali izgleda da to nije neki poseban Bog za razliku od svih drugih bogova.

Za nas, postoji samo jedan Bog. Duhovni Učitelji najvišeg reda su upravo ispoljavanja Boga. Drvo ima mnogo grana. Svaka grana je moćna, ali bez stabla, ne može biti grana. Bog je stablo drveta. Ako neka religija tvrdi da je njihov spasitelj jedini spasitelj, ne možemo se složiti sa njima. Šri Krišna, Gospod Buda, Spasitelj Hrist i drugi veliki duhovni Učitelji su lideri raznih religija i svi oni su ispoljavanja Boga.
Za mene, svaka religija je kao kuća. Danas ste vi izašli iz vaše kuće, a ja sam izašao iz moje kuće. Sastali smo se u ovom restoranu, Anam Brami. Na potpuno isti način, sve religije treba da osećaju da one samo predstavljaju različite kuće. Ali, svi možemo da se sretnemo u istoj unutrašnjoj školi.

Kada se iskreno molite i meditirate, smesta osećate da je Bog proširio vaše srce. Tada za vas nema hinduizma, nema judaizma, nema hrišćanstva, nema budizma. Sve je jedinstvo. U jedinstvu je radost. Podela donosi potpunu frustraciju. Ako se iskreno molimo i meditiramo, nikad se nećemo usuditi da kažemo da je naša religija jedina koju vredi slediti, da je naš spasitelj jedini spasitelj koji će moći da spase čitav svet. Naprosto ćemo reći da je to naš način života. Ako vam se taj način sviđa, lepo i krasno. Ima mnogo brodova kojim možete stići do Zlatne Obale. Ako vam se sviđa baš ovaj brod, možete da se ukrcate na njega. Ako vam se sviđa neki drugi brod, potpuno ste slobodni da se ukrcate na taj brod. Ali, odredište ostaje isto.

Recimo da je naše odredište Rim. Ako hoćemo da letimo do Rima, možemo da letimo. Ako hoćemo da plovimo brodom, možemo i to. Ili, ako hoćemo da idemo na neki drugi način, možemo i to. Mi biramo. Ne možete reći da ja nikad neći stići u Rim samo zato što sam se ukrcao na ovaj brod. Ne, svi ćemo stići do cilja u Božijem odabranom času.


(Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao Marku Tajhu, za časopis “Sports Illustrated”, decembar 1989.)

Da li je istina da pomoću molitve i meditacije svako može da postane bolji sportista?

To je nesumnjivo tačno. To je kao da u nadvlačenju konopca imate još jednog prijatelja na svojoj strani. Ako se osoba sa druge strane ne moli i ne meditira, ona će biti potpuno sama, dok ćete vi imati na svojoj strani svog prijatelja molitvu i svog prijatelja meditaciju.

Zato se mnogi vrhunski atletičari mole i meditiraju. Baš prošle nedelje me je posetio veliki olimpijski šampion Karl Luis i meditirao sa mnom oko jedan sat. Mi smo prijatelji već nekoliko godina. Tokom prošlih olimpijskih igara u Los Anđelesu, on je došao i meditirao sa mnom u mojoj hotelskoj sobi, jer je osećao da mu je to potrebno. On zna da mu je njegov život molitve znatno pomogao. Molio se i meditirao sa mnom mnogo, mnogo puta.

Kada se molite i meditirate, vi uvećavate svoju unutrašnju snagu, unutrašnje sposobnosti. Ako se vaša sposobnost uvećava kada vodite život molitve i život meditacije, onda to treba da činite. To je kao da imate još dva dodatna prijatelja da vas inspirišu. Prijatelji mogu veoma da nam pomognu kada nam je to potrebno. U sportu su nam u velikoj meri potrebni prijatelji da nam priteknu u pomoć. Dakle, molitva i meditacija su dva sjajna prijatelja koja nam pomažu.

Šta je duhovnost?

Duhovnost je univerzalnost Istine, Svetlosti i Blaženstva. Duhovnost je svesna potreba za Bogom. Duhovnost je stalna prilika da se uvidi i dokaže da svi mi možemo da budemo isto toliko veliki koliko i Bog. Duhovnost nije samo trpeljivost. Ona je više i od prihvatanja. Ona je osećanje opšteg jedinstva. U našem duhovnom životu mi na Božansko gledamo ne samo iz perspektive naših sopstvenih predstava o Boga, već već iz perspektive predstava o Bogu svakog čoveka. Naš duhovni život čvrsto i sigurno uspostavlja osnovu jedinstva u raznovrsnosti. Duhovnost nije puka gostoprimljivost prema nečijoj veri u Boga. Ona je potpuno priznanje tuđe vere u Boga kao svoje sopstvene.

Religija kao takva ne može da prevaziđe uske vidike. Jedino kad religija prihvati pomoć od duhovnosti, svog starijeg brata, samo tada postaje moguće prevazići te uske vidike. Religija vidi Boga, ali duhovnost čini da tragalac postane Bog. Religija može da stigne dotle da veruje u Svetlost, pa čak i da vidi Svetlost. Ali, duhovnost ide mnogo više, mnogo dublje. Ona pomaže tragaocu da izraste u samu Svetlost i postane jedno sa Bogom Svešću i Bogom Svetlošću.

Religija se zaustavlja kada ugleda stvarnost; ona ne želi da izraste u stvarnost. Duhovnost, kao i religija, vidi šta je stvarnost, ali onda ide korak napred i želi da svesno izraste u samu stvarnost. Tako, ako religija prihvati pomoć duhovnosti, onda je sasvim moguće da prevaziđe sve uske vidike koje je ranije usvojila.

Da li Vaša učenja čine religiju?

Ne, ja ne propovedam nikakvu religiju. Ja poučavam jogu i filozofiju. Svaka religija je ograničena na neku grupu: hinduizam, budizam, hrišćanstvo i druge. Pa opet, bilo ko ko pripada nekoj od tih religija može da prihvati naš put bez štete po svoje religiozno opredeljenje.

Što se mene tiče, ja jedino govorim o duši. Moja filozofija je da je duša jedina stvarnost i da u svakom trenutku treba da slušamo naloge svoje duše. Nikada nisam rekao ni reč protiv bilo koje religije. Naprotiv, izrazio sam najveću ljubav, divljenje i obožavanje prema Spasitelju Hristu, Budi, Šri Krišni i duhovnim Učiteljima povezanim sa ostalim religijama. Zašto bi onda moj put postao religija i suprotstavljao se drugim religijama? Moji spisi će učiniti veoma, veoma jasnim da ja nisam bio čovek koji je, bilo direktno bilo indirektno, pokušao da osnuje neku novu religiju. Nakon mog odlaska, svet će videti samo ono što sam stvorio.

Zašto moramo da doživljavamo žalosna iskustva kao što su patnja i tuga?

Zašto doživljavamo patnju? U ovom svetu, mi uvek svesno ili nesvesno pravimo greške. Kad svesno pravimo greške, mi to prilično dobro znamo. Ali, na nesreću, mi ne uviđamo koliko stvari nesvesno radimo pogrešno. Te nesvesne greške se ispoljavaju u fizičkom svetu, a njihovi rezultati nam dolaze kao patnja. Kod običnih, netežećih ljudskih bića, posle ogromne patnje sviće iskrenost i duša ih vodi ka znanju i mudrosti. Ako ljudi koji stalno iznova prave greške imaju iskrenu težnju i hoće da znaju zašto pate, onda će Svetlost duše izbiti na površinu i reći im to. Ako smo duhovni ljudi, mi se svesno trudimo da ne učinimo ništa pogrešno, ali ipak nesvesno mnoge stvari radimo pogrešno. Nesvesne greške možemo sprečiti jedino pomoću naše težnje, molitve i meditacije. Ako težimo, Božja milost i saosećanje nas štite.

Da li ste odrasli kao hrišćanin ili kao hindus?

Do svoje jedanaeste godine, odgajan sam kao hindus. Onda sam otišao u jednu duhovnu zajednicu gde sam se molio i meditirao krajnje iskreno i duševno. Nakon nekoliko godina, prevazišao sam ograničenja bilo koje posebne religije i rekao: „Sada imam samo moju iskrenu ljubav prema Bogu“.
Hinduizam, hrišćanstvo, judaizam, islam i sve ostale religije su kao kuća. Svako se rodio u nekoj kući. Ali, nakon nekog vremena, mi odlazimo iz naše kuće u svet i družimo se sa ostalom braćom i sestrama. Ako me sada bilo ko pita koja je moja religija, ja neću reći da je to hinduizam. Reći ću da je moja religija moja stalna, svesna i besana ljubav prema Bogu. Naša ljubav prema Bogu je živi dah u nama, i to je jedna univerzalna religija.

Koji su najveći izazovi u odnosima između raznih vera?

Imao sam priliku da učestvujem na nekoliko skupova na kojima su učestvovale različite vere. Na tim skupovima sam se molio i meditirao u tišini minut ili dva. Vrlo često, mi smo skloni da našu sopstvenu religiju uznosimo u nebo. Ja osećam da je za nas najbolje da prihvatimo izuzetna dostignuća svake vere kao da su naša sopstvena. Na taj način čitavo čovečanstvo može steći dobrobit od udruženih dostignuća svih vera.

Može li meditacija pomoći ljudima da prevaziđu strah od smrti?

Svakako. Meditacija lako može da pomogne tragaocu da prevaziđe strah od smrti. Meditacija znači svesnu komunikaciju sa Bogom. Ako čovek može da uspostavi jedinstvo sa Bogom, koji je sav Život, onda ne može biti straha od smrti. On će ne samo pobediti strah od smrti, već će takođe pobediti još nešto. Pobediće svoju sumnju u postojanje Boga u svom sopstvenom životu ili u životima drugih. Nama je veoma lako da osećamo da Bog postoji samo u nama, ili samo u duhovnim ljudima. Ali, ako meditiramo, postaje nam jasno da Bog postoji ne samo unutar nas, već takođe i unutar ljudi koje ne volimo ili ne cenimo.

Da li je nama više potreban Bog nego što smo mi potrebni Bogu?

Mi osećamo da je nama Bog potrebniji nego što smo mi potrebni Bogu, zato što nismo ostvareni. To je pogrešno. Mi smo Bogu podjednako potrebni, ako ne i više. Zašto? On poznaje naše mogućnosti, naše potencijale, beskrajno bolje od nas. Mi osećamo da možemo da idemo samo do određene razdaljine, a On zna da možemo da pređemo još milione milja. Naše neznanje nam ne dozvoljava da spoznamo šta zapravo jesmo. Za sebe mislimo da smo beskorisni, beznadežni, bespomoćni, ali u Božijim Očima smo zapravo Njegovi božanski instrumenti. On želi da nas koristi na beskrajno mnogo načina. To je Njegov San. On ne želi da budemo samo beskonačni, nego i večni i besmrtni. On zna da za to imamo sposobnost, jer nam je On podario tu sposobnost. Sada On želi da našu sposobnost iskoristimo.

Kakva je razlika između razmišljanja i meditacije, ili su isti?

Razmišljanje i meditacija su apsolutno različite stvari – potpuno, suštinski različite stvari. Razmišljanje i meditacija su kao Severni i Južni pol. Razmišljanje vas nikada ne može osloboditi od okova neznanja. Neuk čovek ne zna kako da razmišlja više; on ima samo nekoliko misli. Intelektualna osoba razmišlja dvadeset i četiri sata dnevno. Ali, šta bilo ko od njih postiže time na duže staze? Na duže staze ne postižu ništa. Jedan je zadovoljan sa samo nekoliko misli, a drugi je zadovoljan sa hiljadama misli i mentalnih informacija. Ali, tu obojica staju. Nijedan ne ulazi u nešto više.

Kada meditiramo, mi uopšte ne mislimo. Cilj meditacije je da nas oslobodi od svih misli. U početku, ako nebožanske ili neprijateljske misli uđu u nas, mi ih odbacujemo. Postepeno će doći  vreme kada će na tabli našeg srca biti ispisane jedino božanske  misli, božanske ideje. Ali, kada meditiramo, treba da odbacujemo misli što je više moguće. Misao je kao tačka na tabli. Bez obzira da li je dobra ili loša, ona je tu. Mi možemo da izrastemo u Stvarnost  jedino kada nema  nikakvih misli. U zaista najvišoj meditaciji, neće uopšte biti misli. Um je miran, smiren, tih. U duboku, uzvišenu meditaciju mogu da uđu misli, ali ne i u najvišu, najdublju meditaciju. Tada uopšte nema oblika, nema uma.

Razmišljanje nema veze sa duhovnim životom ili meditacijom. Moramo da se izdignemo iznad razmišljanja. Kako se izdižemo iznad razmišljanja? Pomoću težnje i meditacije. Čim počnemo da razmišljamo, mi se igramo sa ograničenjem i ropstvom. Naše misli, bez obzira koliko slatke ili zanimljive mogu da budu u tom trenutku, bolne su, otrovne i razorne na duže staze, jer nas ograničavaju i vezuju. U umu koji razmišlja nema stvarnosti. U svakom trenutku mi zidamo kule, a u narednom ih rušimo. Kada se izdignemo iznad razmišljanja uz pomoć naše težnje i meditacije, možemo da vidimo Božju Stvarnost i Božju Viziju i istovremeno uživamo u njima.

Da li je meditacija praktična?

Mi kažemo da je neko praktičan kad u svom spoljašnjem životu čini pravu stvar u pravo vreme. On misli i deluje na poseban način da ga drugi ne bi obmanuli i njegov spoljašnji život glatko teče. Ali, bez obzira koliko smo promućurni, koliko smo iskreni ili koliko smo svesni, ponekad smo u svom spoljašnjem životu na gubitku. Ne znamo šta da kažemo. Ne znamo šta da uradimo. Ne znamo kako da se ponašamo. Ili, uprkos tome što govorimo i činimo pravu stvar, sve ide naopako. Mi iskreno želimo da učinimo nešto ili postanemo nešto, ali ne možemo da to postignemo.

Zašto se to dešava? Dešava se zato što je naša spoljašnja sposobnost uvek ograničena našom ograničenom unutrašnjom svešću. Ali, ako smo praktični u našem unutrašnjem životu - to će reći, ako se molimo i meditiramo - onda ćemo imati bezgraničnu unutrašnju svesnost. Onaj ko ima unutrašnju svesnost, ima slobodan pristup beskrajnoj istini i večnoj radosti i on lako može da upravlja svojim spoljašnjim životom.

Unutrašnji život neprekidno nosi poruku istine i Boga. Gde je istina, tu je seme. Dozvolimo semenu da proklija i postane drvo. Kad drvo donese plod, videćemo kako se sposobnost unutrašnjeg sveta ispoljava u spoljašnjem svetu. Mi uvek rastemo iznutra, a ne spolja.
Bez obzira šta govorimo ili šta činimo u svom spoljašnjem životu, mi se ne približavamo svetlosti istine. Ali, ako najpre meditiramo, a potom delujemo i govorimo, onda činimo i postajemo ono pravo. Unutrašnji život i unutrašnja stvarnost moraju da usmeravaju spoljašnji život - a ne obrnuto. Životni dah spoljašnjeg života mora da dođe od unutrašnjeg života. Unutrašnja stvarnost mora da uđe u spoljašnji život; samo tada možemo biti zaista praktični u spoljašnjem životu.

Postoji li neka procedura koju treba slediti da bi se ispravno meditiralo?

Svaka osoba ima svoj način meditacije. Zapravo, pojedinac ponekad iznutra dobije određenu vrstu meditacije. Drugim rečima, unutrašnje biće izbije na površinu i kaže pojedincu da se moli ili da meditira na ovaj ili onaj način, da će mu ovo ili ono pomoći. Ponekad tragalac sretne neku duhovnu osobu koja lako može da uđe u njega i sazna sve o njegovom unutrašnjem i spoljašnjem životu, da vidi njegov rast i razvoj i težnju. Onda mu taj duhovni učitelj može reći kako i kada da meditira.

Ako imate učitelja, onda ste veoma srećni, pogotovo ako je učitelj pravi. Ako nemate učitelja, ali imate iskrenu težnju, onda će vam Bog u vama reći kako da ispravno meditirate. Ne mogu svi na ovom svetu da imaju duhovnog učitelja. Ako nemate učitelja, šta će se dogoditi? Svi smo mi Božija deca. Bog želi da Ga svi mi ostvarimo. Zato, ako nađete učitelja, lepo i krasno. A ako ga ne nađete, zaronite duboko unutra da otkrijete svoju sopstvenu meditaciju.

Kako da ojačamo svoju unutrašnju veru u Boga, kad u svakodnevnom životu stalno nailazimo na obeshrabrenja?

Molim vas, odsad pokušajte da osetite da postoji Neko ko od vas ne želi ništa drugo osim radosti. Postoji Neko ko želi da vi stalno plivate u Moru Radosti i Blaženstva. Ako možete da ostanete u radosti – ne mislim na spoljašnju radost od odlaženja na razna mesta, druženja sa ljudima i kupovanja stvari – već ako budete mogli da steknete pravu radost i unutrašnje ispunjenje, onda ćete automatski imati veru u Boga.

Kad smo zabrinuti ili kad se plašimo nečega, mi odmah pokušavamo da stvorimo neku vrstu samonametnute vere u Boga. To nije prava vera. Kad smo u opasnosti, mi govorimo: „Bože, spasi me, spasi me!“ Ali, to govorimo samo da bismo izbegli opasnost. To je bekstvo. Takva vera nije trajna. Sve je u čoveku, i radost i ispunjenje. Ali, ko je vlasnik tog unutrašnjeg ispunjenja? Bog. Mi smo samo Njegovi posvećeni instrumenti. Kad osećamo da je spontana unutrašnja radost neodvojivi deo našeg života, i kad osećamo njen izvor, onda možemo da imamo veru u Boga, vlasnika beskrajne Radosti. Od sada, molim vas, nastojte da osetite svoju unutrašnju radost, pa će vam vera doći spontano.

Šta je meditacija?

Postoje tri stupnja u našoj duhovnoj praksi. Ona počinje sa koncentracijom, potom ide meditacija, potom kontemplacija. Neko me je ovde već pitao o koncentraciji i na to sam odgovorio. Meditacija je drugi stupanj. Kad meditiramo, ono što radimo je sledeće: mi ulazimo u smiren ili spokojan, utišan um. Moramo da budemo potpuno svesni dolaska i naleta misli. To će reći, ne smemo da dopustimo nijednoj misli, bilo da je božanska ili nebožanska, dobra ili loša, da uđe u naš um. Naš um treba da bude potpuno tih. Potom ćemo zaroniti duboko u sebe i tu posmatrati svoje pravo biće. Kada govorimo o našem spoljašnjem biću, mi vidimo svoje udove i svoje telo, svoje grubo telo; to je sve. Ali, kada zaronimo duboko u sebe, mi se približavamo svom pravom biću, koje se nalazi u najvećim dubinama naše duše. Kada živimo u duši, mi osećamo da stvarno i spontano meditiramo.

Dakle, ako želite da znate šta je meditacija, hteo bih da kažem da je meditacija upravo ono stanje naše svesti u kome naše unutrašnje biće umesto da gaji na milione misli, želi jedino da komunicira sa Bogom. Meditacija je jezik Boga, a takođe i jezik čoveka. Ja sada govorim na engleskom i vi možete da me razumete pošto dobro znate engleski. Slično tome, kad čovek ume da meditira, on će biti u stanju da komunicira sa Bogom. Meditacija je jezik koji korisitimo da razgovaramo sa Bogom.

Kakva je tvoja lična definicija Boga?

Pre nego što dam moju ličnu definiciju Boga, hteo bih da kažem da je svačija definicija Boga uvek ispravna. Nije jedino duhovni Učitelj u stanju da definiše Boga. Ne, čak i dete može da ispravno definiše Boga. Ono će dati definiciju u skladu sa svojim razumevanjem, svojom sposobnošću, svojim unutrašnjim buđenjem. Svaki pojedinac, bez obzira na godine ili na svoj nivo, može da odgovori na ovo pitanje u skladu sa stepenom svoje unutrašnje probuđenosti i unutrašnjeg prosvetljenja.

Neki duhovni Učitelji kažu da je Bog Svetlost. Drugi kažu da je Bog Svest. Neki kažu da je Bog Moć. Četvrta grupa će reći da je Bog personalno Biće. Svačija definicija Boga je ispravna na svoj način, jer je svakom od njih na taj način Bog došao: kao Ljubav, kao Svest, kao Moć, kao Blaženstvo, kao Biće sa ličnim atributima i tako dalje. Kada kritikujemo druge, govoreći: „Ne, tvoja definicija je pogrešna, moja je ispravna“, to je besmisleno. On je u pravu, jer govori na osnovu svog unutrašnjeg ostvarenja. Ono što ti govoriš je ispravno na osnovu tvog unutrašnjeg ostvarenja. Ja sam u pravu na osnovu mog ostvarenja.

U skladu sa mojim ostvarenjem, moja lična definicija Boga je Ljubav. Bog je sav Ljubav. On mi je najdraži, jer u Njemu vidim beskrajnu Ljubav. Vidim da je On i večni Zaljubljenik i večni Voljeni. U pojedinačnom tragaocu, pre nego što on ostvari Najviše, Bog je zaljubljenik. Za tragaoca koji teži ka Najvišem, Bog je Sam Voljeni. Na kraju zaljubljenik i Voljeni postaju potpuno jedno. Čovek i Bog su večno jedno. Čovek je Bog koji tek treba da se potpuno, svesno i celovito ostvari. A Bog je čovek koji tek treba da se potpuno ispolji na zemlji.

Šta se Bogu najviše sviđa u religiji?

Ono što se Bogu najviše sviđa u svakoj religiji je srce jedinstva. Neka najpre svaka religija toleriše one druge. Kada je tolerancija postignuta, neka onda svaka religija pođe korak napred. Neka takođe i prizna druge religije. Pošto ih prizna, svaka religija mora iskreno da oseti da su druge religije isto tako dobre. Mora da oseti da je svaka religija u pravu na svoj sopstveni način, da su sve podjednake.
Trpeljivost prema drugima postoji samo dok postoji osećaj razdvojenosti. Kad jednom neka religija prida odgovarajuću vrednost drugim religijama i vidi njihovo postojanje kao izraz Istine, onda ta religija može da se uspne visoko, više, najviše i da zaroni duboko, dublje najdublje. Sagledavajući i uspostavljajući svoje svesno jedinstvo sa svim drugim religijama, ona može da tvrdi da postoji samo jedna religija. Kada jedna religija shvati da sve religije formiraju jednu večnu religiju, jedno večno oko Istine, jedno večno srce Istine, onda je ta religija savršena. Ova vrsta otkrića i dostignuća se Bogu najviše sviđa u svim svetskim religijama.

Kažete da je ono što poučavate put, a ne religija. Ali, nakon što Učitelji napuste svet, to se pretvara u religiju – na primer, budizam – i suprotstavlja se drugim religijama.

Što se mene tiče, ja jedino govorim o duši. Moja filozofija je da je duša jedina stvarnost i da u svakom trenutku mi treba da slušamo svoju dušu. Nikad nisam rekao ni reč protiv bilo koje religije. Naprotiv, izrazio sam svoju najveću ljubav, divljenje i obožavanje prema Spasitelju Hristu, Budi, Šri Krišni i drugim duhovnim Učiteljima povezanim sa drugim religijama. Zašto bi onda moj put postao neka religija i suprotstavljao se drugim religijama? Moji spisi će učiniti veoma, veoma jasnim da ja nisam bio čovek koji je, bilo direktno bilo indirektno, nastojao da stvori neku novu religiju. Nakon mog odlaska, svet će videti jedino ono što sam stvorio.

Šta mislite, kako je moguće da ljudi međusobno ratuju i svi kažu da se bore za svog Boga? Kako to da postoji samo jedan Bog, a tako mnogo suprotstavljenih strana?

To je naše pogrešno poimanje Boga. Bog je sav ljubav. Recimo da je Bog naš Otac, a da smo nas dvojica braća. Ako se svađamo i borimo, hoće li naš Otac biti srećan? Ne, on će biti srećan samo ako su njegova dva sina srećna i žive u miru.

Zato svaka religija počinje ljubavlju prema Bogu. Postoji li bilo koja religija koja će reći da mrzi Boga ili da mrzi čovečanstvo? Takve religije nema. U pitanju je samo naše pogrešno poimanje Boga. Hrišćanstvo, hinduizam, islam, budizam, judaizam – svi će oni reći da vole Boga. Ali, ako zaista volite nekoga, kako tu osobu možete da činite nesrećnom? Ako kažemo da volimo Boga, a nastavljamo da se međusobno svađamo i borimo, zar to nije besmisleno? Mi hoćemo da učinimo našeg voljenog Boga srećnim. Hoćemo da učinimo našeg Oca srećnim. Ko želi da učini svog Oca nesrećnim i jadnim? Niko to ne želi. Ali, na nesreću, našim postupcima mi činimo Boga žalosnim i jadnim. Nijedna religija ne propoveda rat, sukobe, bitke i nesrećan život.

Postoji li bilo koji način na koji bi Bog voleo da čuje naše molitve kako bi te molitve stigle do Njegovih Ušiju ili kako bi bile efikasnije?

Postoji. Kada se molimo, ne sa suzama u očima, već sa suzama našeg srca, ta molitva je daleko najbolja. Ne molitva sa osmehivanjem ili smehom, ne sa samozadovoljnim osećanjem i ne naprosto sa posvećenim osećanjem, ne. U srcu mora da bude gorućih suza. Bog će biti Sudija za bilo šta za šta se molimo.

Najbolja molitva treba da budu u srcu, ne u umu, i ta molitva treba da bude puna suza. Onda će je Bog sigurno uslišiti.
A opet, ako nam Bog ispuni želje, to može da poprimi drugačiji oblik od onoga koji smo zamišljali. Mi nastojimo da nam se molitve ispune na jedan način, ali kada je Bog zadovoljan nama, kada smo Mu ugodili, On može tu istu želju da ispuni na potpuno drugačiji način, na način koji daleko prevazilazi sve što smo zamišljali. Tada osećamo izuzetnu zahvalnost prema Bogu.

Kada se za nešto molimo, mi ne znamo u kom obliku će nam ishod ili rezultat doći. Zato je najbolje da plačemo sa suzama u svom srcu. Takva molitva ubrzava naše ispunjenje.

Može li nam um pomoći da otkrijemo Božiju Volju?

U najvećem broju slučajeva mi nemamo predstavu o tome šta je Božja Volja. Um izbije ne površinu i kaže nam: "To i to je Božja Volja." Ali, ako zaronimo duboko unutra, mi vidimo da um sto posto greši. Čak i srce može da greši. A vital i fizičko uvek greše. Ali, ako čovek može da vidi dušu i razgovara sa dušom tokom meditacije, onda će nam duša reći: "Ovo je ispravno, ono je pogrešno".

Um je kao učitelj u osnovnoj školi. Ima mnogo pitanja na koja učitelj u osnovnoj školi ne može da odgovori. Srce je kao profesor u gimnaziji. Potom dolazi duša, koja je kao profesor u višoj školi, i Svevišnji, koji je kao univerzitetski profesor. Um je veoma loš; on čini sve što može da bi nas sprečio da učimo od srca. On kaže: "Tek kad naučiš sve od mene treba da pređeš u naredni razred". Tada, kad um vidi da je neko dobar učenik i da je spreman da ide u gimnaziju, on namerno obara tog učenika da bi ga duže zadržao. Potom, nakon nekoliko godina, učeniku se smuči; on oseća da nikad neće završiti osnovnu školu. To je trenutak kad mnogi, mnogi tragaoci odustaju od duhovnog života. Oni odustaju jer ih um navodi da osećaju da ne mogu ići čak ni u gimnaziju, a da i ne govorimo o višoj školi.

Mnogo puta učitelj-um ne zna odgovor, ali nas navodi da osećamo da ga zna. Na pitanja koja dolaze iz dubina našeg srca um nikad ne može da odgovori. Međutim, um nas navodi da osećamo da on zna sve. Zato nam on sve vreme daje pogrešne lekcije. Uprkos tome, um nam kaže: "Moji odgovori su savršeni, savršeni, savršeni!" U svakom trenutku mi pravimo greške, jer smo umu poverili čitav svoj život.

Um želi da dobije radost na specifičan način. Um kaže: "To je jedini način. Ne postoji drugi način". Kao diktator, um je rekao! Potom se pojave duša ili Učitelj  i pokažu nam drugi način. Istog trenutka um kaže: "O moj Bože, to je nemoguće, nemoguće!" Um drži jedna vrata otvorena i kaže nam da moramo da prođemo kroz ta vrata; on nam ne dozvoljava da vidimo druge puteve. Možda u velikom stanu ima mnogo vrata, ali nam um ne dozvoljava da ih koristimo; on ta vrata drži pod ključem. Ali, kad duša vidi da se očajnički trudimo da prevaziđemo um, tad ona otvara ova vrata i ona vrata za nas. To i ne morajuda budu vrata, ne! Kad duša otvori makar i novi prozor, kako smo samo tada srećni!

Kad nismo u stanju da izađemo izvan granica uma, potpuno smo uhvaćeni u zamku. To je kao da smo uhapšeni. Jedino što možemo da učinimo je da se molimo nekom da nas oslobodi, a taj neko je ili Učitelj ili Svevišnji. Nije važno kome se molimo, jer Milost Svevišnjeg takođe deluje u i kroz Učitelja.
Uvek govorim da ne može biti nijedne više molitve nego što je molitva Spasitelja Hrista: "Neka bude Volja Tvoja!" Ali, ako seljak samo sedi u svojoj kolibi ponavljajući: "Neka bude Volja Tvoja", nikad neće dobiti obilnu žetvu. Ne, seljak treba da izore svoje polje, dovede vodu i donese đubrivo i uradi ono što je potrebno. Tek tada, pošto je uradio ono što je mogao, ima pravo da kaže: "Neka bude Volja Tvoja!"

Tu molitvu treba da izgovorimo pošto smo učinili sve što iznutra osećamo da možemo da učinimo, tek pošto smo upotrebili sve sposobnosti koje nam je Bog dao. Tad možemo da kažemo: "O Bože, ti si mi dao sposobnost da to učinim i ja sam to učinio. Sad ne mogu da idem dalje, više ili dublje. Neka bude Volja Tvoja". Tad Bog dolazi i daje nam mnogo veću sposobnost, iznutra i spolja.

Pošto sam indus, ja verujem da je krajnja Istina ostvarenje Boga. Kako da stignemo do svog cilja?

Ostvarenje Boga je najteži mogući predmet. Možemo reći da je to kao uspon na Himalaje, ne jedanput, već bezbroj puta. Milioni i milijarde ljudi žive na ovoj planeti, ali koliko ih se usudilo da se popnu na Himalaje? Najveći broj se ne usuđuje čak ni da pokuša; mi osećamo da nam je to nemoguće. Na sreću, mi ne moramo da opravdavamo svoje postojanje na Zemlji time što ćemo se fizički popeti na Himalaje, ali na unutrašnje planine svi moramo da se popnemo. Bog nijednom ljudskom biću neće dozvoliti da ostane neostvareno.

U spoljašnjem životu postoje mnoge prepreke koje moramo da prevaziđemo. Svakog dana u huci i buci života suočavamo se sa mnogim izazovima. Nije važno ako ne prihvatimo sve izazove. Ako, na primer, ne volimo sport, nije neophodno da igramo fudbal, ili da nastojimo da postanemo najbrži trkači na svetu. Ne moramo da učestvujemo u spoljašnjim trkama radi svoje evolucije ili radi svog individualnog rasta. Ali, čak i ako svesno ne učestvujemo u spoljašnjoj trci, moramo da znamo da se naš um uvek trka i trka besciljno - kao pobesneli slon. On ide tamo-amo, a istovremeno, on gradi čvrste zidove koji nas odvajaju od drugih.

Postoji takođe unutrašnja trka - ka našem unutrašnjem cilju. Hrišćani ga nazivaju spasenjem. Budisti ga nazivaju prosvetljenjem. Indusi ga nazivaju ostvarenjem Boga. Mi verujemo da će svaki pojedinac ostvariti Boga u svoj sopstveni posebni čas. Kad moj čas kucne, Bog će me neizostavno blagosloviti ostvarenjem Boga; kad vaš čas kucne, Bog će blagosloviti vas ostvarenjem Boga.

Ako je naš cilj ostvarenje Boga, onda je prvo i osnovno što je neophodno sa naše strane da se redovno molimo i meditiramo. A opet, mi moramo da znamo za šta se molimo. Da li se molimo Bogu za novac da bismo kupili jednu kuću, dve kuće, tri kuće? Ako imamo auto, da li se molimo za drugi auto ili treći auto? Ako se molimo Bogu da nas blagoslovi većim materijalnim posedima, onda smo još uvek u životu želja i ostvarenje Boga ostaje daleki vapaj.

Postoji drugi način, koji nazivamo životom težnje. U životu težnje, mi se molimo Bogu da nam da samo ono što nam je zaista neophodno, a ne ono što želimo. Najviši oblik molitve u životu težnje je da kažemo: "Bože, Ti znaš šta mi zaista treba. Ako je Tvoja Volja da me blagosloviš stvarima koje mi zaista trebaju, onda me u Svoj odabrani Čas blagoslovi tim stvarima. Ako ne želiš da mi daš ništa, to takođe zavisi od Tebe. Ja želim samo da Ti udovoljim na Tvoj sopstveni Način."

Kad smo u svetu težnje, mi se molimo Bogu da nam da sposobnost da Njemu udovoljimo na Njegov sopstveni Način. Kad tako činimo, idemo pravim putem. Ostvarenje Boga dolazi u pravom trenutku, ukoliko smo hodali pravim putem. Zato, ako možemo da se molimo i meditiramo da udovoljimo Bogu na Božji sopstveni Način, sigurno će nam osvanuti ostvarenje Boga.

Da li jogom može da se bavi bilo ko?

Naravno, bilo ko može da se bavi jogom, takođe i nezavisno od svog uzrasta. Ali mi moramo razumeti šta sve joga u stvari podrazumeva. Na nesreću, podosta ljudi smatra da jogu čine telesne poze - stavovi tela kao i vežbe disanja. To je žalosna greška. Ovi stavovi tela, ove vežbe - samo su priprema koja vodi koncentraciji i meditaciji a samo nas koncentracija i meditacija mogu dovesti do uzvišenijeg i ispunjenijeg života.

"Joga" znači "sjedinjenje". Ovo sjedinjenje, to je je sjedinjenje čoveka i Boga. U jogi vidimo koliko smo napredovali ka ostvarenju Boga. Ona nam takođe govori kakva je naša sudbinsku ulogu u Božjoj Kosmičkoj Drami. Joga nam kaže i svoju nepobitnu, poslednju reč – duša svakog čoveka je predstavnik Boga, ovde na zemlji.

Usredsredimo se sada na praktičnu stranu joge. Postoje razne vrste joge. Karma joga – to je put činjenja, delanja, akcije; bakti joga – to je put ljubavi i posvećenosti; i džnana joga, to je put znanja. Ova tri puta su istovremeno i tri osnovna ulaza u Božje boravište. Ako želimo da vidimo, da osetimo Boga na najprisniji i najdraži način, ići ćemo putem bakti joge. Ako želimo da ostvarimo Boga u čovečanstvu putem nesebičnog služenja, sledićemo karma jogu. Ako želimo da ostvarimo mudrost i svu slavu onostranog sopstva Božjeg, tada ćemo slediti put znanja, bavićemo se džnana jogom.

Joga nije nešto neprirodno, nenormalno, nezemaljsko. Joga je nešto praktično, nešto prirodno, joga je nešto spontano. Mi ovog časa ne znamo gde se Bog nalazi, gde da Ga tražimo i na šta on liči. Ali kroz jogu mi Ga vidimo, vidimo Boga bez posrednika. I kao što u materijalnom svetu dostižemo uspeh u odabranom poslu uvežbavanjem, stalnom praksom, radom, upornim ispravljanjem grešaka, tako u duhovnom svetu, baveći se jogom mi stižemo do vrhunskog Cilja – to je ostvarenje Boga.

Šta je ono najznačajnije što je zajedničko hrišćanstvu i hinduizmu?

Ne samo hrišćanstvu i hinduizmu, već i svim religijama zajednička je jedna stvar: ljubav prema Bogu. Sve one cene istinu, samilost i oproštaj. Te božanske osobine vrhunski vladaju u najvećim dubinama svake religije. Sledbenici svake religije bi trebalo da na površinu iznesu te božanske osobine i da ih primenjuju sa ljubavlju, radosno i svesrdno u svojim spoljašnjim životima, za dobrobit čovečanstva. Na taj način, zajedno možemo da ispletemo divan i mirisan venac duša naroda.

Na koji način tražite ono što je dobro u raznim tradicijama?

Ako se iskreno molim Bogu za ispunjenje Božije Volje, onda će me moja molitva sigurno naučiti kako da vidim dobre stvarnosti u svakom ljudskom biću. Ako je svaka tradicija gladna Božije Ljubavi i Svetlosti, onda će sve što je dobro izaći na površinu da poboljša ovaj svet.

Danas vidimo dobre osobine u drugima. Ako ih bezrezervno cenimo, onda te dobre osobine nastoje da procvetaju u našem sopstvenom životu, kao lotos – polako, postojano i sigurno.

Bez molitve i bez meditacije, gotovo je nemoguće uvažiti dobre osobine u drugima i izbeći nemilosrdne napade zmije ljubomore.

Svaka tradicija je u pravu na svoj sopstveni način. Potrebno nam je kosmopolitsko srce da bismo cenili, divili se i uvažavali sve tradicije i postali građani sveta – koji inspirišu, ohrabruju, prosvetljuju i ispunjuju svaku tradiciju.

Kako se meditira?

To je veoma komplikovano pitanje. Ako nemate učitelja, treba da počnete od toga što ćete čitati duhovne knjige koje su napisali pravi učitelji. To će vam pružiti inspraciju. Zatim, molim vas, vežbajte koncentraciju na srce. Niko vam ne može opisati način na koji se meditira, jer duša svake osobe ima sopstveni način meditacije. Morate da uronite duboko unutra da biste otkrili svoj način. Ako ne možete da uronite duboko unutra, ili ako niste zadovoljni meditacijom za koju osećate da ste je dobili iznutra, treba da osetite potrebu da ubacite um u srce. Neprosvetljeni ljudski um treba da se ubaci u more božanske ljubavi u srcu. Ako zaista želite da meditirate, naučite da se koncentrišete u srcu, a ne u umu.

Ja ne kažem da je um loš. Daleko od toga. Ali, um je ograničen, a srce, koje je veoma blizu duši, je neograničeno. Najviše što možete da dobijete od uma je inspiracija. Ali i sama inspiracija je ograničena. A kada meditirate na srce, inspiracija se pretvara u težnju. Težnja ne dolazi iz uma. Ne! Ona dolazi direktno iz vašeg srca. Srce vam može dati sve. Težnja je vesnik ostvarenja ili prosvetljenja. U težnji je seme ostvarenja. Težnja dolazi iz srca jer je prosvetljenje duše uvek tamo. I kada meditirate na srce, ne samo da dobijate težnju, već dobijate i ispunjenje te težnje: beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo duše.

Vaša filozofija je da pojedinci moraju da osete mir u sebi kako bismo imali mir u svetu. Da li je meditacija najbolji način da nađemo taj mir u sebi?

Da, molitva i meditacija su najbolji načini. Mi treba da se molimo Bogu da nas blagoslovi i takođe treba da meditiramo na Boga da nas blagoslovi. To su dva načina. Ako odavde treba da pređemo na drugu stranu jezera, onda moramo da plivamo. Dok plivamo, moramo da koristimo obe ruke i obe noge. A ako odaberemo da obiđemo oko jezera, onda su nam potrebne dve noge. Slično tome, ono što nam je potrebno u unutrašnjem svetu jesu molitva i meditacija. Pomoću molitve i meditacije možemo da imamo mir.

Čovek treba da ima mir duboko u sebi. Jedino tada može da poučava. Ako sam učitelj, onda ja prvi moram da znam lekciju. Ako je ne znam, kako ću naučiti učenika? Na potpuno isti način, ako je nečiji život prožet mirom, onda on može da služi ostalim ljudima.

Imate li neki kriterijum za ispravnu veru?

Ne. Sve vere otelovljuju božanstvenost u beskrajnoj meri. Ja smatram da su sve kao jedna. Ali, što se mene tiče, ja kažem da postoji samo jedna vera, jedna religija, a to je ljubav prema Bogu. Ja volim Boga u skladu sa mojim sposobnostima. Vi volite Boga u skladu sa vašim sposobnostima. Neko drugi voli Boga u skladu sa svojom sposobnošću. Sve religije, sve vere, podjednako su istinite i božanske. A opet, univerzalna istina glasi da postoji samo jedna religija, a ta religija je naša ljubav prema Bogu.

(Ovo je odgovor Šri Činmoja na pitanje kolumniste časopisa The Star Tribune, Marte Sajvert Alen, koji se pojavio u izdanju tog magazina 14. oktobra 2000)

Da li je vaša meditacija slična religiji?

Ne, ne radi se o religiji. Ja sam rođen kao hinduista, a vi ste možda rođeni kao musliman. Ako se stalno držimo svojih religija, ja ću možda govoriti da je moj hinduizam najbolji, a vi ćete reći da je Vaš islam najbolji. Onda će doći neko treći i suprotstaviti se obojici rekavši: „Ne, hrišćanstvo je najbolje“. Na taj način se religije ponekad nadmeću.

Ali, naš put je način života. Mi hoćemo da postanemo dobri građani sveta, a radi toga treba da volimo Božansko u čovečanstvu. Nema nijedne religije koja ne voli Boga. Kada nam je stalo samo da volimo Boga a ne brinemo se koja je religija najbolja, onda nema problema. Naša ljubav prema Bogu postaje način života. Ali, ako ostanemo u svetu nadmetanja, onda ćemo tvrditi da je naša religija najbolja.

Ja uvek govorim da naš put nije religija, već način života, zasnovan na ljubavi prema Bogu. Dakle, ne postoji nikakav problem.

Dakle, kažete da ste i dalje hindus?

Da, ja jesam hindus. Rođen sam u porodici Goš. Moje prezime je Goš, što je hindusko prezime. Kako mogu da to poreknem? Rođen sam u hinduskoj porodici, pa sam zato hindus. Ali, kada se družim sa mojim prijateljima, koristim samo ime Činmoj. Moji prijatelji me znaju kao Činmoja. Oni ne moraju da koriste moje prezime. Slično tome, ako sam u stanju da postignem jedinstvo sa ostalim svetom i da vidim druge kao moje prijatelje, ili kao braću i sestre, tada ne moram da razmišljam o religiji. Mi treba da volimo druge i da budemo u jedinstvu sa njima iako svi pripadamo različitim religijama. Prava religija je ljubav prema Bogu.

Ako zaista volim Boga, onda moram da prevaziđem granice religija i da osetim da sam jedno sa svom Božijom decom. Ali, ako me neko pita u kojoj sam religiji rođen, naravno da ću morati da kažem da sam rođen kao hindus.
(Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja koja je postavio jedan reporter u Jogjakarti u Indoneziji 10. januara 1988)

O samokontroli

Kako da vidimo više dobrog u drugima?

Najpre moramo da iznesemo na površinu svoje sopstvene dobre osobine. Veoma nam je teško da vidimo dobre osobine u drugima dok mi sami gajimo ili gledamo sopstvene loše osobine. Sa jedne strane, veoma je lako da nađemo dobre osobine u sebi. Sa druge strane, treba da znamo koliko smo iskreni. Vrlo često mi samo zamišljamo da imamo mnogo više dobrih osobine nego naši prijatelji ili drage osobe.  Zato ih gledamo sažaljivo, ili osećamo da ne možemo da se družimo sa njima.  Dakle, potrebno je da iznesemo na površinu sve dobre osobine za koje osećamo da ih imamo i učinimo da počnu da deluju. Učinićemo ih ne samo vidljivim, nego takvim da vrcaju životnom energijom. Pošto to uradimo, možemo da pokušamo da vidimo iste te ili neke druge dobre osobine u drugima. Tada će se automatski naše dobre osobine odraziti na njima, ili će njihove dobre osobine izaći u prvi plan.

Kad nekom pokažemo ružu, onda i on želi da nama pokaže ružu. Treba da ponudimo svoje dobre osobine, koje su pune čistote i ljubavi. Onda će te dobre osobine delovati kao magnet koji će dobre osobine drugih izvesti tik pred nas. Kad naše dobre osobine postanu pune života, onda ćemo moći da vidimo dobre osobine u drugima.

Kako da ne kritikujem druge kada oni kritikuju mene? Ponekad se veoma naljutim.

Kada te neko kritikuje, misli o toj osobi kao o insektu ili o crvu, a o sebi misli da si najjači i najveći slon. Pošto si veći od najvećeg, ne moraš da obraćaš nikakvu pažnju na insekta ili crva. Vivekananda je govorio da slon odlazi na pijacu po banane, dok psi laju. Slon ne obraća nikakvu pažnju na pse; on naprosto ode na pijacu i najede se banana do mile volje. Zato, kada te drugi kritikuju, moraš da ubediš sebe da si beskrajno jači od kritike koju dobijaš.

A kada ti osetiš impuls da kritikuješ nekoga, smesta pomisli da je ono što ti smeta kod te druge osobe neka njena slabost. Oseti da loše stvari koje ona čini potiču od neke žalosne slabosti. Potom pokušaj da osetiš da tvoje kritikovanje te druge osobe samo uvećava njenu slabost i čini je još gorom.

Isto tako, treba da osetiš da tvoja kritika izaziva raznorazne tegobe unutar te druge osobe. Potom pokušaj da uvučeš sve te tegobe u sopstveni sistem – u svoje ruke ili noge ili glavu. Odmah ćeš reći: „O Bože, ovo jako boli, jako boli!“ Onda ćeš videti koliko patnje nanosiš toj osobi. Ili, zamisli da su reči tvoje kritike kao strela koju si odapeo na tu osobu, a sada čitavo njeno biće krvari. Kada vidiš kako krvari, tvoje saosećajno jedinstvo će učiniti da se osećaš jadno. To je ista vrsta saosećajnog jedinstva kakvo je imao Buda kada je podigao pticu ranjenu strelom.
Kada se poistovetiš sa patnjom druge osobe, osetićeš: „Bez obzira koliko je on nesavršen i beskoristan, nemam prava da mu izazivam takvu patnju. Došao sam na svet da uspostavim jedinstvo sa drugima, a ne da uništavam druge mojom kritikom“. Tada će te tvoje srce jedinstva naterati da prestaneš da kritikuješ drugu osobu. Ovi predlozi koje ti dajem su veoma praktični.

Možeš da uradiš još jednu stvar: oseti da je kritikovanje druge osobe koje gajiš u svom biću veoma težak teret. Isto tako, i njeno kritikovanje tebe je još jedan težak teret koji ti je ona natovarila. Kako možeš da se krećeš, pa i da dišeš, ako nosiš dva teška tereta na plećima? Potrebno je da se otarasiš oba tereta. Treba da ih odbaciš kako bi mogao da najbrže trčiš prema cilju.

Postoji još jedan način. Svaki put kad počneš da kritikuješ nekoga, oseti da si stvorio crnu mrlju na mesecu njegovog srca. Nikada ne možeš biti stvarno radostan ako umanjuješ lepotu njegovog unutrašnjeg meseca. Nijedan od vas ne može biti srećan ako jedan drugom uništavate unutrašnju lepotu. Zato treba da osetiš da možeš da budeš srećan jedino ako su i druge osobe srećne; to treba da bude istovremeno. Ako ti ne pomračiš mesec nekog drugog, ni on neće pomračiti tvoj, i obojica ćete biti srećni.

Kako da naučimo sebe da volimo ljude koji nas povređuju, ljude koji su loši?

Veoma je teško biti ravnodušan prema nekome ko vam je učinio nešto loše. Vaša trenutna reakcija biće da mrzite tu osobu. Ali, šta dobijate mrzeći tu osobu? Ne samo da ne dobijate ništa, već gubite nešto – nešto veoma slatko u vama. Zašto biste izgubili nešto veoma dragoceno zato što je neko drugi loš prema vama? U ovom svetu, treba da budete veoma mudri. Reći ćete da je ta druga osoba veoma loša i da vi morate da uradite nešto da je popravite. Ali, mržnja nije pravo sredstvo. Ako hoćete da upotrebite pravo sredstvo, najefikasnije oruže biće ljubav.
Možda mislite da ljubav nije dovoljno jako oružje, dok je mržnja poput oštrog noža. Nije tako! Moć ljubavi je beskrajno jača od moći mržnje, zato što, kad nekog volite, vi iznosite na površinu njegove božanske kvalitete. Tada će njegovi božanski kvaliteti izaći na površinu. Recimo da vam je neko učinio nešto nažao. Ako ga udarite, šta će se desiti? U vama postoji nešto što se zove savest i ta savest će vas gristi. Reći ćete: „Šta sam to učinio? Tačno, on je uradio nešto loše; ali sad sam ja učinio nešto još gore. Pa po čemu sam onda bolji od njega?“ Ali, ako toj osobi ponudite vašu ljubav, iznećete na površinu njene božanske kvalitete.

(Odgovor na pitanje koje je Šri Činmoju postavila Linda Lopez 20. januara 1970, San Huan, Portoriko)

Kako da budem budan i obazriv u duhovnom životu, a da ne budem nestrpljiv i da ne brinem?

Kada nas uhvati nestrpljenje, mi slabimo svoje nerve. Biti revnostan i biti nestrpljiv nije isto. Mi možemo da budemo veoma radi da nešto učinimo, ali kada postanemo nestrpljivi, javlja se nervoza. Najbolje je da uvećamo svoju revnost da učinimo nešto, mada ako se pojavi bilo kakvo osećanje nestrpljenja, ono uništava našu čistu radost. Smesta se javlja nervoza.

Kada smo nestrpljivi da nešto učinimo, ponekad se služimo i niskim sredstvima. Sa druge strane, revnost je nešto zaista božansko. Zato treba da budemo uvek revnosni, revnosni, revnosni. Revnost će nas automatski držati svesnim našeg cilja.
Ako je prisutna revnost, prava revnost, onda se Božija Milost spušta spontano i bezuslovno. Zato je najbolje da budemo uvek revnosni, revnosni da učinimo nešto dobro, božansko, prosvetljujuće i ispunjujuće.

Kako da disciplinujemo svoj život?

Disciplinovan život može da dođe samo od jedne stvari, a to je težnja, unutrašnji vapaj. Kada žudimo za spoljašnjim stvarima, ponekad ih dobijamo, a ponekad ne. Međutim, ako je naš unutrašnji vapaj iskren, vidimo da ispunjenje uvek osvane. Dete plače za mlekom. Ono plače u kolevci u dnevnoj sobi. Majka je možda u kuhinji, ali ma gde bila, ona trčeći dolazi da dete nahrani mlekom. A zašto? Majka oseća da je detetov plač nevin i iskren. Slično tome, u duhovnom životu imamo unutrašnji plač. Ako imamo unutrašnji plač, onda nije važno kada plačemo. To može da bude u podne, ujutru ili uveče. Naš unutrašnji plač u svako doba stiže do Boga i Bog mora da usliši naš unutrašnji vapaj. Ako neko želi da se disciplinuje, ako je nezadovoljan svojim opuštenim životom i oseća da će disciplinovan život da mu pruži stvarno ispunjenje, savršenstvo i zadovoljstvo, onda Bog neizostavno pomaže takvom tragaocu. Kada imate unutrašnji plač, ništa na ovom svetu ne može da vam bude uskraćeno. Nijedan plod ne može da bude uskraćen onome ko ima unutrašnji plač.

Kao ljudi, mi žudimo za imenom i slavom, za mnogim stvarima. Međutim, ne žudimo za jednom stvari koja je od vrhunskog značaja, a to je Božije unutrašnje Blago. Šta je Njegovo unutrašnje Blago? Njegovo unutrašnje Blago je božansko ispunjenje, božansko savršenstvo. Nijedan čovek nije savršen, a naš cilj je da budemo savršeno savršeni. Savršeno savršenstvo jedino može da potekne od samodiscipline. Samodisicplina je prethodnica samootkrovenja. Samootkrovenje je preteča ispoljenja Boga.

Bog je sasvim spreman. On je više nego spreman da nam pruži Svoje savršeno Savršenstvo. Međutim, za savršeno Savršenstvo moramo da izrastemo u uspinjući vapaj koji nazivamo težnja, stalna težnja. Kada se plamen težnje uzdigne ka Najvišem, on prosvetljuje svu tamu oko sebe. Što se više uspinje, to više i mi ispoljavamo i to više nas to ispunjava.

Kako da čovek iznese na površinu unutrašnju odlučnost da bi učinio pravu stvar?

Jedino pomoću molitve. Drugog načina nema. Treba da plačete i plačete, kao dete. Dete misli da će mu majka sigurno dati igračku ako za njom bude plakalo pet minuta. Ne! Majka posmatra deset ili petnaest minuta, pa čak i pola sata. Onda kaže: „Ovo je beznadežno. Moram da mu dam igračku, jer neće prestati“.

Kada sedim u mojoj fotelji, moje kučence Čela dođe i plače za hranom. Ja mislim da će on prestati svakog trena, ali on ne prestaje. Plače sve glasnije i glasnije, kao da će me napasti! U slučaju malog deteta je isto tako, jer kada malo dete plače li plače, na kraju postaje očajno. Slično tome, kada mi postanemo zaista očajni, pojavljuje se unutrašnja odlučnost. Ali, naša odlučnost nije kao odlučnost deteta, ne. U njoj treba da postoji određena staloženost. Sve zavisi od vapaja i suza srca. Ako zaista hoćemo da postanemo dobri ili da učinimo nešto za svet, moramo da osetimo ne suze svojih očiju, već suze svoga srca. Unutar srca, treba da osetimo suze koje teku; moramo da osetimo da naše srce krvari za nečim. Tada nastaje odlučnost.

Sve je u srcu. Ako možemo da živimo u srcu pet minuta, deset minuta, petnaest minuta, naći ćemo odgovor. Pitanje: „Kako da imam odlučnost ili nepokolebljivu volju“ dolazi iz uma, ali je odgovor u srcu, u suzama srca. Suze srca su odgovor za sve. Pomoću tih suza mi kažemo Bogu: „Ja polažem čitavo moje biće pred Tvoja Stopala, o Gospode. Molim te, molim te, daj mi odlučnost da učinim pravu stvar i da ne pribegnem pogrešnoj stvari".

Koje osobine su nam potrebne, ako želimo da upražnjavamo samokontrolu?

Za samokontrolu su nam potrebne jednostavnost, iskrenost i poniznost. Jednostavnost mora da hrani samokontrolu. Iskrenost mora da hrani samokontrolu. Poniznost mora da hrani samokontrolu. Možemo reći da je jednostavnost doručak samokontrole, ručak samokontrole je iskrenost, a večera samokontrole je poniznost.

Nažalost, živimo u vremenu kada samokontrola nije na ceni. Ona je postala predmet podsmeha. Neko se jako trudi da ovlada sobom, a njegovi prijatelji, susedi, rođaci i poznanici ga svi redom ismevaju. Oni ne nalaze nikakvu stvarnost u njegovom pokušaju da ovlada svojim životom. Misle da je način na koji oni žive svoj život normalan. Po njima, čovek koji nastoji da kontroliše svoj život je budala. Ko je, međutim, budala? Onaj ko želi da ovlada sobom, ili onaj ko je stalno žrtva straha, sumnje, brige i strepnje? Ne treba ni reći da je onaj ko želi da ovlada sobom ne samo najmudriji čovek, nego je i najveći božanski heroj.

Pustite neka vam svet nalazi mane. Pustite neka vam se svet smeje. Vaša iskrenost je vaš zaštitnik. Vaša duhovna diciplina odvešće vas do predodređenog cilja. Svako ima sposobnost i priliku da postane kralj, ako to želi. Ko je kralj? Ne onaj ko vlada nekom zemljom, već onaj ko vlada sobom.

O miru

Šta pojedinac može da učini da doprinese svetskom miru?

Problema ima svuda – u svakom pojedincu, u svakoj vlasti i u svakoj organizaciji. Kad se radi o rešavanju svetskih problema, obične osobe poput nas su bespomoćne. Ali mi nismo bespomoćni. Mi možemo da se nadamo; zapravo, imamo sva prava da se nadamo boljitku sveta. Iako obični pojedinci ne mogu da promene svet, ima nekih velikih ličnosti koje spadaju u drugu kategoriju. Sveti Otac i Majka Tereza, na primer, pravi su izvor inspiracije za milione i milione ljudi. Mahatma Gandi se bavio politikom; potom je prevazišao politiku i postao otac Indije. Kako je samo značajno on savetovao i prosvetlio Nehrua, Patela i druge! I predsednik Gorbačov nam je pokazao kako jedna osoba može da promeni lice i sudbinu čovečanstva. On je živi dokaz da pojedinac može biti jači nego cela vlast. Dakle, mi vidimo šta velike ličnosti mogu da urade.

A opet, iako su obični pojedinci bespomoćni, mi moramo da znamo da imamo pristup jednoj višoj moći koja je beskrajno snažnija nego bilo koja organizacija ili vlast. Ta moć, koja je u nama, je apsolutno najviša Moć. Moć koja deluje kroz vlasti i velike organizacija lako može biti pobeđena od strane te najviše apsolutne Moći, koja je sveprosvetljujuća i sveispunjujuća.

Postoji Bog Tvorac i Bog Tvorevina. Mi smo Bog Tvorevina. Ali, ako se molimo Bogu Tvorcu da promeni ili prosvetli umove onih koji upropašćuju zemlje ili velike organizacije, On to lako može da učini. Sada svetom vlada um – um koji hoće da dominira drugima i vlada drugima. Ali, ako se budemo molili Bogu da na površinu iznese srce čovečanstva, videćemo da je moć srca beskrajno jača nego moć uma. Zašto? Zato što se srce smesta poistovećuje sa drugima i prisvaja njihovu snagu kao svoju sopstvenu. Ako je sa jedne strane deset ljudi, šta tu može bilo koji snažan pojedinac? Na kraju mora da se preda, ma koliko da je snažan. To važi bilo da se radi o pojedincu, o vlasti ili nekoj organizaciji, zato što će moć jedinstva na kraju uvek pobeđivati na bojnom polju života.

 

Odlomak iz intervjua koji je Šri Činmoj dao g. Džonu Kernsu i gđi Niks Pikaso, dva istraživača koja su sarađivala sa Majkom Terezom na njenoj knjizi „Jednostavni put“. Intervju se odigrao u Ujedinjenim nacijama 14. jula 1995.

Pitanje u celini je glasilo:
Kad problemi izgledaju ogromni, a pojedinci veoma mali, kad izgleda da se problemi mogu rešiti samo u veoma širokim razmerama, intervencijama vlasti u širokim razmerama, šta pojedinac može da učini da doprinese svetskom miru?

Koji je najbolji način da se stekne mir u unutrašnjem i spoljašnjem životu?

U spoljašnjem životu ne možemo imati mir ukoliko ne uspostavimo mir u unutrašnjem životu. Rano ujutro, ako ponesemo nekoliko božanskih misli kad izađemo iz kuće, onda će ove misli ući u spoljašnji život kao stvarnosti koje vrcaju energijom, koje ispunjavaju. Ali one izvršavaju svoje zadatke samo u skladu sa svojim sposobnostima. Mir koji dobijemo iz unutrašnjeg sveta mi nudimo celom svetu. Ali spoljašnji svet ga ne želi, spoljašnji svet za to ne mari. Svet kaže da mu treba mir, ali kad ponudite svetu plod mira, on samo odbaci taj plod.

Ujutro se moliš Bogu za mir i onda dođeš u Ujedinjene nacije. Tu su tvoje kolege, koji se ne mole i ne meditiraju, nego se svađaju i bore. Oni su u drugom svetu. Sada možeš reći: “Ja sam se molio za mir. Kako to da su se danas moje kolege posvađale oko sitnice?” Ali hteo bih da ti kažem: da se nisi molio za mir, bilo bi beskonačno gore. Tvoja molitva je sigurno učinila situaciju boljom nego što je mogla biti. Opet, da je tvoja molitva bila intenzivnija, duševnija, onda bih hteo da kažem da bi metež u tvom odeljenju mogao biti manji. I da si ujutro imao izuzetno moćnu meditaciju, uveravam te da bi moć tvoje vlastite molitve i meditacije u unutrašnjem svetu mogla lako odvratiti loše sile i nerazumevanje među tvojim kolegama.

Sve počinje u unutrašnjem svetu. Unutrašnji svet je mesto gde posejemo seme. Ako posejemo seme mira i ljubavi, naravno da će, kad proklija, iz njega izrasti drvo mira i ljubavi. Ali ako ne posejemo seme, kako da onda imamo biljku ili drvo? To je nemoguće! Nažalost, ne molimo se svi za mir. Molimo se za radost ili za lična zadovoljstva. Naravno, istina je da nam ove stvari trebaju. Danas nam možda treba radost, sutra možda ljubav, a prekosutra nam možda treba ispunjenje određene želje. Ali opet, postoji jedna želja, jedna težnja koju svako ima, a to je želja za mirom.

Mir spoljašnjeg sveta koji pokušavamo da postignemo nije mir, to je samo privremeni kompromis. Vidiš političku situaciju. Na nekoliko meseci ili godina, dve strane budu u miru. One osećaju da će održavanjem spoljašnjeg kompromisa tajno ojačati. I onda, kad dođu u priliku ili kad ih vitalni nagon natera, počnu da se bore. Obe strane čekaju na priliku kad mogu snažnije, najsnažnije, napasti drugu stranu. Ali sa unutrašnjim mirom je drugačija stvar. Mir koji iznesemo na površinu iz unutrašnjeg sveta kroz molitvu i meditaciju je vrlo snažan, vrlo moćan i trajan. Pa kad imamo mir u unutrašnjem životu, spoljašnji život će sigurno biti preobražen. To je samo pitanje vremena.

 

Na ovo pitanje je Šri Činmoj odgovorio 1975. godine, tokom jednog od redovnih sastanaka posvećenih meditacijama za mir koje je dva puta nedeljno  održavao u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Ko su savremene ili istorijske ličnosti kojima se najviše divite?

Među savremenim ličnostima, divim se mnogima, ali pre svega predsedniku Gorbačovu. Nakon njega dolazi Majka Tereza, sadašnji papa, i predsednik Nelson Mendela. Divim se i nekim drugim svetskim ličnostima i sreo sam se sa njima, kao na primer nadbiskup Dezmond Tutu, predsednik Vaclav Havel i nekoliko generalnih sekretara Ujedinjenih nacija.

Hteo bih da kažem nešto o mojim najomiljenijim. U Majci Terezi vidim dva aspekta: majke i sestre. Jednog trenutka, ona je saosećajna majka; narednog trenutka je brižna sestra. Kad se sretnem i razgovaram sa njom, ona me blagosilja kao što majka blagosilja svoje dete i još me obasipa ogromnom sestrinskom ljubavlju.

Papa takođe ima dva aspekta: aspekt oca i aspekt dede. Po meni, on ne samo da je Sveti Otac, već i Sveti Deda. Otac veruje u pravdu. Ako njegova deca urade nešto pogrešno, otac će se uznemiriti i možda će nešto preduzeti. Ali, deda sve oprašta svojim unučićima. Za njega, njegovi unučići ne mogu da urade ništa pogrešno. U tom pogledu, Papa je kao deda.

Po mom skromnom mišljenju, predsednik Gorbačov je najveći čovek na svetu. On je mogao da postupi kao njegovi prethodnici, kao Staljin i drugi, ali je njegovo srce izašlo na površinu. Sad imamo jedan Berlin: ranije su bila dva Berlina. On je bio glavni instrument u oslobađanju Mađarske, Čehoslovačke, Poljske i mnogo drugih zemalja Istočnog bloka. Ne kažem da je on bio jedini instrument, ali je bio glavni instrument oslobađanja tih zemalja. Znam kako je teško ujediniti dve zemlje, ali on je to učinio. Zahvaljujući njemu, sad imamo jednu Nemačku. Ali, predsednik Gorbačov je najviše učinio za svoju zemlju. On je otvorio vrata ka Zapadu. Možete to zvati demokratijom, ili drugačije, ali sad postoji jedna otvorenost koje ranije nije bilo. U kojoj meri je uspeo, to će oceniti Bog i čovečanstvo. Čovečanstvo će uvek pogrešno suditi o nama. Ono što je važno je kakvi smo u Božijim očima.

Pre nego što je predsednik Gorbačov došao na vlast, svetski mir je bio samo reč iz rečnika. Svi razgovori o razoružanju i smanjenju nuklearnog naoružanja potekli su od njega. On je to započeo; bio je pionir. Mnogi mu u početku nisu verovali, ali je on dokazao da je iskren. Kad je predsednik Gorbačov preuzeo vlast, mogao je da nekoliko godina vlada kao diktator, kao što su činili njegovi prethodnici, ali on to nije uradio. Umesto toga, uveo je perestrojku, glasnost i demokratiju.

Da budem iskren, politika mi nije jača strana. Ja sam duhovni tragalac. Ali kad vidim da se neko trudi da uzdigne svest čovečanstva, onda tu osobu od sveg srca podržavam. Predsednik Gorbačov je pokazao kako ljudska bića mogu da se ujedine. On je uradio nešto. Mnoge druge političke figure, oprostite mi, samo pričaju o miru. Jednog momenta zagovaraju svetski mir; narednog momenta bacaju bombe negde. Oni koriste izraz „smanjenje nuklearnog naoružanja“; a onda vidimo da povećavaju svoj nuklearni potencijal. Ali, što se tiče predsednika Gorbačova, kad bi nešto rekao, on bi to i uradio. Zato smatram da je on najveći čovek na svetu.

Još jedan kvalitet koji predsednik Gorbačov ima: on je dovoljno iskren i hrabar da kaže da je načinio mnoge ogromne greške. Ima mnogo političkih lidera koji nikad neće priznati da su ikad pogrešili. Predsednik Gorbačov piše u svojim memoarima da je pravio greške i da se sad trudi da ih ispravi. Mi smo ljudska bića. Ljudski je grešiti; svi prave greške. Ali, neki priznaju da su napravili greške, dok drugi to neće da priznaju. Ljudi koji priznaju da su pravili greške su, po meni, ne samo veliki, nego i dobri.

 


Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao reporteru Njujork tajmsa 3. aprila 1997. u restoranu Anam Brama u Kvinsu u Njujorku. U vreme kad je vođen ovaj intervju, papa je bio Jovan Pavle II.

Šta mislite o katastrofi u Černobilu, i o bliskoj budućnosti sveta, o miru?

Budući da sam tragalac za istinom i zaljubljenik u Boga, osećam da će u bliskoj budućnosti ovaj naš svet imati obilje mira. Zašto? Zato što nam ništa drugo nam nije uspelo, ništa drugo nam neće uspeti; ali sada su nebrojena ljudska bića probuđena za činjenicu da je mir jedino rešenje za sve naše ljudske probleme. Taj mir ne dolazi iz našeg spoljašnjeg života, već duboko iz nas. Ne stičemo mir pričajući već postajući, postajući osobe koje će moći da inspirišu svet u celini.

Ova inspiracija dolazi od molitve i meditacije. Što posejemo na unutrašnjem planu, to postajemo na spoljašnjem planu. Ako se rano ujutru molimo, ako meditiramo, ako ponudimo dobre misli čovečanstvu, onda uspostavljamo osećanje jedinstva. Kada budemo u stanju da svesno i radosno uspostavimo jedinstvo sa čitavim svetom, ovaj naš svet će sigurno biti preplavljen mirom. Ranije su ljudi pričali o miru. Sada ga osećaju kao najveću potrebu duboko u svojim srcima.

Ja sam optimista. Bog Sveznajući, Svemogući i Sveprisutni stvorio je ovaj svet. Kad stvorimo nešto, osećamo da je naša obaveza da vidimo sreću i savršenstvo u našoj tvorevini. Kad umetnik nešto stvara, on nije zadovoljan ako mu njegova slika ne donosi zadovoljstvo. U umetnosti, u muzici ili u bilo kojoj našoj aktivnosti, mi uvek čeznemo za zadovoljstvom, a to zadovoljstvo dolazi od savršenstva. Slično tome, Sam Bog je stvorio ovaj naš svet. On oseća da Njegova tvorevina mora da bude savršena. Savršenstvo je veoma jednostavna reč u rečniku. Istovremeno, savršenstvo je pogrešno shvaćeno. Svako ima osećanje savršenstva shodno svojoj unutrašnjoj svetlosti mudrosti. Prema mom unutrašnjem ubeđenju, mojoj sopstvenoj spoznaji, savršenstvo je samoprevazilaženje. Savršenstvo nema utvrđen cilj.

Naše savršenstvo je u zadovoljstvu. Kad sam bio u vrtiću, želeo sam da idem u osnovnu školu. Onda, posle toga, želeo sam da idem u srednju školu, koledž i tako dalje. Samoprevazilaženje je savršenstvo, a u samoprevazilaženju dobijamo poruku radosti. Ljudi sad nastoje da prevaziđu sebe. Kako? Tako što duboko u osećaju da je mir apsolutno neophodan.
Šta se dogodilo u Černobilu? Užasna katastrofa. Šta se desilo? Neopisivo uništenje. Ali, moramo da znamo da nam to što se zadržavamo na tom događaju neće doneti nikakvo zadovoljstvo. Sada moramo da se okrenemo stvarima koje će nas prosvetliti i ispuniti nas da bi nam donele trajno zadovoljstvo. Šta nam može doneti radost? Šta nam može doneti ispunjenje? Naše neumorne molitve za bolji život, život većeg prosvetljenja. To je moja unutrašnja filozofija koju želim da podelim s vama.

 

Odlomak intervjua koji je Šri Činmoj dao ruskoj novinskoj agenciji Tass u Njujorku, 22. aprila 1991.

Zašto vidimo tako mnogo razdora svuda u svetu?

To se dešava zato što plivamo u moru neznanja. Svaki pojedinac ima ograničenja; svaki pojedinac ima tame. Svaki pojedinac ima mraka i nečistote. Svaki pojedinac oseća da će biti srećan ako bude imao nadmoć nad drugima. Svaki pojedinac oseća da će biti srećan sve dok može da održi svoju individualnost. Ali, to je besmisleno. Sreća dolazi od jedinstva. Vi i ja moramo postati nerazdvojno jedno da bismo bili srećni. Međutim, svet ne veruje u tu vrstu sreće. Svet hoće odvajanje, iako se odvajanje završava frustracijom, a frustracija se završava uništenjem.
Veoma je teško postići jedinstvo. Čak i u našem sopstvenom biću često postoji konflikt. Ponekad um hoće da uradi nešto, a fizičko ili vitalno biće se bune. Srce hoće da uradi nešto, a ostali delovi našeg bića se bune. U našem ličnom postojanju nema sklada, pa kako možemo da očekujemo mir u svetu?

A opet, ako se budemo molili i meditirali, Bog će sigurno uslišiti naše molitve. On je sveznajući, svemoguć i sveprisutan, i on je Sušta Ljubav. On će nam podariti Svoju bezgraničnu Ljubav i zahvaljujući Njegovoj bezgraničnoj Ljubavi bićemo u stanju da vidimo ceo svet i svakog pojedinca na svetu kao svoje, sasvim svoje. Dakle, odsustvo molitve i meditacije je to što prouzrokuje taj problem odvojenosti. Ako se budemo duševno molili i meditirali, taj problem se može lako rešiti. Tada će nastati jedan svet bez sukoba, bez ratova, bez nesporazuma. Biće to svet jedinstva, zadovoljstva i savršenstva. Svet jedinstva, zadovoljstva i savršenstva može da osvane jedino kad budemo hteli da pođemo Izvoru i postanemo nerazdvojni deo Izvora.

 

Odlomak iz intervjua koji je Šri Činmoj dao za „Long Ajlend spektrum“ sa voditeljem Džoelom Martinom, emitovanog 21. maja 1977. Pitanje u potpunosti je glasilo:
Džoel Martin: Vi držite meditacije u Ujedinjenim nacijama i poznati ste po tome. Zato ću Vas pitati o problemima sukoba u svetu. Zašto vidimo tako mnogo razdora svuda u svetu? Zašto je tako mnogo nacija u međusobnom sukobu, i zašto se ljudi ne slažu zbog različitih religioznih, ili rasnih, ili ekonomskih pogleda?

Kako možemo pomoći da se unese mir u naše vlastite živote i u živote drugih ljudi?

Možemo biti od pomoći sebi i drugima samo onda kad osećamo da je neophodno da se molimo i da meditiramo svakog dana. Moramo da osećamo da postoji Neko ko stalno žarko želi da nas učini srećnim i da nam pokaže kako da služimo našoj braći i sestrama ovog sveta. Ali, moramo da se molimo i meditiramo da bismo dobili Njegovo unutrašnje Vođstvo. Neophodno je da iznutra dobijemo poruku svetlosti; tek tada ćemo biti u položaju da ponudimo tu poruku svetu u celini.

Neophodno je da se molimo i da meditiramo svakog dana, najbolje rano ujutru u tačno utvrđeno vreme. Onda ćemo jednog dana sigurno steći prosvetljenje, a to prosvetljenje će preobraziti naše živote. Duhovne knjige nam donekle mogu pomoći, ali ako želimo da budemo dobri ili savršeni instrumenti našeg Unutrašnjeg Pilota, tako da možemo da učinimo srećnim ne samo sebe već i ostala ljudska bića, moramo da se pouzdamo u naš unutrašnji život. U tom unutrašnjem životu naći ćemo odgovore na sva naša spoljašnja pitanja.

 

(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje tokom specijalne emisije u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, 21. jula 1995.)

Koju poruku nastojite da prenesete širom sveta?

Nastojim da ponudim jednostavnu i molitvenu poruku svetu u celini, a ta poruka je poruka mira. Ako nismo postigli mir, nećemo biti srećni. Možemo imati materijalna dobra u beskrajnoj meri, možemo biti najbogatija ljudska bića na Zemlji, možemo plivati u zadovoljstvima života, ali ne možemo biti srećni ako nemamo mir. Moramo da radimo zajedno i da se molimo zajedno tako da nas Bog blagoslovi mirom.
Ali, najpre mora doći mir koji se odnosi na pojedinca. Ukoliko ja imam duševni mir uma i vi imate mir uma, onda rat ne može postojati. Ali ako nemamo duševni mir, tad smo stalno nesigurni, ljubomorni i bojimo se drugih. Mislimo da će nas oni svakog trenutka napasti, pa želimo da mi prvi napadnemo njih. Ili, osećamo se superiorno u odnosu na druge i želimo da pokažemo svoju nadmoć; želimo da dokažemo da smo veći i jači od drugih, pa im objavimo rat.

Sve to dolazi iz uma. Zaista, rat uvek počinje u umu. Ali, ako živimo u srcu i osećamo svoje jedinstvo sa drugima, onda nas neće mučiti nesigurnost i ljubomora. Onda će postojati samo mir jedinstva. Zato kažem svetu: “Hajde da živimo u srcu, a ne u umu. Rat je u umu, ali ljubav i mir su u srcu“.

Nažalost, svet i dalje živi u umu. Svaka zemlja ili nastoji da pokaže svoju nadmoć ili je u strahu od drugih zemalja, pa svetu nedostaje mir. Kako svet može da stekne mir? Molitvom i meditacijom. Ako steknemo mir kroz molitvu i meditaciju, onda nećemo napadati nikog drugog. A drugi će biti inspirisani našim duševnim mirom da se mole, da meditiraju, pa da i sami steknu duševni mir. Dakle, od individualnog mira možemo da dobijemo kolektivni mir.

Moja molitvena poruka svetu je ova: najpre nađimo individualni mir, a sa njim ćemo steći kolektivni mir. Ako u bašti raste jedna lepa biljka, postepeno će druge biljke izrasti iz nje. Nije, međutim, moguće da imamo stotine i hiljade divnih biljaka samo od te jedne biljke; to je nemoguće. Ako jedna osoba ima duševni mir, inspirisaće nekog drugog da stekne duševni mir. Ako jedna zemlja na ovom svetu ima mir, ta zemlja će inspirisati neku drugu zemlju da ima mir.


(Odlomak tv intervjua koji je Šri Činmoj dao u Apii, Zapadna Samoa, Havaji, 21. decembra 1993.)

Da li ste sigurni da vaša filozofija ljubavi i bratstva može da reši sve probleme sveta?

Moja filozofija i vaša filozofija su iste: ljubav, ljubav, ljubav. Ako nekog volite, onda se nećete svađati i boriti sa njim. A ako i on voli vas, ko će se onda boriti? Ljudi se bore zato što nemaju mir u svojim srcima. Ako neko iznutra oseća da je slab, on pokušava da prikrije svoju slabost tako što pokazuje agresiju. On se trudi da pokaže koliko je jak.

Ako se iznutra osećam snažno, neću se boriti sa vama. A ako se vi osećate iznutra snažno, vi se nećete boriti sa mnom. Detence uštine svog starijeg brata ili ga udari. Zašto? Ono hoće da pokaže da je jače od starijeg brata. Stariji brat već zna da je mnogo jači od svog mlađeg brata. Zato, iz saosećanja, on oprašta svom malom bratu. On kaže: „Ne, neću da se tučem sa tobom“. Ako imamo mir, onda imamo i ljubav. A ako imamo ljubav, onda imamo mir. I zašto bismo se onda svađali i borili?

Kako stičemo taj unutrašnji mir? Ako činimo dobre stvari, mi postajemo dobri građani sveta. Možemo da čitamo duhovne knjige, ili da se molimo i meditiramo, ili da služimo svetu na neki način. Ako postanemo zaista dobri građani sveta, zar ćemo se onda boriti? Tad se pitanje borbe uopšte ne postavlja. Onaj ko voli Boga, onaj ko voli Alaha, neće se boriti. Mi se molimo Bogu četiri ili pet puta na dan da nas učini dobrim ljudima, da nam da radost, da nam da ljubav, da nam da mir. Ko bi se molio Bogu: „Bože, daj mi snage da uništim ovu ili onu osobu“?
Svi oni koji hoće da postanu dobri ljudi dele istu filozofiju: ljubav, ljubav, ljubav.


(Odgovor koji je Šri Činmoj dao u televizijskom intervjuu u Jogjakarti u Indoneziji, 6. januara 1988.)

Šta biste poručili svetu, i po mogućnosti, mladima u našoj zemlji? Šta je suština vašeg uverenja?

Moja poruka je veoma jednostavna. Svi mi moramo da nastojimo da postanemo bolji građani sveta. Recimo da smo sada dobri – veoma dobri. Ja sam dobar, on je dobar, ona je dobra. Ali, čak i ako smo dobri, mi osećamo da možemo postati bolji i najbolji. I napredujući na taj način, stičemo više radosti i više zadovoljenja u svom životu.

Naš cilj je da u sebi imamo miran život. Najpre moramo da uspostavimo mir u sebi, pa tek onda možemo da pokušamo da ponudimo mir drugima. Ako se osećam mirno, onda vam neću nalaziti mane niti se svađati sa vama. Ako se vi osećate mirno, onda se nećete svađati sa mnom ili sa nekim drugim. Dakle, ako mogu da nađem mir u sebi i ako vi možete da nađete mir u sebi, taj mir će rasti u svetu kao cvet, laticu po laticu. Svaka zemlja na svetu je divna latica cveta jedinstva. Sovjetski Savez je latica. Indija je latica. Amerika je latica. Svaka latica treba da doda svoju lepotu i miris cvetu, kao celini. Tek tada one mogu da stvore najlepši cvet jedinstva, koji će ceo svet moći da ceni i da mu se divi.

Dakle, moja poruka je da svaka zemlja treba da istupi sa svojom unutrašnjom porukom ljubavi i osećanja jedinstva.

(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje u intervjuu novinaru „Pravde“ koji se odigrao na Apiration-ground u Njujorku, u junu 1990.)

Da li biste mogli da nam kažete kakva je Vaša misija i šta nastojite da postignete?

Ja sam učenik mira. Jedino učenik može da uči, a mir je nešto što učimo iz našeg svakodnevnog života. Kada se molimo, kada meditiramo, mi se trudimo da postanemo bolji ljudi. Ako postanemo bolji ljudi, to će nam doneti radost, a ta radost dolazi od naše inspiracije. Ja inspirišem vas, vi inspirišete mene, a oboje nastojimo da pružimo inspiraciju celom svetu. Ovaj naš svet ima sve osim jedne stvari – mira. Materijalno bogatstvo neće nam doneti mir. Zemaljska imovina neće nam doneti mir. Pričanje o miru neće nam doneti mir. Mir dobijamo jedino kada živimo dajući sebe. Taj život davanja sebe treba da bude neumoran i bezuslovan.

Ja sam pesnik, muzičar i slikar. Sad, mogli biste da kažete da znam o svemu pomalo, ali ništa kako valja, ali ja sam pokušao da kroz moju poeziju, muziku i slikarstvo ponudim inspiraciju svetu. Sve što činim činim da bih inspirisao druge. Kada sam inspirisan, ja stvorim nešto a onda se potrudim da istu tu inspiraciju podelim i sa ostalima. Ja osećam da možemo postati dobri građani sveta zahvaljujući našoj inspiraciji. Kad smo inspirisani, mi činimo velike, dobre i besmrtne stvari.

Susreo sam se sa mnogim, mnogim istaknutim svetskim ličnostima. Iako su neke od njih dobro poznate u svetu politike – kao predsednik Gorbačov, predsednik Mendela i neki drugi političari najvišeg nivoa – oni su veoma dobri prema meni. Sa mnom nikad ne razgovaraju o politici. Mi jedino razgovoramo o miru iz dubina svojih srca, a ne iz našeg uma.

Ovde bih zamolio slušaoce da mi oproste. Um, ma koliko da je veliki i kultivisan, neće nam pružiti mir. Samo jednostavno srce, čisto srce, srce kao u deteta moći će da nam da mir. Napisao sam dosta dela, držao sam predavanja na raznim mestima. Ali, moram da kažem da ja dobijam mir jedino kada podelim mir sa drugima. Zato držim koncerte posvećene miru širom sveta. Imam samo jedan cilj – mir, svopšti mir.

Dugi niz godina držao sam predvanja o svetskom miru u Ujedinjenim nacijama. Ali, uvideo sam da od moje priče nema koristi. Jedino kad meditiram u tišini ili sviram duševnu muziku, zaista osećam mir duboko u mom srcu. Tad osećam da stvarno mogu da služim čovečanstvu. Zato, u svemu što radim, nastojim da vodim nesebičan i samodajući život zasnovan na mom unutrašnjem miru.


(Odgovor Šri Činmoja na pitanje voditelja Dajbela Feja u telefonskom intervjuu za njujorški radio KanKan, 30. decembra 1998. godine)

Kako muzika pomaže u Vašoj mirovnoj misiji?

Kad su ljudi srećni, oni se ne svađaju. Mir i radost idu zajedno. Ako sam zaista srećan, tad ću ostati miran. Neću se svađati sa Vama. Neću se tući ni sa kim. Svetac je ispunjen mirom. On se ni sa kim ne svađa. On se jedino moli i meditira. Kad pevač peva veoma duševno, krajnje očaravajuće, mislite li da u sebi ima bilo kakvog neprijateljstva? Ne. Ljudi koji pevaju veoma duševno i veoma očaravajuće nas nadahnjuju. Kao što sam ranije rekao, naš zadatak je da inspirišemo jedni druge.

Muzika, slikarstvo i druge stvari inspirišu ljude. Kad uđemo u vrt, mi vidimo lepotu cvetova. Mi udišemo miris. Tad u sebi imamo radost. Kad u sebi imamo radost, mi smo puni mira. Ako nemamo radost, onda ćemo osećati da je svet pun sukoba i nerazumevanja. Duhovna muzika nam značajno pomaže, jer ona u sebi ima radost. Prava radost i mir su nerazdvojni. Ako ste radosni, vi ste srećni, a ako ste srećni, ispunjeni ste mirom.

(Iz intervjua za dnevne novine Indian Express, jun 1999.)

Šta možete da kažete o svetskom miru?

Ovaj svet ima baš sve, osim mira. Moćne zemlje kažu da one hoće mir. Svi pričaju o miru. Ali, kad pričamo o miru, mi često žongliramo rečju „mir“. Mi znamo tu reč, mir, veoma dobro, ali mi samo žongliramo lopticama u vazduhu.

Problem je što svak hoće mir na veoma poseban način. Ja mogu da kažem: sve dok sam tvoj gospodar, a ti si moj sluga, možemo da budemo u miru. Hoću mir, pod uslovom da mi je dopušteno da budem ispred tebe. Nije mi dovoljno da stojim kraj tebe. Ne, ja hoću da budem korak ispred, a ti moraš da ideš za mnom; samo će tada biti mira. To je ono što svet misli i oseća.
Ali, mi nikad ne možemo steći mir tako što ćemo gazdovati nad drugima. Mira će biti samo kad svi budu na ravnoj nozi. Pravi mir leži u nerazdvojnom jedinstvu. Ako ste vi ovde, i ja sam ovde. Ako ste vi tamo, i ja sam takođe tamo. To je mir.

Da li biste sebe opisali kao mirotvorca?

Ne, nikada! Bog mi nije dao ulogu mirotvorca. On mi je dao ulogu sanjara o miru i zaljubljenika u mir. Moj životni brod plovi između obale zaljubljenosti u mir i obale snova o miru.

Mnogi ljudi me, iz njihove beskrajne samilosti i saosećanja, zovu čovekom mira. Danas javno kažem, ako me svet bude zvao učenikom mira, aa ju biti najsrećniji čovek na svetu. Sebe vidim kao učenika mira, ne kao čoveka mira – a „mirotvorac“ je daleko od mog shvatanja. Ako ostanem učenik mira, biću najsrećnija i najponosnija osoba. Jedino učenik može da uči. Za njega je okean znanja i okean mira, okean mira. Ne možemo da preplivamo okean mira za jednu noć. To nije kao Lamanš, dvadeset i dve milje koje možemo preplivati za nekoliko sati. Da bi se preplivao okean mira, potrebno je mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo godina.

Ja sam učenik mira. Ako me ljudi zovu učenikom mira, ja ću im biti izuzetno, izuzetno zahvalan. Mir je neiscrpna tema koja nema, nema, nema granica. Ako mogu da ostanem učenik mira, moći ću da učim. Moći ću da učim i moći ću da uđem u svako srce i da vidim koliko je iskren vapaj koji ima svaka osoba u svom srcu da doprinese svetskom miru.

Mir nije reč iz rečnika. Mir je Dah Srca Boga. Bog nikada neće biti zadovoljan sve dok Dah Njegovog Srca ne podeli sa čitavom Njegovom Tvorevinom.

Da li vi verujete da će svetski mir postati stvarnost?

Da, je verujem u to, samo što ne mogu da kažem da će ceo svet biti preplavljen mirom već sutra. To je kao kad posejete seme. Danas ste posejali seme u zemlju, ali ne možete da očekujete da će iznići preko noći. Najpre ono mora da postane izdanak i biljčica, a posle toga će izrasti u džinovsko banjan drvo. U ovom trenutku su naše molitve i meditacije kao seme. Biće potrebno vreme da proklijaju; ali to je samo pitanje vremena.

(Iz tv intervjua u Jogjakarti u Indoneziji, 10. januara 1988.)

U ovom posebnom istorijskom trenutku, koji je najbolji način da svako od nas kao pojedinac pomogne svojoj zemlji da ide napred?

Jedini odgovor je pomoću molitve i meditacije. Spoljašnji način ne postoji. Nikakve diskusije, nikakav savet – ništa neće delovati u ovom trenutku u spoljašnjem svetu. Jedino što treba da uradimo je da u unutrašnjem svetu steknemo više bogatstva našim molitvama, našom meditacijom i našom ljubavlju, posvećenošću i predajom Božijoj Volji. Treba da sakupimo unutrašnju snagu, unutrašnju snagu, unutrašnju snagu. Ponekad nam je očajnički potrebno da unutrašnja snaga izbije na površinu. Ako želiš nešto da uradiš za svoju zemlju, ovo je vreme kada moraš da se moliš duboko iznutra i sakupiš snagu koja će biti upotrebljena kasnije.

Sada jedino nastojte da sakupite i zadržite što više možete u unutrašnjem svetu, u unutrašnjem životu. Potom će doći vreme kada ćete moći da upotrebiš to unutrašnje blago u svom spoljašnjem životu, da biste služili svojoj zemlji.

Vaša grupa za meditaciju želi svetski mir, ali ne čini mi se da je to dovoljno velika grupa da bi uticala na svetske vođe.

Naša grupa za meditaciju se moli i meditira. Mi osećamo: ako će se svet promeniti, moraće prvo da se promeni u srcu. Molitva i meditacija dolaze iz srca, a ne iz uma. Um nam neće doneti mir. On mora da dobije mir sa nekog drugog mesta, a to mesto je srce.

Duša poseduje beskrajni mir. Srce ima mir u određenoj meri zato što dobija mir od duše. Ali, ako se redovno molimo i meditiramo, onda će naše srce biti stalno u skladu sa Bogom i nesumnjivo će steći obilje mira.

Srce je spremno i gori od želje da pruži mir umu, ali u ovom trenutku um ne prihvata ono što srce ima da ponudi. Ljudi koji su u umu samo pričaju o „miru“. Oni ne osećaju da je mir neophodan, dok oni koji žive u srcu, zato što se mole i meditiraju, zaista osećaju da je mir neophodan. Pomoću molitve i meditacije mi možemo da pojačamo i proširimo taj osećaj u našem srcu i da na kraju poruku mira dovedemo i do uma. Ja verujem da svi oni koji se mole i meditiraju pomažu ljudima koji iskreno žele mir u svetu.

Najveći broj ljudi u ovom regionu Južne Afrike mnogo pate zbog svakodnevnog nasilja. Interesuje me da čujem kako vi vidite, šta je uzrok tog nasilja, i imate li neku poruku šta možemo da učinimo u vezi toga?

Uzroci nasilja su podele koje je prouzrokovao um. Um uvek deli; on stiče ogromno zadovoljstvo deleći stvarnost. Zato što sebe vidi odvojeno od drugih, um uvek želi da ispolji nadmoć nad drugima. U umu je uznemirenost, koja na kraju postaje uništenje. Mnogo pre nego što se nasilje ispolji na fizičkom nivou, ono se odigrava u umu u vidu misli.

Ako poslušamo svoj um kad nam kaže da nekog udarimo, tad um postaje naš gospodar. Ali, unutar nas je uvek nešto što nas podseća da imamo drugog gazdu: srce. Za razliku od uma, srce jedino želi da uspostavi bliskost i jedinstvo sa drugima; ono stiče zadovoljstvo ne u podeli, već u ujedinjenju. Srce nam kaže: "Uništivši nekoga nećeš dobiti ni mrvu radosti, ali voleći tu osobu dobićeš obilnu radost." Zato moramo da se molimo i meditiramo u tišini da bismo utišali svoj nemirni um i prosvetlili svoj netežeći um. Ako možemo da preobrazimo um i živimo u srcu, onda ne može biti nasilja.

Spomenuli ste borbu između uma i srca. Da li je u jednoj oblasti kao što je Kvazulu Natal, gde je tako mnogo ljudi ubijeno i gde su ljudska srca otvrdnula ili slomljena, ljudima mnogo teže da slede ispravan put, nego drugima koji vode mirniji život?

To u potpunosti zavisi od svakog pojedinca. Oni kojima je mir oduzet zbog spoljašnjih okolnosti ili nebožanskih ljudskih bića često imaju veću glad za mirom nego oni koji su našli mrvicu mira ili obilan mir. Ljudi koji nepotrebno pate pre će se moliti Bogu da prime Njegovu Svetlost nego oni koji već imaju nešto duševnog mira. Prema tome, dok oni srećniji možda plivaju u zadovoljstvima ograničenog mira koji su već našli, pojedinci čija ih je patnja dovela dotle da razviju jak unutrašnji vapaj za svetskim mirom i skladom mogu pre biti blagosloveni od Boga obilatim mirom. Dok nevine žrtve vape iz najdubljih dubina svojih srca, njihov vapaj će sigurno rastopiti Božje srce.

Međutim, postavlja se pitanje da li je neko zaista gladan mira ili se on naprosto predao svojoj sudbini. Neki pojedinci gube veru u Boga ili u svoje unutrašnje biće kad njihove rođake ubiju nebožanska ljudska bića. Oni kažu: "Moji dragi nisu učinili ništa loše. Ako Bog ima beskrajnu Samilost, zašto je dozvolio da oni budu ubijeni?" Ti pojedinci mogu da se iznutra bune protiv Boga i kažu da Bog nije aktivan i dinamičan, da Bog možda spava. A opet, oni mogu da se razbesne što su njihovi dragi napadnuti i da čak odu dotle da kažu: "Bog ne postoji!"

Na nesreću, ti ljudi ne traže svetlost. Oni se ne mole da svetlost prosvetli nebožanska ljudska bića koja su napala njihove drage. Da to čine, Bog bi zasigurno izmenio mentalni stav tih nebožanskih ljudskih bića. Iskreni vapaj žrtvi za prosvetljenjem onih koji čine loše stvari stigao bi do Božjeg Srca. Prema tome, ako se molimo Bogu na ispravan način, onda će oni koji su činili loše stvari i oni koji bi mogli da učine loše stvari u bliskoj budućnosti biti prosvetljeni.

O Indiji

Zašto u Indiji, za koju se veruje da je centar svih religija, i gde duhovnost igra tako važnu ulogu, ima tako mnogo nesloge i tenzija?

Pošto sam Indijac, mogu da odgovorim na to pitanje. Nekada, Indija je bila zemlja mira. Sada su tu neprekidni sukobi i borbe. Zašto? Odgovor je jednostavan. Bog nam je dao slobodu, a mi smo je zloupotrebili. U svakom trenutku mi, kao ljudska bića, možemo da izaberemo da uradimo ili ispravnu stvar ili pogrešnu stvar. Ja mogu da rano ujutru ustanem i molim se i meditiram da postanem dobar čovek. Ili, mogu da spavam do deset ili jedanaest, pa kada ustanem, suviše je kasno čak i da stignem na posao. Možda sam tokom šest meseci dobio svetlost Odozgo, pa su me moja iskrenost, moja časnost i moja ljubav prema Bogu nagnali da ustajem rano ujutru da meditiram. Ali, posle šest meseci sam prestao da težim i mislim na Boga, tako da više ne ustajem rano da se molim i meditiram. Spolja sam ista osoba, ali sam se u mom unutrašnjem životu promenio.

U davnoj prošlosti, političari su imali običaj da idu duhovnim Učiteljima da dobiju blagoslove i prosvetljenje. Jedan od najvećih indijskih junaka, Šivađi, odlazio bi svom duhovnom učitelju sa rečima: „Molim te, posavetuj me“. Nakon toga se Šivađiju smučila sopstvena zemlja i njena politika. Ali, njegov duhovni učitelj ga je prisilio da ostane u politici. On je rekao: „Ako ti odustaneš, ko će onda preobraziti ovaj svet? Ostani na svom položaju, ali misli samo na mene. Svevišnji u meni će voditi ovu zemlju u tebi i pomoću tebe“.
Nekad je Indija imala spokoj i duševni mir. Ali, Indija nije bila zadovoljna svojim unutrašnjim mirom i spokojem. Htela je da se nadmeće sa Amerikom. Na nesreću, Indija je počela da gubi svoju duhovnost kad je ušla u svet nadmetanja. Jedna je stvar zadržati sopstvenu visinu a onda dati ono što imate, a primiti nešto što neko drugi ima. Ali, umesto da zadrži svoju izvornu čistotu i božanstvenost, Indija je postala pohlepna i počela da više mari za spoljašnje bogatstvo. Htela je da postane bogata kao Amerika, pa nije više pridavala mnogo značaja svom unutrašnjem bogatstvu. To je bila najveća greška koju je Indija napravila.

Ako mi Bog da nešto, treba da to cenim. Onda, kad kucne čas, Bog će mi dati nešto drugo, zato što je zadovoljan mnome. Ali, ako odbacim ono što mi je Bog dao i plačem samo za nečim drugim, onda će me unutrašnji kvaliteti koje sam nekad imao napustiti a ja ću postati prosjak. Indija je trebalo da ostane zahvalna Bogu za ono što joj je Bog dao. Umesto da pokušava da imitira Zapad, trebalo je da gaji svoje sopstvene božanske kvalitete. Ali, kada je počela da manje mari za svoje unutrašnje bogatstvo, a više za spoljašnje bogatstvo, moja Majka Indija je počela da gubi nešto veoma dragoceno.

Nešto slično se sada dešava u bivšem Sovjetskom Savezu. Predsednik Gorbačov je bio taj koji je probudio svest Sovjetskog Saveza.Nakon što je probudio sovjetski narod, rekao je: „Mi smo spavali tako mnogo godina a sad samo što smo se probudili. Zato hajde da idemo polako ali sigurno prema našem cilju. Potom, kad dođe vreme i kad steknemo više sposobnosti, počećemo da hodamo brzo, a kasnije ćemo trčati“. Ali ljudi nisu slušali. Postali su veoma pohlepni i poželeli su da budu isti kao i Zapad. Hteli su da trče od samog početka iako za to nisu bili sposobni. Zato su izabrali drugog političara koji je obećao trenutne rezultate. Svi mi hoćemo da imamo trenutno ostvarenje – kao instant-kafu. Hoćemo da imamo sve, dok trepneš okom.
Potrebno je nekoliko godina da dete nauči da hoda. Ako ja kažem malom detetu da može da trči brzo kao njegov stariji brat, dete će biti inspirisano da pokuša. Ali, na nesreću, samo će polomiti noge. Ali, majka će uvek reći svom detetu: „Ne, idi polako. Tvoj brat ima pet godina, a ti samo godinu dana. Kako možeš da očekuješ da budeš ravan sa njim?“


(Ovo pitanje je Šri Činmoju postavio Rasel Vilson, tadašnji direktor američkog Doma predstavnika podkomiteta spoljnih poslova za azijske i pacifičke zemlje, 24. aprila 1993.)

Iskreno bih voleo da znam šta je uopšte indijska duhovnost učinila za Indiju. Kako to da je uprkos njenim jogijima i svecima ona još uvek siromašna i nazadna zemlja?

Najpre moramo da shvatimo šta je dovelo do te situacije. U drevnoj Indiji, nije postojalo odricanje od materijalnog života. Ljudi su u to vreme težili za sintezom Materije i Duha i u izvesnoj meri su to i uspeli da postignu. Ali, postoji veliki jaz između te davne prošlosti i sadašnjosti.

U kasnijim periodima istorije Indije, sveci i proroci su došli do ideje da materijalni i duhovni život nikako ne idu zajedno, da ljudi moraju da se odreknu spoljašnjeg života da bi dosegli Boga. Zato je spoljašnji život bio zanemaren. To je dovelo do stranih osvajanja i mnogih drugih nevolja. Čak je i danas u Indiji veoma uobičajeno shvatanje da treba negirati materijalni napredak i lepotu. To je u velikoj meri razlog njenog stalnog siromaštva.
Ali, u Indiji danas ima duhovnih giganata koji osećaju da Boga treba ostvariti u Njegovoj potpunosti, da su Tvorac i tvorevina jedno i nedeljivo. Oni zagovaraju prihvatanje života, pravu potrebu za napretkom i savršenstvom u svim sferama ljudskog postojanja. Ovaj novi pristup je široko prihvaćen u savremenoj Indiji.

Danas je možda Indija siromašna, ali će ona brzo napredovati zahvaljujući njenoj novoj svesti i njenoj novoj težnji. Ona ne samo da ima velikodušno srce, već i moć da iznese svoju dušu na površinu i da je upotrebi da reši sve svoje probleme.

O raznim temama

Predviđate li vreme kada će čitava Evropa biti ujedinjena?

To ne samo da je moguće, to je neizbežno. Ranije su se evropske zemlje svađale i borile. Sada se evropske zemlje trude da stvore jedinstveni dom. Ranije su američke države bile podeljene. Sada je Amerika jedna. Australija je jedna. Kanada je jedna. Ali, što se tiče Evrope, svaka zemlja ima svoju individualnost, svoj sopstveni put. Ponekad, kad bi u susednim zemljama život gotovo stao, druge nacije nisu pokazivale nikakvo saosećanje prema njima. Ali, danas evropske zemlje održavaju sastanke na vrhu i trude se da osete jedinstvo.

Evropa je jedan kontinent. Zašto bi Evropa bila podeljena na delove? Evropa je kao drvo. To drvo života ima mnogo grana. Pošto postoji stablo, ima i grana, cveća i plodova. Ako se odseku grane, neće biti cveća, neće biti plodova. Sada mudrost sviće u evropskim liderima. Veoma mnogo evropskih zemalja se očajnički trude da imaju zajednički dom. Tada će Evropa imati snagu jedinstva kakvu ima Amerika. Amerika ima pedeset država, ali kad nužda zahteva, one su sve jedno. I u ovom slučaju, sada Evropa oseća vrhunsku neophodnost jedinstva. U bliskoj budućnosti će doći vreme kada će Evropa imati jedinstvo i kada će podela koju smo imali toliko mnogo godina nestati.

 

Odlomak iz intervjua koji je Šri Činmoj nakon susreta sa slovačkim predsednikom Mihailom Kovačem dao za slovački časopis „Novi čas“ u Bratislavi 11. novembra 1993.

Kako da se čovek odnosi prema stvarima koje je uradio ranije kada njime nije vladao viši um? Kako da se odnosimo prema osećaju krivice koji proizilazi iz tih prethodnih dela?

Trebalo bi da osećate da je prošlost zaboravljena. Uradili ste nešto pogrešno. Ako gajite predstavu o krivici, ako nastavite da sebi govorite: „Uradio sam nešto loše, uradio sam nešto loše“, tačno je da ste iskreni. Ali, takva iskrenost i razmišljanje o vašim greškama ne pomaže. Da, uradili ste nešto loše. Ali, gajeći osećaj krivice ne stičete svetlost ili mudrost. Ako ste juče uradili nešto pogrešno, onda se danas potrudite da učinite pravu stvar, božansku stvaru.

Svaku sekundu možete da upotrebite bilo u božanske svrhe, bilo za nebožanske ciljeve. Dobro, prethodni minut upotrebili ste u pogrešnu svrhu. Sad upotrebite sledeći minut za neki božanski cilj! Ali, ako se osećate krivim zbog svojih prethodnih grešeka, onda će se pola vaše rešenosti da sada uradite ispravnu stvar izgubiti u tami, pa će samo pola moći da se upotrebi za vaš ispravan postupak. Zato mislite samo na dobru stvar koju činite u ovom trenutku. Tada će pozitivna snaga, odnosno snaga volje koju koristite da učinite ispravnu stvar, imatu svoju punu moć.

Ako se zadržavate na svojim lošim delima ili premišljate o njima, time samo nesvesno jačate svoju krivicu. Možda ćete pomisliti: „Ja se kajem“. Ali, zašto biste se kajali? Uradili ste nešto loše i spremni ste da se suočite sa posledicama. Dakle, vi ste junaci. Ako ste juče uradili nešto pogrešno, onda danas imate mogućnost da uradite ispravnu stvar. Usmeravajući svu svoju pažnju na ispravnu stvar, vi uvećavate svoju pozitivnu snagu.

Osećaj krivice, stalno osećanje prebacivanja sebi, nažalost, široko su rasprostranjeni u zapadnom svetu. Ako je moj Izvor Bog, Apsolutna beskrajna Svetlost, ako znam da sam potekao od Boga, onda se jednog dana moram vratiti mome Izvoru. Tokom mog boravka na zemlji imao sam neka nezdrava, netežeća i destruktivna iskustva. Sad moram da se otarasim tih nesrećnih iskustava i da u svom životu doživim ispunjujuća iskustva. A da to postignem, moram da se koncentrišem jedino na pravu stvar, božansku stvar koja će me ispuniti, a ne na stvari koje su mi bile prepreke na putu.

 

Na ovo pitanje Šri Činmoj je odgovorio u Američkom centru za studente i umetnike u Parizu, 14. novembra 1970. nakon predavanja koje je tamo održao.

Kako da budem nesebičniji?

Možeš biti nesebičniji ako posmatraš situaciju u svetu, posmatrajući ljude koji nisu nesebični i koji jesu nesebični. Ljudi koji nisu nesebični su pohlepni. Pohlepni ljudi nikad ne mogu biti sretni. Ti želiš da postaneš nesebičan zato što želiš da budeš sretan. Ljudi koji nisu nesebični, koji su pohlepni i škrti, uopšte nisu sretni. A opet, ljudi koji su nesebični i požrtvovani su sretni.

To je kao noć i dan, a ti si između. Kad si u noći želiš da zgrabiš i sputaš svet, a kad si u danu želiš da se posvetiš svetu i da služiš svet. Možeš ili otići svom prijatelju noći ili svom prijatelju danu. Kad uđeš u noć, ti se samo boriš i sputavaš, ali u svesti dana ti voliš, pokazuješ saosećanje i uspostavljaš jedinstvo sa drugima. Dakle, treba da vidiš šta se dešava sa onima koji su u danu i sa onima koji su u noći i da onda izabereš. Kad uđeš prostoriju svetlosti, sve je ljubav, požrtvovanje i saosećanje. Kad uđeš u prostoriju tame, sve je kao tuča i borba. Ta vrata su ti takođe otvorena. Ti si taj koji mora da izabere. Uđi u prostoriju nesebičnosti i ne ulazi u onu drugu prostoriju.

 

Na ovo pitanje je Šri Činmoj odgovorio 1975. godine, tokom jednog od redovnih sastanaka posvećenih meditacijama za mir koje je dva puta nedeljno  održavao u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Kako možemo da postanemo tolerantniji i imamo više razumevanja?

Najpre pomislite koliko ste miliona stvari uradili pogrešno od kada ste u ovom telu. Moći ćete da nabrojite bar deset nebožanskih stvari. Od miliona stvari koje ste verovatno uradili pogrešno, bićete dovoljno iskreni da priznate bar deset stvari. Tada zapitajte sebe da li vam je neko oprostio. Naravno, Bog vam je oprostio. Da vam On nije oprostio, do sada biste bili na drugom svetu, ali kada neko drugi uradi nešto pogrešno vi se ljutite i želite da kaznite tu osobu. Pokušajte da izračunate koliko je mnogo loših stvari ta osoba uradila baš vama. Ona je uradila mnogo, mnogo pogrešnih stvari u svom životu, ali je vama je možda uradila dve pogrešne stvari; a vi ste krivi za bar deset stvari i Svevišnji vam je oprostio.

Bog primenjuje opraštanje. U vašem slučaju i u mom slučaju, ono što ćemo mi primeniti jeste to što se zove snaga jedinstva. Juče sam uradio nešto loše i Bog mi je oprostio. Kako to da danas ne mogu da se poistovetim sa nekim drugim i osetim da sam i ja mogao da uradim isto to što je i on uradio? Ono što je on pogrešno uradio danas, ja lako mogu da uradim sutra. Trebalo bi da budem zahvalan Bogu što to nisam uradio danas i da se podsetim da sutra postoji velika verovatnoća da ću uraditi istu stvar.

Trebalo bi da saosećamo sa osobom koja je uradila nešto pogrešno, ili da zahvaljujući našem jedinstvu to tolerišemo. Tolerancija nije znak slabosti. Daleko od toga! Tolerancija je prihvatanje stvarnosti na jednom drugom nivou svesti. Majka Zemlja, drveće, okeani i planine, zar nas oni ne tolerišu? Mi činimo mnoge, mnoge stvari pogrešno; zloupotrebljavamo ih na milone načina. A oni nam ipak opraštaju i neprestano nas hrane. U mogućnosti smo da svaki njihov deo koristimo za naše ciljeve.

 

Izvor: Šri Činmoj, "Sjaj težnje i tok posvećenosti"

Moj sin je studirao hemiju, a sad hoće da otvori prodavnicu zdrave hrane. Zar ne mislite da bi trebalo da upotrebi svoj talenat za neku višu profesiju?

Bog je sav radost. On hoće da nam da radost na naš način. Ako nekog više raduje da radi u restoranu umesto da postane veliki lekar ili pravnik, onda će Bog reći: „Radi to što te raduje. Ako je to ono što hoćeš, onda to radi“. A opet, ima mnogo pravnika i lekara koji su izuzetno srećni u svojim profesijama, zato što su hteli tu profesiju. Ali, ko zna, možda ima nekih koji su veoma nesrećni, zato što su pogrešno izabrali.

Ako Vaš sin nije srećan da radi kao hemičar, a ako ga strahovito raduje da radi u prodavnici zdrave hrane ili nekoj drugoj oblasti, onda ja smatram da on treba da radi to što ga raduje. Inače, čak i ako postane veliki hemičar, mogao bi da bude veoma nesrećan.

Naš um možda misli da je trgovac inferioran u odnosu na lekara ili pravnika. U Božijem Oku, mi smo svi jedno. U predstavi, neko igra ulogu kralja, neko drugi igra kraljicu, a neko je sluga. Kad bi svi igrali uloge kralja, a ne bi bilo ministara ni slugu, onda ne bi bilo ni predstave.
Bilo da sam lekar ili prodavac, ono što je Bogu stvarno važno jeste da sam dobar čovek. Ako sam dobar čovek, onda, bez obzira čime se bavim, biću daleko bolji nego neki loš čovek. Ako vodim duhovan život, nije važno da li sam biznismen ili lekar ili pravnik ili direktor škole. Ono što je važno je da me to raduje. Ako me raduje da budem biznismen, onda radim pravu stvar. Ako me raduje da budem lekar ili pravnik, onda radim pravu stvar. Bog jedino želi da budemo srećni.

Čitav svet voli i obožava Spasitelja Hrista. Zašto? Zato što on daje bezgraničnu unutrašnju radost, mir i ljubav svakome. Da li je važno što je u početku svog života bio samo skromni drvodelja? Ni najmanje. I u Indiji ima mnogih duhovnih figura koje su skromnog porekla, pa opet ih vole i obožavaju. Šri Ramakrišna je, na primer, potekao iz veoma, veoma siromašne seoske porodice. Kasnije je radio kao sveštenik u jednom malom hramu. Ali, svet pamti njega i duhovne učitelje poput njega zbog toga šta su oni bili i šta su učinili u duhovnom pogledu, a ne zbog njihove profesije. Ako je neko dobra osoba i voli Boga, za njega je najbolji onaj posao koji ga najviše raduje.

 

(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje 25. marta 1984. u Kelnu)

U timskim sportovima kakvi su danas – fudbal, hokej i slično – ima poprilično nasilja. Da li te sportove treba nastaviti ovako ili bi ih trebalo promeniti da postanu manje nasilni?

Sve zavisi od unutrašnjeg buđenja. Mi te sportove možemo da praktikujemo na prljav način. A opet, možemo da igramo apsolutno čiste utakmice, zahvaljujući našem jedinstvu sa drugim igračima. Obično, većina igrača želi da pobedi po svaku cenu. Oni ni najmanje neće oklevati da se posluže prljavom igrom. Isti ti pojedinci, kad uđu u duhovni život, zapitaće se deset miliona puta pre nego što primene prljava sredstva. U tome je razlika. Kad se jednom njihova svest probudi, oni će reći: „Neću nikakvu prljavu igru“. Njihova srca koja teže i njihovi životi koji se razvijaju neće im dopustiti da igraju prljavo. Pre nego što ljudi uđu u duhovni život, cilj je da se pobedi na svaki način – svim mogućim sredstvima. Potom, kad uđemo u duhovni život, mi dajemo sve od sebe da postanemo svesni instrumenti Boga. Ranije je naš cilj bio da budemo prvi i ništa drugo. Ali, sada mi otelovljujemo vrhunsku poruku Spasitelja Hrista: „Neka bude Volja Tvoja“.

Da se vratim na Vaše pitanje, to zavisi od razvoja svesti. Igra može da se praktikuje ispravno, sa uzajamnim poštovanjem i ljubavlju. A opet, ona može da se igra sa destruktivnim stavom od samog početka. U tom slučaju, ono što tu deluje je destruktivni um, a ne srce. Kad deluje srce, vi znate da niko neće svesno naškoditi nekom drugom. Ali, kad igrate umom, sve je podela i uništenje. Srce će igrati istu igru, ali sa drugačijim stavom.
Ako srca tih igrača izađu na površinu, oni će igrati na ispravan način. Onda će sigurno dobiti dodatnu radost od igre. U ovom trenutku, njih ne raduje igra kao takva. Njih raduje jedino kad pobede. Onda oni osećaju da su osvojili čitav svet. Kad izgube, osećaju da su izgubili čitav svet. Ovog trenutka oni su vlasnici sveta; narednog trenutka su oni koji su izgubili svet. Ali, ako smo tragaoci, ako volimo Boga, ako volimo istinu, kad igramo, sve će biti radost. To je kao kada se deca igraju; njih raduje sama igra. Ako dovedete dvadesetoro dece u predivan vrt, ona će se sve vreme igrati veoma srećno.

 

Odlomak intervjua koji je Šri Činmoj 10. decembra 1989. dao novinaru Marku Tajhu za članak koji je kasnije objavljen u časopisu Sports Illustrated

Koji je najbolji način da u svakodnevnom životu postupamo sa ljudima?

Mi svakodnevno moramo da sa svakom osobom postupamo na specifičan način, ali je najvažniji način način saosećanja i opraštanja. Nisu samo šef ili nadređeni u nekoj kancelariji ti koji imaju autoritet da pokažu saosećanje ili opraštanje zaposlenim nižeg ranga. Ne, ne, ne! Baš svaki radnik ima božansko pravo ili vrhunsku neophodnost da oprosti drugima i da im pokaže saosećanje, i iznutra i spolja. Primenjujući i pokazujući saosećanje i opraštanje, razvićemo mnogo, mnogo više božanskih osobina u sebi. Svaka božanska osobina je kao veoma lep, veoma blistav i veoma plodonosan dar koji dobijamo od našeg Gospoda Voljenog  Svevišnjeg.

Da li deca vide više lepote od odraslih?

Da, deca uvek vide više lepote od odraslih. Zbog njihove ogromne unutrašnje čistote, ona u svemu vide lepotu. Vide lepotu čak i u mastilu; vide lepotu i svetlost čak i u tami. Kada vide lepotu u svemu, moramo da ih cenimo i da im se divimo jer su još uvek u svetu duša. Deca vide više lepote zato što više borave u srcu i duši nego odrasli. Kada je um razvijen, taj nebožanski um odmah pokušava da vidi nečistotu čak i u svetlosti, čak i u mudrosti, čak i u nečem naprednom. Ljudski um je zadovoljan kad vidi ružnoću i nečistotu čak i u stvarima koje su zaista lepe i dobre. Ako je umetnik nešto stvorio, um će odmah pokušati da u tome nađe neku grešku. Ali dete ne koristi um. Ono sve prihvata kao svoje, pa tako vidi lepotu u svakome i svemu. Ono oseća da ne postoji ništa što je apsolutno nebožansko i to je savršena istina. Ne postoji ništa apsolutno nebožansko, već neke stvari imaju više svetlosti u poređenju sa drugim stvarima. U unutrašnjem svetu je sve lepo; ali opet, i to se može porediti.

 

Izvor: Sri Chinmoy, “Galaxy of Beauty Stars”

Da li smatrate da bi proširena porodica kakva se sreće u Indiji, u kojoj očevi, majke, ujne, ujaci itd. svi zajedno žive, mogla da stvori stabilnije društvo na Zapadu?

To u potpunosti zavisi od svesti članova - pojedinaca. A opet, nešto može da se primeni na jedan određeni deo sveta, dok uopšte nije primenljivo na drugom mestu. Zbog načina na koji je zapadnjačko društvo nastalo, smatram da u Americi proširena porodica nije potrebna. Amerika mora da raste na svoj sopstveni način, negujući više ljubavi. U indijskom društvu, članovi porodice žive zajedno i rastu zajedno; postoji zajedništvo. Ali u Americi osećaj slobode uvek udalji članove porodice. U početku će biti četiri člana porodice koji žive zajedno, zatim će ostati tri člana, pa dva člana kad se deca odsele. Nekad se i dva preostala člana lepo i krasno razvedu. Nisu zadovoljni onim što imaju i onim što jesu. Oni pokušavaju da steknu radost razdvajanjem, ali radost postoji jedino u jedinstvu. Za svakog člana porodice, jednog za drugim, oni kažu: „On mi nije drag, ona mi nije draga”. Na kraju stižu do tačke kada u njihovom životu više nema nikoga.

Ne kažem da su Indijci zadovoljni proširenom porodicom – daleko od toga. Ali uopšte, kvaliteti srca više preovlađuju u Indiji nego na Zapadu. Indusi prave mnogo grešaka, ali istovremeno nastoje da se osećaju kako pripadaju jednoj porodici. U Americi, kad otac napuni osamdeset ili devedeset godina, sin ne održava nikakve veze sa njim. Od sina se, na primer, očekuje da poseti oca jednom nedeljno, ali on tog dana ode u bioskop ili na izlet. U Indiji, bez obzira koliko je otac loš, sin oseća da je njegova neizostavna dužnost da se brine o njemu. Čak i ako su deca siromašnija od najsiromašnijih, uvek će brinuti o roditeljima u skladu sa svojim sposobnostima.

Tokom mnogih godina, roditelji daju deci sve što imaju. Obasipaju svoju decu ljubavlju i pomažu im da odu na studije. Ako su danas njihova deca postala briljantna, to je zbog toga što su im roditelji pomogli da postanu briljantna. Međutim, često deca uzvraćaju ravnodušnošću. Roditelje odvedu u starački dom, a deca vode svoj život.

Mi imamo telo, vital, um, srce i dušu. Ako se danas odreknem svog tela, ako se sutradan odreknem svog vitala, a prekosutra se odreknem uma, šta će onda ostati? Ako me boli ruka, da li ću odseći ruku? Onda posle neću imati ništa! To je ono što zapadnjački svet radi – odseći, odseći, odseći! Pozitivan pristup je, međutim, reći da ukoliko nešto ima neki nedostatak, pokušaću da ga iscelim i usavršim. Ukoliko su moji um i vital loši, preobraziću ih i prosvetliću ih.

 

(Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao za časopis Hinduism today, 19. decembra 1993)

Kakvo je tvoje mišljenje o zagađenju okoline?

Veoma je žalosno što se priroda uništava, što se okolina uništava. Priroda je ta koja nas održava lepim i duševnim. Kad se priroda uništi, kad veštačke stvari zamene prirodnu lepotu, to će uništiti sve dobre osobine koje ljudska bića imaju. Na nesreću, ljudi vole veštačke stvari, svetlucave stvari. Mnogi ljudi ne vole prirodne stvari koje imaju svoju sopstvenu lepotu, čistotu i božanstvenost. Osećam se veoma žalosno zato što se okolina zagađuje i uništava. Osećam da treba da se molimo da priroda ostane prirodna. Lepota uvek treba da ostane takva kakva je kako bismo od nje mogli da dobijemo najčistiju radost, najčistiju ljubav i najčistije jedinstvo.

U časopisu „Ultrarunning“ je nedavno rečeno da Šri Činmoj maraton tim organizuje najbolje trke u zemlji.

Ja sam im veoma zahvalan, veoma zahvalan. Ali, isto tako znam koliko stvari ne radimo dobro. Nesumnjivo postoji prostor za poboljšanje. Kad pogledamo Mesec, iz daljine vidimo kako je savršen, ali izbliza je pun rupa. Cvet može da izgleda veoma lepo, ali čim mu se približimo, otkrijemo neke nesavršenosti

Mi možemo da cenimo nekoga ko je velika teniska zvezda. Kažemo da on ima savršene udarce i slično, ali on lično zna koliko još može da se popravi. Ima veoma mnogo oblasti u kojima možemo da se popravimo. I što se nas tiče, znamo da nismo savršeni. Zapravo, daleko smo od savršenstva. Mnogo stvari treba da naučimo. Ali, na našu najveću radost, mi ne odustajemo. Mi možda nismo savršeni, ali naš cilj je napredak i mi verujemo da pomoću redovnog napretka, postepenog napretka, postajemo bolji Božiji instrumenti.

Ako ljudi cene naše trke, ja sam im krajnje zahvalan. Ali, ako oni kažu da su naše trke apsolutno savršene, ja ću biti prvi koji se neće složiti sa njima. Jedino mogu da kažem da se trudimo da budemo bolji. Svake godine se popravljamo. Znamo koji su nam bili nedostaci prethodnih godina. U oblastima u kojima nismo uspeli ili u kojima nismo mogli da uradimo nešto čime bismo bili zadovoljni mi nastojimo da se popravimo.

 

(Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao Marku Tajhu, za časopis “Sports Illustrated”, decembar 1989.)

Zašto ljudi na Zapadu osećaju da je ideja jednostavnosti veoma komplikovana?

Jednostavnost izgleda komplikovano zato što je za nas to nešto novo što nećemo da koristimo. Za nas je sve komplikovano, zato što uvek koristimo um. Mi nećemo da idemo pravom linijom. Ne radujemo se ukoliko ne idemo u cik-cak ili preko serpentina. Upravo zato što cenimo komplikovanost, mi ne idemo suncem obasjanim putem – jednostavnim, pravim putem. Ako je neki put jednostavan i prav, mi osećamo da on ne vredi. Od samog početka našeg života, naviknemo se da činimo stvari na veoma komplikovan način, pa nam je jednostavnost izuzetno teška.

Kad se dete rodi, majka potroši sav svoj novac da mu kupi veoma lepa i skupa odela. Ona hoće da pokaže da je bogatija od svojih suseda. Dete bi bilo podjednako zadovoljno jednostavnim odelom, ali se od samog početka dete uči da jednostavne stvari nisu dobre. I naravno, kad dete odraste, ono ne mari za jednostavnost.

Jednostavan čovek imaće samo ono što mu treba i umeće da razlikuje ono što mu je potrebno od onog što želi. Ali, na Zapadu, mi osećamo da nam očajnički treba sve ono što želimo. Kao gladni vukovi, mi pokušavamo da posedujemo svet. Ali, pre nego što uspemo da prigrabimo svet, na svoje veliko iznenađenje mi vidimo da je svet već ugrabio nas. Mi hoćemo da posedujemo svet u svom njegovom mnoštvu. Mi hoćemo mnoštvo bez jedinstva; hoćemo cveće, voće i lišće drveta bez stabla. Ali, ako ne počnemo sa stablom, sa jednostavnošću, nikad ne možemo stići do mnoštva. Jedinstvo je izvor, a mnoštvo raste iz jedinstva.

Zašto čovečanstvo zagađuje i uništava Majku Prirodu?

Majku Prirodu zagađuje i uništava životna stvarnost lišena težnje. To je veoma žalosno. Majka Priroda je postala sasvim bespomoćna, a ljudi koji pokušavaju da sačuvaju Majku Prirodu ni na koji način ne pomažu. Oni samo pričaju i pričaju i pričaju! Vlade takođe samo pričaju. One istupaju i izjavljuju: „Da, mi želimo da sačuvamo drveće i polja“, ali njihova dela izazivaju suprotan efekat.

Pošto mi, ljudska bića, svuda oko sebe vidimo neprijatelje, pošto se plašimo da će neko doći i napasti nas, sav svoj novac i energiju trošimo na to da sebe učinimo moćnim. Da bismo sebe učinili dovoljno moćnim da možemo da se borimo protiv naših neprijatelja, mi sečemo našu Majku Prirodu na komade i koristimo njene izvore. Mi uvažavamo jedino ona dostignuća nauke i hemije koja ne dozvoljavaju Majci Prirodi da ostane lepa ili moćna. Napredak hemije i napredak Majke Prirode ne mogu da idu zajedno. Sve dok na svetu postoji strah, Majka Priroda nikada neće moći da ispuni svoju božanstvenost. Tek kada ne budemo druge gledali kao neprijatelje, bićemo u stanju da Majku Prirodu održimo netaknutom.

(Pitanje postavljenu u Mjanmaru, u januaru 1995.)

Mnogo je onih koji ukazuju na to da je u ovom trenutku situacija u svetu veoma napeta.

Tu priču slušamo od pamtiveka! Pre četiri stotine godina, ako pročitate neku knjigu iz istorije, videćete da su i oni govorili da se bliži kraj sveta i da ljudi nisu dobri. Možete da počnete čak i od epohe Veda. Od samog nastanka Tvorevine svi govore da ovaj svet nikada nije božanski.
U redu, nije božanski. Sada takođe nije božanski, ali činjenica je da mi koristimo izraze „božanski“ i „savršen“. To znači da imamo unutrašnju potrebu da postanemo savršeni. Kada sam pojam dobrote uđe u naš um, to znači da želimo da postanemo dobri. Naša filozofija je da se krećemo unapred. Čim sprinter krene sa svoje startne pozicije, on se ne vraća nazad. On mora da ide napred da bi stigao do cilja.

Možemo li da se osvrnemo na situaciju u svetu, šta Vi mislite o tome?

Moje unutrašnje osećanje je da svet napreduje. Ja ne ohrabrujem pesimističke ideje, misli i tome slično. Bog lično inspiriše ovaj svet, to je Njegova Tvorevina: On nije sebe osudio na razočarenje, daleko od toga. On gleda Svoju Tvorevinu i vidi da joj je potrebno ohrabrenje, inspiracija i vođstvo. Kada nešto napravimo, trudimo se da to bude što lepše, što uspešnije. Dakle, svet napreduje. Svi se mi trudimo da postanemo bolji instrumenti Boga.

Kako se može prevazići potreba za naklonošću i divljenjem?

Potreba za naklonošću nije loša, ali potreba za divljenjem stvara probleme. Svima nam je potrebna naklonost od Boga, naklonost od onih koji su nam dragi. Baš to međusobno davanje naklonosti je ono što nas drži živim. Bez majčine naklonosti nama je nemoguće da živimo. Ali bez divljenja možemo lako živeti. Nedostatak naklonosti od onih koji su nam dragi je jednostavno smrt. Ali ako nam se neko ne divi, nije bitno. Naklonost je u istoj kategoriji kao ljubav. Ali divljenje je drugačije. Kad nam se dive, može se desiti da istupi naš ego i da nas uništi. Ali kad nam je iskazana naklonost i kad smo voljeni, tad se naše božanske osobine povećavaju. Dakle, kad dobijate naklonost i ljubav ne morate da brinete. Ali kad dobijate divljenje, morate biti oprezni.

Ako želite da pobedite svoju potrebu da vam se drugi dive, morate osetiti da je divljenje kratkotrajno. Takođe morate znati da ljudi koji vam se danas dive možda to ne čine iskreno. Oni vam se dive iz svojih vlastitih razloga. Ili, treba da osetite vas to divljenje nikuda ne vodi, ono samo povećava vaš ego. A ako od nekog dobijate iskrenu ljubav, iskrenu naklonost, onda se vaše srce širi, vaša radost raste. Tako da tu potrebu ne morate da prevazilazite.

Starim i sve mi je teže da prihvatim svoje godine. Možeš li da kažeš nešto što će mi omogućiti da bolje prihvatim ovu činjenicu?

Nemoj da misliš na svoju starost. Zamisli da je tvoj život kao staza duga dvadeset i šest milja, kao jedan maraton, i onda je podeli na četiri ili pet faza. U početku, recimo dvadesetak godina, učio si i učio i učio. Potom, u drugoj fazi, učio si, ali si istovremeno i delio svoju mudrost sa drugima. Sada si u trećoj ili četvrtoj fazi. Dakle, treba da vidiš šta bi mogao da uradiš sa dvadeset godina, šta sa pedeset, a šta sa šezdeset. Nemoj da misliš da je ono što si radio sa dvadeset godina mnogo važnije od onoga što radiš sa šezdeset godina. Kada ti je bilo dvadeset godina, Bog je pomoću tebe imao iskustvo Sebe kao velikog učenika. Potom je imao iskustvo Sebe kao profesora u razvoju. Kada si napunio četrdeset, Bog je u tebi i kroz tebe doživeo nešto sasvim drugačije. U šezdesetim, On opet doživljava nešto drugo.

To je prava igra. U ovom trenutku, Bog u tebi i kroz tebe igra jednu određenu ulogu. Kroz nekoliko godina, u istoj Kosmičkoj Predstavi, On može da zaigra neku drugu ulogu. Pose još dvadeset godina, može opet da zaigra neku novu ulogu. Mi strašno grešimo kada osećamo da uloga koju Bog igra pomoću nas kada nam je pedeset ili šezdeset godina ponekad nije isto toliko važna kao uloga koju nam je dodelio da igramo kada nam je bilo dvadeset. Moramo da osećamo: koju god ulogu da Bog igra kroz nas u dvadesetim, četrdesetim ili šezdesetim, ta uloga je podjednako važna. Za Njega šezdesete nisu starost. Posle osamdeset ili čak sto godina, kada budete otišli na drugi svet, videćete da On i dalje igra Svoju ulogu u vašoj duši.

Um ne treba da se koristi nikada, ni u kom slučaju. Ukoliko koristite um, gotovi ste. Kada vam je deset godina, um će vas navesti da osetite da ste ste stari kao da vam je devedeset! Samo mislite kako u određenoj fazi svog života treba da uradite nešto. Potom, posle deset ili petnaest godina, treba da uradite nešto drugo. Neprestano počinje nova igra, nova uloga koju treba da odigrate. Svaki put kada dobijete neku novu ulogu, morate da je odigrate dobro. Kada budete postali veliko drvo, tada vam dolazi i više odgovornosti. Drvo mora da daje toliko mnogo, toliko mnogo. U početku pod drvetom može da boravi samo jedan hodočasnik. Kasnije tu može da dođe i ostane mnogo ljudi. Konačno, drvo treba da oseti odgovornost za pružanje senke, zaštite i utočišta mnogima. Što se više budete uspeli, to više utočišta, zaštite i prosvetljenja morate da dajete drugima. Po ljudskim merilima starosti, možda će vam biti samo šezdeset ili sedamdeset godina, ali u smislu božanske svetlosti i božanske mudrosti postaćete stotinama i stotinama godina stari.

Kada je u pitanju svetlost, tu nema nikakvih zemaljskih godina. Svetlost, blaženstvo, mir i tome slično, ne pripadaju zemaljskom kalendaru. Oni potiču od Beskonačnosti, ostaju u Beskonačnosti i zauvek će biti u Beskonačnosti. Moramo da se svesno potrudimo da se prerastemo u tu Beskonačnost. Reka našeg života teče, teče, teče i uliva se u okean. Nemojte da smatrate da je reka života nešto što može da se podeli na godine. To je tok jedinstva koji ide ka beskrajnoj Svetlosti. Važno je da ne koristite um kada se na vas spuste godine. Koristite jedino srce. Samo recite: „U ovom trenutku, moram da cvetam na ovaj način. Ranije sam morao da cvetam drugačije. Kroz nekoliko godina, moraću da cvetam na potpuno drugačiji način.“ Svaki trenutak ima svoju izuzetno značajnu lepotu. Kada dođe vreme, kada se cvet vašeg života potpuno rascveta, moći će da pruži čovečanstvu mnogo više radosti i mirisa i da mnogo više pomogne tragaocima koji iskreno teže.

Kako da budemo tolerantni prema ljudima oko sebe kad vidimo da nisu savršeni?

Ako hoćete da budete nepristrasni i pravedni, naprosto se setite kako gledate na razne delove svoga tela. Iz određenog razloga, recimo, više volite svoje desno oko od svog levog oka. Možda bolje vidite na desno oko. I šta vi radite? Vi smesta uspostavljate jedinstvo i sa svojim levim okom. Uz to, vaša leva ruka je slabija od vaše desne ruke. Ali, nećete je zato odseći. I ona je vaša, baš kao što je i desna ruka vaša. Vi ste se poistovetili i sa slabijim i sa jačim delovima svog tela.

Kad vidite da neko nije savršen, vaše srce mora da izađe na površinu i da kaže da je ta osoba, koja je nesavršena, takođe neodvojivi deo vašeg života. Vaša brižnost, samilost i saosećanje mogu učiniti jačim vaše sestre i braću koji su slabiji. U suprotnom, ako zanemarite slabije, ni vi nećete biti ništa bolji! Ko je dobar i ko je loš? Ako kažem da je neka osoba nesavršena, to ne znači da i ja sam nisam nesavršen. Zašto bi me Bog trpeo ako ja ne mogu da trpim druge?

Ako mislimo dobre misli, da li ispoljavamo nešto što ima značaja za svet?

Ako možete bar jednu stvar da uradite na božanski način, onda trista šezdeset pet božanskih osobina ispoljavate na ovoj zemlji. Ako samo jednu dobru osobinu, jednu dobru misao, jednu božansku misao, možete da zadržite pola sata, nešto će se ispoljiti u nekom obliku. Ali, to se neće desiti ako je zadržite samo na sekund. Kad je neko ostvaren, ako makar i na sekundu ponudi dobru volju, u toj kratkoj sekundi dobra volja će se uspostaviti u zemljinoj atmosferi. Međutim, oni koji nisu ostvarili Boga, ako mogu da, recimo, pola sata održe dobru misao, moć njihove misli, koja je božansko delovanje, biće sposobna da se ispolji u čovečanstvu. Zato, ako imate dobru misao, ili ste nešto dobro uradili, pokušajte da održite duh na visini te misli ili delovanja bar pola sata. Onda možete biti sigurni da će je zemlja prihvatiti, bilo na unutrašnjem bilo na spoljašnjem planu.

Kako da znamo da postoji nešto takvo kao što je ostvarenje, i kako da neko zna kada je ostvaren?

Mnogi su ostvarili Boga. To nije moja teorija; to nije moje otkriće. Indijski mudraci, indijski duhovni Učitelji drevne prošlosti, otkrili su Istinu i ja se potpuno slažem sa njima na osnovu mog sopstvenog ostvarenja.

Kada jedete mango, znate da ste ga pojeli. Jeli ste mango i znanje o tome ostaje u vama. Ako drugi kažu: “Ne, nisi pojeo mango”, to vas ne uznemirava, jer znate šta ste uradili. S obzirom da vam je glad zadovoljena, nije vam potrebno tuđe odobravanje ili priznanje. Izvanredan ukus, iskustvo koje ste imali, dovoljan vam je dokaz. Isto je i u duhovnom svetu. Kada neko ispije nektar ostvarenja, on zna da je zaista ostvario Boga. On u svojoj unutrašnjoj svesti oseća beskonačni mir, beskonačnu Svetlost, beskonačno blaženstvo i beskonačnu moć. Ostvarena osoba može da vidi, oseti i zna šta je Božanstvenost u sopstvenoj unutrašnjoj svesti. Kada imate ostvarenje, imate slobodan pristup Bogu, kao i osećaj potpunog ispunjenja. Kada u životu tragaoca osvane ostvarenje, on će to nepogrešivo znati.

Da li je dobro imati znanje o budućnosti?

Poznavati budućnost je dobro jedino ako imate strpljenje, veru i mudrost da iskoristite ovo znanje na pravi način. Pretpostavimo da vidite da u bliskoj budućnosti u vašem životu treba da se dogodi nešto obeshrabrujuće i uništavajuće. Zato što to unapred znate, imate priliku da se molite Svevišnjem da spreči nesreću.

Sa druge strane, ako vidite da nešto dobro, prosvetljujuće i ispunjavajuće treba da se dogodi u bliskoj budućnosti, možete da počnete da nudite svoju iskrenu zahvalnost Bogu, a možete i da se molite Bogu da ubrza ovo ispunjavajuće ispoljavanje. Bog može da usliši vaše molitve i ubrza proces ako vidi da istinski cenite Njegove blagoslove.

Zato, ako vas Bog blagoslovi unutrašnjom vizijom ili sposobnošću da znate budućnost, onda treba da je ispravno koristite. Postoje ljudi koji imaju viziju, ali nisu dovoljno mudri da je pažljivo koriste. Kada predvide pogubne događaje u budućnosti, oni stvaraju beskorisni razorni strah u ljudima, umesto da ih inspirišu da se mole za zaštitu ili prosvetljenje.

Da li je radost oblik savršenstva?

Da, radost je oblik savršenstva. Savršenstvo i božanska radost, unutrašnja radost, vrhunska radost, ne mogu se razdvojiti. Ako ste savršeni, tada ste radosni; a ako ste zaista radosni, veseli, duševni, tada ćete, naravno, biti savršeni. Duhovni izraz koji koristimo za radost je Blaženstvo. Pošto je Izvor svega Blaženstvo, naravno da je Blaženstvo savršenstvo. Zato su Blaženstvo i Savršenstvo uvek neodvojivi.

Kako mi nevezanost može pomoći da postanem savršenija?

Moraš da znaš razliku između nevezanosti i ravnodušnosti. Ove dve reči veoma često idu zajedno. Ako znaš ispravno značenje nevezanosti i ravnodušnosti, lako možeš postati savršenija. Pravo značenje nevezanosti nije odbacivanje. Nevezanost znači da ne prilazimo određenoj osobi na nivou na kome se odigrava određena situacija.

Recimo da se nešto desilo između tebe i tvoje majke. Ako priđeš majci na istom nivou na kome je njena svest ili tvoja svest, tada ne možeš da uneseš nikakvu svetlost u tu situaciju. Ali, ako si zaista nevezana u tom trenutku, ući ćeš u Srce Svevišnjeg sa njenim i tvojim merilima i obavestiti Svevišnjeg o čemu se radi. Reći ćeš: „Ja nju prosuđujem na osnovu mojih merila, a ona mene procenjuje na osnovu njenih merila. O Svevišnji, nudim Ti njena merila i moja merila. Sada nam Ti ponudi Svetlost i vođstvo. Obasjaj Svetlošću i mene i moju majku. Ne dozvoli da se ja direktno bavim mojom majkom, i neka se ona ne bavi direktno mnome. Jedino se Ti se bavi nama“. Kada se Svevišnjem obratiš na ovaj način, to se zove nevezanost. Tada automatski postaješ savršena i u spoljašnjem i u unutrašnjem životu.
A ako gajiš ravnodušnost prema tvojoj majci, ili tvoja majka gaji ravnodušnost prema tebi, to će biti velika, žalosna greška. Ako si ravnodušna prema nekom, a on uradi nešto dobro, ti odmah postaješ ljubomorna. Čak i ako kažeš: „Baš me briga da li moja majka radi nešto dobro ili ne“, ako ona radi nešto dobro, bićeš ljubomorna. A ako ne uspe u nečemu bićeš izuzetno srećna, iako kažeš da sa njom nemaš ništa. Isti će biti njen stav prema tebi.

Ravnodušnost je pogrešan pristup istini. U ravnodušnosti uvek postoji suptilna ljubomora; u ravnodušnosti postoji osećaj odvojenosti. Ali, kada pribegavaš nevezanosti, to znači da si već povezana sa nekim. Zato ovu povezanost ponudi onom Jednom koji ima sposobnost da te dovede u red i da te vodi. Svoj život činiš savršenim jedino kada priđeš Svevišnjem u svoje ime i u ime osobe za koju ne želiš da budeš vezana. Tada tvoj život postaje pesma stalnog savršenstva.

U svom predavanju si rekao da ako vidimo problem i suočimo se sa problemom, mi imamo veću snagu od problema. Da li time hoćeš da kažeš da problem nije problem ako znamo kako da gledamo na njega?

Ako znamo kako da gledamo na problem, pola njegove snage nestaje.  Ali, mi obično nastojimo da izbegnemo problem; pokušavamo da pobegnemo od njega. Nije zločin imati problem, pa zašto bismo se onda plašili da se suočimo sa njim? Naš problem je u tome što, kad se u našem životu desi nešto nezgodno, mi smesta osećamo da je to naša greška, da smo učinili nešto pogrešno. Moramo da znamo da oko nas postoje i loše sile, negativne sile, nebožanske sile, neprijateljske sile, Mi verujemo u zakon karme – da ako učinimo nešto pogrešno, kasnije patimo. Ali, čak i ako ne učinimo ništa pogrešno, neznanje sveta će doći da nas maltretira. Pomislite na Hrista. On je bio veliki duhovni Učitelj. Nije imao nikakvu lošu karmu. Nije učinio ništa pogrešno. Ali, neznanje sveta ga je razapelo. Naravno, mi se ne možemo porediti sa Hristom, ali moramo da osetimo da ne znači obavezno da smo na našem nivou nešto pogrešili.

Time što krivimo sebe, a potom pokušavamo da se sakrijemo, ne rešavamo svoj problem. Moramo da se suočimo sa problemom i vidimo da li smo zaista krivi. Ako nam problem stvara neko drugi, moramo da stojimo kao zid i da ne dopustimo da taj problem prodre u nas. Ako je to moja kuća, moj zid, naću dopustiti nikom da ga provali. Ali, ako sam ja sam problem, taj problem je beskrajno teže rešiti. Da bih rešio moj problem, moram da upražnjavam duhovni život i da razvijem unutrašnju snagu, težnju i unutrašnju nevezanost. Polako, postepeno, postaću iznutra snažan, a onda ću biti u stanju da rešim probleme koje sam sam izazvao, mojim sopstvenim unutrašnjim slabostima.

Može li Učitelj da vodi nove učenike nakon što je napustio ovu zemlju?

Svakako, to je moguće! Pogledajte Hrista, na primer. Veliki Učitelji kao što su Hrist, Šri Krišna, Buda, Šri Ramakrišna i drugi mogu da vode svoje sledbenike i to i čine. Oni imaju slobodan pristup božanskoj svesti bez obzira gde se nalaze. Međutim, ima veoma mnogo običnih duhovnih Učitelja, instruktora, svamija i tako dalje, a oni to ne mogu da čine. Ima nekih koji čak ne mogu da vode svoje učenike ni dok su na zemlji. Oni imaju milione učenika ali nemaju moć da ih vode čak ni kada stoje pred njima. Pa kako se oni mogu nadati da će voditi svoje učenike kada budu na Nebu?

Takođe, to zavisi i od učenika. Ako se radi o pravom učeniku prve klase koji uvek misli na Učitelja i meditira na Učitelja, onda je Učitelju mnogo lakše da vodi tog učenika. Ali ako je to učenik četvrte klase, koji je sve vreme okupiran svetovnim mislima i idejama, kako ga onda Učitelj može učiniti svesnim svog vođstva? Dakle, to zavisi od kalibra Učitelja i prijemčivosti učenika.

Kako da proširimo srce i steknemo više božanskih osobina u našim svakodnevnim aktivnostima i odnosima sa ljudima?

Duhovni život nije život ravnodušnosti. Međutim, čovek mora da koristi rasuđivanje kad ima posla sa svetom. Ako od srca dajete svima, bez obzira o kome se radi, ljudi mogu da počnu da vas iskorišćavaju. Ako neki lopov želi da kupi alatku da bi njome obijao, pa ako mu neko sa velikodušnim srcem da novac ne pitajući kakav je to čovek ili zašto mu je potreban novac, ko će onda biti delimično odgovoran za dalje lopovljeve krađe? Čovek koji mu je dao novac. Jedna duhovna osoba može da ima zaista široko srce, ali joj je važnije da mudro koristi kvalitete svoga srca nego da vapi za njegovim proširenjem.

Bog je našem srcu već dao mnoge božanske osobine, ali ih mi ne koristimo i tako usporavamo naš duhovni rast. Veoma malo ljudi, moram da kažem, zna šta je zaista duhovno srce. Mi zapravo brkamo emocionalni vital sa srcem. Ovog trenutka želimo nekome da damo sve, ali narednog trenutka želimo da sve zadržimo za sebe. Ovog trenutka, bez ikakvog razloga, spreman sam da vam dam sve, a narednog trenutka, opet bez ikakvog razloga, spreman sam da vam oduzmem život. Takva vrsta osećanja uopšte ne dolazi iz srca. To je igra našeg zahtevajućeg i neprosvetljenog vitala.

Kad naš vital nastoji da igra ulogu srca, on će pokušavati da dominira drugima da bi ih naveo da osete da smo im očajnički potrebni zato što mi imamo mudrost ili svetlost, a oni ne. Ali, samo postojanje srca je zasnovano na poistovećenju. Poistovećenje je svetlost. Duhovno srce može da se poistoveti jedino sa svetlošću i blaženstvom, jer ono stalno dobija svetlost i blaženstvo od duše. Mi se možemo poistovetiti sa nečijom tugom, ali se mi zapravo poistovećujemo sa svetlošću unutar te tuge. Unutar bola, unutar patnje, pa čak i unutar tame postoji svetlost. Na kraju, srce se poistovećuje sa tom unutrašnjom svetlošću. Ako svakog dana plačemo za našom unutrašnjom svetlošću, videćemo da će se srce sigurno proširiti. Ali, ako želimo da proširimo srce bez svetlosti, samo ćemo proširiti svoje neznanje. Jedino kad plačemo za Najvišim naše će se srce zaista proširiti.

Moramo da shvatimo da moramo da se okanemo vitala koji nas obmanjuje i iskorišćava. Vrlo često sile iz nečistog vitala, ispod pupka, ulaze u naše srce i donose nam patnju. Pročišćenje vitala je apsolutno neophodno ako hoćemo da vital deluje božanski, zajedno sa srcem. U suprotnom, srce će morati da samo igra svoju ulogu. Zato, molim vas, pazite da kad imate posla sa ljudima ne dajete lažnu svetlost zahtevajućeg i posesivnog vitala. U ime brižnosti, mi često nudimo brige, strepnje, nečistote i tako dalje.

Uopšte nije teško da na površinu iznesemo dobre osobine našeg srca, kao što su to saosećanje i brižnost. Te osobine možemo da izvedemo u prvi plan pomoću naše težnje. Mi težimo za Bogom, koji nesumnjivo ima više Brižnosti, Privrženosti i drugih osobina srca nego mi. Naša iskrena težnja može da nam odozgo od Boga donese te osobine.

Kako se stiče ljubav prema čovečanstvu u zaista praktičnom smislu? To je lako reći, ali je teško primeniti.

Istina je da je lako reći da volimo čovečanstvo, a da u stvarnosti to bude samozavaravanje. Kako možemo da steknemo istinsku ljubav prema čovečanstvu? Da bismo voleli čovečanstvo, moramo da pođemo Izvoru. Izvor nije čovečanstvo; Izvor je Božanstvenost. Ako zaista možemo da pođemo Izvoru i da volimo Božanstvenost, tada ćemo videti da Božanstvenost nije nešto odvojeno od čovečanstva.
Najpre moramo da volimo Boga, koji je sama Božanstvenost. Ako budemo mogli da volimo Boga, tada ćemo osetiti da se naše unutrašnje postojanje ne može odvojiti od Boga. Naše istinsko unutrašnje postojanje i Bog su jedno. Voleti Boga i voleti nas same na božanski način je ista stvar. Tada ćemo videti da je naše spoljašnje postojanje, koje je naša božanska ličnost, čitavo čovečanstvo.

Ako sebe volimo na egoističan način, tada ubijamo i vezujemo sebe. Treba sebe da volimo božanski, a ne emotivno ili egoistično. Treba da volimo sebe upravo zato što Bog diše u nama, jer Bog želi da ispuni Sebe u nama i kroz nas. U ovom slučaju, naše unutrašnje postojanje i Božja Stvarnost su jedna te ista stvar.

Ako smo potpuno svesni ove istine, tada ćemo videti čovečanstvo u nama. Čovečanstvo nije oko nas ili van nas; ono je u nama. Ako postanemo jedno sa našim božanskim postojanjem, tada ćemo videti da je čitavo čovečanstvo u nama. Šta god je u nama, to je naše; šta god je spolja, to nije naše. Mi možemo da pomognemo da se ispuni i prosvetli samo ono što je u nama. Zato moramo da osetimo da je čovečanstvo u nama. Tada ćemo moći da istinski i efikasno pomognemo čovečanstvu.

Hajde da najpre uradimo najbitniju stvar. Ostvarenje Boga je najbitnije za duhovnog tragaoca, a ne čovekoljublje. Čovekoljublje je veoma dobra reč, ali pravo čovekoljublje počinje iznutra. Rečeno je: „Milosrđe počinje kod kuće“. Isto tako i duhovnost, čovekoljublje i sve drugo moraju da počnu duboko u nama. A šta je tamo? Samo Bog, Stvarna Stvarnost! Hajde da najpre ostvarimo Boga. Tada ćemo videti da je svet u nama. Ako ne ostvarimo Boga, tada ćemo videti svet i čovečanstvo kao nešto odvojeno od nas. Ali, čim ostvarimo Boga, osetićemo da je čovečanstvo naše. Zato, hajde da najpre ostvarimo Boga, a zatim ćemo osetiti da je ostatak sveta u nama.

Kako možemo da usavršimo našu fizičku ili vitalnu izdržljivost?

Fizičku i vitalnu izdržljivost možemo usavršiti ako znamo da smo mi samo maleni bunar ili jezerce, a da je tik pred nama more Svetlosti i Blaženstva. Mi smo maleni, veoma mali i neprosvetljeni, tamni, nečisti, nesvršeni. A ispred sebe vidimo more neiscrpne Energije, neiscrpne Svetlosti, svega što je beskrajno.

Šta je sledeća stvar koju činimo? Mi naprosto skačemo u ovo more i smatramo ga sasvim svojim. U ovom trenutku mi smatramo svojim nesvršenost i sve ono što jesmo. Savršenstvo nam je savršeno strano. Čudno nam je sve što je dobro. Osećamo da je naše sve što je loše; to je ono što jesmo. Ali to je pogrešna predstava. Moramo da osetimo da prava stvar nije ono što smo sada, već je prava stvar ono što je pred nama. Baš to treba da prisvojimo kao svoje. A ako uđemo u nju i postanemo deo nje, lako je možemo prisvojiti. Ako prihvatite ovakav stav, automatski ćete usavršiti svoju fizičku i vitalnu izdržljivost.

Kako ljudi mogu da imaju ljubav?

Ako nemamo ljubav, šta uopšte možemo da postignemo? Ako ne volimo svet, to znači da možemo da budemo neutralni ili ravnodušni prema svetu. A opet, kada smo ravnodušni, od toga ne dobijamo nikakvu radost. Moramo da volimo svet i da prihvatimo svet kao sasvim svoj. Zašto? Za dobrobit ovog sveta.

Vaše pitanje glasi, kako da imamo ljubav? Odgovor je: ako ne volimo, šta se onda dešava? Svet sa kojim se danas suočavamo je sav u mržnji, sav u nadmoćnosti. Ako ne volimo jedni druge, izuzetno mnogo patimo.
Ali, kako da volimo nekoga ili nešto? Pre svega, ako ne volimo sebe, ne možemo da volimo druge. Ako smo rano ujutru srećni, onda se trudimo da pozdravimo svakoga koga sretnemo na ulici ili da mu se osmehnemo. Ali, ako smo ujutru nesrećni, onda čak i ne gledamo u druge. Osećamo se jadno, pa možemo da odemo i toliko daleko da kažemo da nam je to što smo videli druge upropastilo čitav dan. Ako smo iznutra srećni, onda nam je dobar čitav svet. Ali, ako se duboko iznutra osećamo jadno, onda krivimo čitav svet. Mi nikad ne krivimo sebe; krivimo svet. A čija je zapravo greška? Greška je naša.

Dakle, kako da volimo svet? Želim da kažem da možemo da volimo svet stvaranjem radosti. Od radosti dobijamo ljubav, a od ljubavi dobijamo radost. Kako stvaramo radost? Stičemo je tako što nešto činimo. Malo dete se raduje kada se igra sa svojom lutkom. Ako verujem u Boga, pričinjava mi radost da se molim Njemu. Kada dobijem radost, osećam da želim da je primenim u svakodnevnom životu. Onda se ta radost preobražava u ljubav.

Hteo bih da kažem da moramo da obratimo pažnju na stvari koje nam pričinjavaju radost. Potom od radosti možemo da dobijemo ljubav. Moramo da započnemo od radosti. Došli smo na svet da dajemo radost i da primimo radost od sveta. Ali, na nesreću, mnogi ljudi koriste um umesto srca. Zato im je veoma teško da dobiju radost od sveta. Um jedino raduje da deli i pravi podele. Um pokušava da stekne radost rasparčavanjem stvarnosti. Srce želi da ostavi stvarnost netaknutu. Ono ne želi da stvarnost isecka na delove.
Zato je rešenje naše srce. Srce ima radost i srce ima ljubav, dok umu nedostaje radost. I još nešto: um nam oduzima radost koju dobijamo iz srca. Zbog uma, mi sumnjamo u druge, postajemo ljubomorni na druge. Ako je neko dobar ili ako je neko postigao nešto izuzetno, mi koristimo sumnjičavi um i pokušavamo da nipodaštavamo tu osobu ili ono što je ona postigla. Kada sumnjamo u nekoga ili kada smo ljubomorni na nekoga, da li nam to donosi bilo kakvu radost? Sa druge strane, ako koristimo svoje srce da se poistovetimo sa tom osobom, to nas jako raduje!

Ako koristimo svoje srce da slušamo neki izuzetno lep i milozvučan muzički komad, poistovetićemo se sa tom muzikom, sa pevačem ili sa melodijom. Možda ćemo čak osetiti da smo mi sami pevač, da pevamo tu melodiju. Ali, ako koristimo um, postajemo ljubomorni na pevača, ljubomorni na muziku i tako dalje.

Dakle, srce i um daju nam dva različita iskustva. Jedno od njih ceni druge, a drugo nastoji da umanji njihovu slavu. Jedno nas čini veoma srećnim, a drugo nas čini jadnim. Kada neko izvodi neku kinesku pesmu i ja to čujem, ako upotrebim srce, veoma ću se obradovati, osetiću veliko jedinstvo sa muzikom. Ali, ako koristim um, reći ću: „O ne, moja indijska muzika je daleko bolja“. Sa druge strane, ako koristite um reći ćete: „Indijska muzika je šašava. Ona nas samo uspavljuje. Kad jednom počne, nema pametnija posla“.

Ali, ako koristite svoje srce, reći ćete: „Indijska muzika je veoma lepa, veoma umirujuća, izuzetno opčinjujuća“.
Kada koristimo svoj kritički um, ko gubi? Mi sami. Nikad, nikad nećemo postati srećni kritikujući nekoga, zato što je naša unutrašnja priroda sva ljubav, obilje ljubavi. Zato mi u našoj filozofiji pridajemo toliku važnost srcu. Srce prihvata stvarnost kao takvu. Srce ne mari da li su drugi dobri ili loši. Nudeći im dobru volju, ono postaje nerazdvojno jedno sa njima. Um se, sa druge strane, stalno kreće od dobrih do loših osobina drugih. Ovog trenutka on kaže da je neko dobar, a narednog trenutka kaže da gubimo dragoceno vreme družeći se sa tom osobom. Prilazeći drugima srcem dobre volje, mi uspostavljamo neku vrstu prijateljstva ili jedinstva sa njihovom dušom, a to nam pruža ogromnu radost. Ali, ako pristupimo drugima umom, onda ćemo samo nastojati da im nalazimo mane.

Kada koristimo um, mi prilazimo cvetu i kao nestašni majmun pokušavamo da uništimo taj cvet, laticu po laticu. Ali, ako koristimo srce da priđemo cvetu, cenićemo i lepotu i miris tog cveta.
Srce daje radost i srce prima radost. Um nastoji da uništi lepotu stvarnosti koju vidi. Naravno, oni koje su drugi kritikovali, reagovaće na isti način. Oni će sakupiti svoju snagu da se odbrane. Dakle, srce je uzajamna ljubav, a um je uzajamno uništenje.

Kada je dobra volja na delu, mi smesta otvaramo vrata svog srca. Tako mi oslobađamo svoje srce. Što se vas tiče, vi ste nesumnjivo otvorili vrata vašeg srca. Otvarajući srce, stigli ste do delimičnog cilja. Sutra ćete videti da to nije kraj. Načinili ste prvi korak. To je veoma solidan korak i sasvim izvesno ćete u sebi osetiti ljubav, radost, svetlost, mir, blaženstvo i druge božanske osobine. Taj prvi korak, otvaranje srca, krajnje je zadovoljavajući. Potom ćete sutra videti kako u vama cvetaju mnoge, mnoge božanske osobine. Kao cvet koji se rascvetava laticu po laticu, na potpuno isti način će mnoge, mnoge božanske osobine vašeg srca procvetati i dati vam ogromnu radost. A vi ćete osetiti da vaš život ima izuzetno važan smisao – a taj smisao je da svakodnevno uvećavate svoju ljubav, radost, mir i blaženstvo.

(Odgovor Šri Činmoja na pitanje koje mu je u telefonskom intervjuu 14. januara 2005. postavila Gaja, novinarka časopisa Pekinški naučni i tehnološki magazin)

Na koji način tražite ono što je dobro u raznim tradicijama?

Ako se iskreno molim Bogu za ispunjenje Božije Volje, onda će me moja molitva sigurno naučiti kako da vidim dobre stvarnosti u svakom ljudskom biću. Ako je svaka tradicija gladna Božije Ljubavi i Svetlosti, onda će sve što je dobro izaći na površinu da poboljša ovaj svet.

Danas vidimo dobre osobine u drugima. Ako ih bezrezervno cenimo, onda te dobre osobine nastoje da procvetaju u našem sopstvenom životu, kao lotos – polako, postojano i sigurno.

Bez molitve i bez meditacije, gotovo je nemoguće uvažiti dobre osobine u drugima i izbeći nemilosrdne napade zmije ljubomore.
Svaka tradicija je u pravu na svoj sopstveni način. Potrebno nam je kosmopolitsko srce da bismo cenili, divili se i uvažavali sve tradicije i postali građani sveta – koji inspirišu, ohrabruju, prosvetljuju i ispunjuju svaku tradiciju.

Recimo da imamo dvojicu sportista. Oni mogu da se međusobno bore, iako je to prijateljska borba. To može da bude boks, može da bude rvanje. Ako se obojica mole, da li je to dobro?

Da. Ako se mole, Bog će ih štititi i oni će pokazati najbolje što znaju, ali tu neće biti zluradosti. Pretpostavimo da se dva boksera bore. Naravno, svaki od njih želi da pobedi. Sa jedne strane, oni mogu da iznesu na površinu svoje životinjske sklonosti, životinjske osobine i unište protivnika. Sa druge strane, svaki od njih može da oseti da je to prilika da prevaziđe sopstvene sposobnosti. Oni mogu da pokušaju da iznesu na površinu svoje skrivene sposobnosti. U skladu sa našom filozofijom, mi uvek nastojimo da prevaziđemo sebe, uvek nastojimo da se poboljšamo. Dakle, ako pobedimo nekog dok prevazilazimo sami sebe, to nije pogrešno. Ali, ako pokušavamo da pobedimo nekoga po svaku cenu, ili ako koristimo nepoštena sredstva, to će onda biti veoma žalosna greška.

 

(Iz intervjua koji je Šri Činmoj dao Bobu de Jongu, sa holandske Veronika televizije, 12. marta 1988.)

Koliko sam shvatio, rekao si da neke duhovne osobe u Indiji tvrde da smo danas ovde, sutra više nismo tu, da je svet iluzija.

Pojam maya (iluzija) je u celini pogrešno protumačen na Istoku. Čak i danas, devedeset i devet posto ljudi će reći da je Šankara zastupao doktrinu da je svet iluzija. Ono što je Šankara hteo da kaže, ako sam u pravu, jeste: “Svet nije iluzija, ali ne smemo pridavati važnost prolaznim stvarima. Postoji nešto večno, pa zato neprestano i stalno i moramo nastojati da živimo u večnom, a ne u prolaznom”.

Danas, ili nedavno, možemo reći pre nekih osamdesetak godina, neki savremeni mislioci Indije došli su do zaključka, pošto su rasvetlili Šankarinu filozofiju, da on zapravo nije mislio da je svet kolosalna iluzija.

“Ne to, ne to,” uzvikivale su Upanišade, a Šankara je to ponavljao kao eho. Šta je, međutim, “to”? “To” je nešto što je konačno, nešto što nas sve vreme sputava. Zato su ljudi mislili da ćemo, ako napustimo ovaj svet, na nekom drugom mestu možda naći neki bolji svet. To je kao kada stojite na jednoj obali i mislite kako je druga obala bezbednija i prepuna radosti i blaženstva. A to nije istina.

Svaka osoba ima sopstveni put razumevanja Istine. Vi imate savršenu slobodu da je shvatite na svoj način. Koliko ljudi može da uđe u dublji smisao Istine? Neki smatraju da je svet iluzija, dok drugi osećaju da on nije iluzija. Žalosno je što ne vidimo ili ne možemo da vidimo svet u njegovoj potpunosti. Mi posmatramo Istinu svojom ograničenom svešću, ograničenim razumevanjem. Kada to učinimo, vidimo da svet nije ništa drugo do predmet neznanja. Osećamo da treba da uđemo u drugi svet, svet blaženstva i savršenstva.

Da se vratim na tvoje pitanje: Šankarin vrlo kratak zemaljski život bio je nabijen dinamičkom energijom. On je propešačio Indiju uzduž i popreko, propovedajući svoju filozofiju. Podigao je hramove na ključnim mestima u zemlji. Ono što je ponudio celom svetu bila je, zapravo, dinamička istina, a ne takozvana iluzija koju je svet veoma nategnuto povezao sa njegovim učenjima.

Kada se osećam nedostojno, sumnjam da će mi Bog oprostiti. Ne vidim kako mogu da očekujem da će mi biti oprošteno u jednoj kratkoj inkarnaciji.

Upitaj se da li postoji bilo koji način na koji mi možemo da pobedimo Boga? Odgovor je: ne. Ako Bog upotrebi Moć svog Oproštaja, onda je ta Moć Oproštaja nesumnjivo jača od svih nedela koja misliš da si počinio u ovoj inkarnaciji ili čak u svojim prethodnim inkarnacijama.
Pomisli na sobu koja je u mraku danima, pa čak i mesecima. Potom ti uđeš i okreneš prekidač i za tren oka povratiš svetlost. Slično tome, treba da osetiš da tvoja slabost nije ništa u poređenju sa Moći Božije Samilosti i Moći Božijeg Oproštaja.

Sada se postavlja pitanje, kažeš ti, zašto bi ti Bog oprostio ako stalno iznova radiš istu pogrešnu stvar? Ti danas učiniš nešto pogrešno, a potom se moliš Bogu: „O Gospode, oprosti mi, oprosti mi, oprosti mi!“ Zatim ćeš sutra možda ponovo učiniti istu tu stvar. To je kao kada neko jede ljutu papriku. On danas kaže: „Jezik mi gori! Nikad više neću jesti ljutu papriku“. Potom sutra opet pojede papriku i opet opeče jezik.
Vraćam se na tvoje pitanje. Bog će nam oprostiti bez obzira koliko puta da učinimo pogrešnu stvar, ako iskreno plačemo. Ali, zar On neće biti mnogo zadovoljniji nama ako istu pogrešnu stvar ne ponavljamo stalno iznova?

Božiji Oproštaj je uvek tu, ali će Bog biti ponosan na nas kada se odreknemo svih pogrešnih stvari. Ako ne možeš da ih se odrekneš preko noći, onda pokušaj da svakog dana smanjiš broj pogrešnih stvari u svom umu ili u svom spoljašnjem životu. Ti znaš koliko puta činiš nešto pogrešno u svom spoljašnjem životu ili u svom unutrašnjem životu. Izbroj. Onda vidi možeš li sutra da smanjiš taj broj. Ako na taj način, malo-pomalo, možeš da smanjiš taj broj, doći će dan kada više nećeš praviti nikakve greške. Tada Bog ne samo da će biti zadovoljan; On će biti veoma, veoma, veoma ponosan na tebe. Nikad ne zaboravi da je Moć Božije Samilosti beskrajno jača od svih velikih grešaka koje misliš da si načinio.

Osećam da se uvek nadmećem sa drugima. Kako mogu to da prevaziđem?

Pokušaj da osetiš jedinstvo sa svima. Kada to uradiš, odmah ćeš proširiti sopstvenu svest. Kada neko uradi nešto dobro, odmah treba da osetiš da si to ti uradio. Isto to treba da urade i drugi, kada ti uradiš nešto značajno. Uvek kada neki pojedinac uradi nešto dobro, ostali treba da osete da su njihovo svesno nadahnuće i težnja tom pojedincu omogućili da postigne uspeh. Ako uvek imamo stav timskog rada, bićemo u stanju da pobedimo ego

Ipak, ego koji se nadmeće ne treba pobrkati sa božanskim ponosom. Mi ponekad osećamo: “Ja sam Božiji sin, pa kako onda mogu da budem tako loš? Kako mogu da slažem? Kako mogu da budem neiskren? Ja sam Božiji instrument, pa kako onda ovako nešto mogu da radim?” To je takođe neka vrsta ega, ali ovaj ego nije izazivački i razoran ego koji nas nagoni da želimo da pobedimo svakoga, milom ili silom, i da nepobedivom superiornošću gospodarimo celim svetom. Božanski ego potiče od naše obožene svesti, od našeg unutrašnjeg jedinstva sa Bogom. Ako na božanski način osećamo da smo Božiji odabrani instrument, onda u našem životu ne može biti nebožanskog ega. To najpre treba da osetimo iznutra. Potom to treba da ispoljimo u našim delima.

Prema tome, kad god neko uradi nešto dobro, molim te, oseti da si to ti uradio. To uopšte nije pogrešno. Ti ne obmanjuješ sebe. Nemoj da misliš: “O, ja to nisam uradio. Ja se zovem tako-i-tako.” Tvoje ime je: Univerzalna Svest. Postoji samo jedno Biće i ono je beskonačno i sveprožimajuće “Ja”. Stoga, kada jedan stanovnik univerzuma nešto postigne, lako i s punim pravom možeš da tvrdiš da si ti to postigao, samo ako možeš da se poistovetiš sa Univerzalnom Svešću.

Rekao si da ako sagledamo neki problem i ako se suočimo sa problemom, imamo veću snagu od problema?

Ako znamo kako da gledamo na određeni problem, pola snage tog problema nestaje. Ali, mi se često trudimo da izbegnemo problem; pokušavamo da pobegnemo od njega. Nije zločin imati neki problem, pa zašto bismo se onda plašili da se sa njim suočimo? Naša poteškoća je u tome što kada se u našem životu dogodi nešto nepovoljno, odmah osećamo da smo krivi, da smo uradili nešto loše. Moramo da znamo da oko nas postoje i loše sile, nebožanske sile, neprijateljske sile. Mi verujemo u zakon karme - ako uradimo nešto loše, kasnije ćemo patiti. Ipak, čak i kada ne uradimo ništa loše, neznanje sveta može da dođe i da nas muči. Pomislite na Hrista. On je bio veliki duhovni Učitelj. Nije imao nikakvu lošu karmu. Nije uradio ništa loše. Međutim, neznanje sveta ga je razapelo na krst. Naravno, ne možemo sebe da poredimo sa Hristom, ali na našem sopstvenom nivou treba da osetimo da ne mora uvek da znači da smo mi pogrešili.

Ako sebe okrivljujemo, a potom pokušavamo da se sakrijemo, mi ne rešavamo problem. Moramo da se suočimo sa problemom i vidimo da li nas stvarno treba okriviti. Ako neko drugi pravi problem, treba da se postavimo kao čvrsti zid i ne dozvolimo problemu da uđe u nas. Ako je to moja kuća, moj zid, neću nikome dozvoliti da prođe. Međutim, ako sam ja sam problem, to je onda beskrajno teže rešiti. Da bih rešio problem sebe samog, moram da praktikujem duhovni život i razvijem unutrašnju snagu, težnju i nevezanost. Polako, postepeno, postaću iznutra jak, a onda ću moći da rešim probleme koje je prouzrokovala moja sopstvena slabost.

Čim pobedite neku poteškoću, otkrićete da se ona ponavlja na višem i suptilnijem nivou. To je ona ista suštinska poteškoća u vama sa kojom treba da se suočite u prefinjenijem obliku.

Kako možemo da se uzdržimo da nekoga ne kritikujemo?

Uvek moramo da vidimo šta se nama događa kada nas neko kritikuje. To je kao borba dva boksera. Ja sam bokser i neko drugi je bokser. Kada nekoga kritikujem, to je kao da ga udaram i povređujem. A kad on kritikuje mene, on me povređuje čineći me tužnim. Ako možemo da se setimo kako je nama kada nas kritikuju, moći ćemo da saosećamo sa drugima. Ako ne volimo da nas drugi napadaju, zašto bismo mi napadali njih? Pokušajte da mislite o drugima kao o cvetovima. Osetite kako ulazite u jedan vrt. Tu možete da uživate u lepoti cveća, a opet, možete i da pokidate sve latice, jednu po jednu. Kada kritikujete druge, vi uništavate cveće. Kakvu ćete lepotu, čistotu i druge božanske osobine naći u vrtu, ako uništite svo cveće?

Kako ćete dokazati svetu da ste zaista mudri, ako stalno kritikujete druge? Sve što vam pomaže u duhovnom životu, treba da činite što češće, a svega što vam ne pomaže treba da se odreknete. Pre nego što ste došli na duhovni put, počinili ste mnoge nebožanske stvari. Kad uđete u duhovni život, to znači da ste spremni da se odreknete tih loših osobina. Kada ste spremni i gorite od želje da učinite pravu stvar, loše osobine će vas automatski napustiti.

Kakva je uloga podsvesti u duhovnom životu?

Uloga podsvesti je da uznemirava naš unutrašnji mir, unutrašnju radost, unutrašnju svetlost. Moramo da Svetlost i Čistotu odozgo unesemo na podsvesni nivo da bismo ga prosvetlili. Inače će naši podsvesni i nesvesni delovi stajati na putu našeg duhovnog dostignuća.

Na podsvesnom planu je sve haotično, neprosvetljeno, mračno i strašljivo. U duhovnom životu je važno da se očisti džungla podsvesnog plana. Ali, kako to možemo uraditi? To možemo uraditi pomoću stalne težnju i posvećenosti Svetlosti koja se večno spušta odozgo. Svaki pojedinačni tragalac mora da prosvetli tamu u svom podsvesnom svetu, ili će podsvest nastaviti da stoji kao prepreka njegovoj potrazi za ostvarenjem Boga.

U našoj podsvesti ima mnogo stvari koje ne treba da izađu na površinu. U podsvesti postoji tama, postoji nečistota, postoji poricanje. Ove stvari treba pročistiti, preobraziti i usavršiti a da se ne pojavljuju u fizičkom ili svesnom umu. Bolje je uopšte ne uznemiravati podsvesni um.

Kada smo suočeni sa prirodnim katastrofama možemo da reagujemo na dva načina: da osetimo da ljudska bića moraju više da poštuju prirodu ili da nam je potrebna još razvijenija tehnologija da bi se ljudi zaštitili od katastrofa. Kakvo je vaše gledište?

Ja se krajnje iskreno slažem sa oba gledišta. Prvo, moramo da poštujemo prirodu. Predsednik Gorbačov i drugi se izuzetno trude da sačuvaju Majku Prirodu. Ovde, tamo i svuda priroda se uništava, pa njihova organizacija Zeleni krst nastoji da očuva prirodu, da očuva okolinu. Priroda je izraz našeg unutrašnjeg života, našeg višeg života. Upravo iz prirode mi dobijamo sve dobre stvari – lepotu, smirenost, poniznost, jednostavnost i mnoge druge božanske osobine. Iznad svega, priroda je spontana. Kada razvijemo um, postajemo veoma komplikovani; ništa ne možemo da učinimo spontano. Priroda nam pomaže da povratimo svoju spontanost. Slično tome, priroda nam na milione načina pomaže da postanemo dobri građani sveta. Zato moramo da poštujemo prirodu i da je duboko uvažavamo.

Vaša drugo gledište je da nam je potrebna još razvijenija tehnologija da bismo zaštitili ljude od katastrofa. Ja se potpuno slažem i sa tom tvrdnjom. Nauka i tehnologija moraju da napreduju. Ali, oprostite mi, ma koliko da uznapredujemo sa našom naukom i tehnologijom, ako se priroda razbesni, ona neće pokleknuti pred našim naučnim i tehničkim dostignućima. Univerzalna priroda je beskrajno moćnija od naučnih dostignuća čoveka. Ta dostignuća, kažem vam, neće biti ravna Majci Prirodi, ako se ona razbesni.

Dakle, postoje dva pristupa: napredna tehnologija i naše poštovanje prema Majci Prirodi, kako se ne bi naljutila na nas i mučila nas podsticanjem prirodnih katastrofa. Dva pristupa koja ste pomenuli su apsolutno ispravna, ali ako mi dopustite, dodao bih još jedan pristup koji uopšte neće remetiti ove koje ste pomenuli. Taj treći pristup je molitva – molitva najvišem, najjačem, Onom najmoćnijem da nas zaštiti od svakog zla, od prirodnih katastrofa, ili od bilo čega i bilo koga.

Ako budemo mogli da primenimo sva ova tri pristupa istovremeno, velika je verovatnoća da ćemo izbeći prirodne katastrofe.

Odgovor koji je Šri Činmoj dao 14. januara 2005. na pitanje koje mu je postavila Gaja, novinarka časopisa Pekinški naučni i tehonološki magazin

Ne znam šta će se zbiti sa mnom u budućnosti, i veoma brinem za svoju sudbinu. Da li je to dobro?

Ne, ne bi trebalo da brinemo. Naša vera u Boga, u našeg Unutrašnjeg kormilara ili u našeg duhovnog Učitelja bi trebalo da bude bezrezervna. Morali bismo da osećamo da Bog ne samo da zna šta je najbolje za nas, već i da će da učini sve za nas. Mi brinemo jer ne znamo šta će se zbiti sa nama sutra, pa čak ni sledećeg minuta. Čini nam se da ako sami ne učinimo nešto za sebe, ko će onda da učini bilo šta? Ali ako možemo da osetimo da postoji neko ko o nama više vodi računa nego mi sami o sebi i ako možemo da svesno ponudimo našu odgovornost Njemu rečima: "Budi Ti odgovoran, Večni Oče Večna Majko, Ti budi odgovoran za ono što radim, za ono što govorim, za ono što postajem", tada naša prošlost, naša sadašnjost i naša budućnosti postaju Njegov problem.

Dokle god pokušavamo da budemo odgovorni za sopstveni život, mi ćemo se osećati bedno. Nećemo biti u stanju da iskoristimo kako treba ni dva minuta od svakih dvadeset četiri sata kojima raspolažemo. Kad budemo mogli da osetimo da smo Božiji svesni instrumenti i da je On Onaj koji dela, tad nećemo brinuti za svoju sudbinu, jer ćemo znati i osećati da je sve u svevolećim Rukama Boga, koji će učiniti sve u nama, pomoću nas i za nas.

Hajde da svesno ponudimo samo naše postojanje – ono što imamo i jesmo –Bogu. Mi težimo da postanemo prava slika i prilika Boga, da izrastemo u neograničen mir, Svetlost i blaženstvo. A ono što sada imamo samo je neznanje, more neznanja. Ako budemo mogli da Bogu ponudimo naš vapaj težnje i naše more neznanja, naš problem je rešen. Ne bi trebalo i ne moramo nikad da brinemo za našu sudbinu. Zahvaljujući našoj predaji, mi postajemo nerazdvojno jedno sa Božijom kosmičkom Voljom

Kako da naučimo sebe da volimo ljudski rod, ne samo kao kolektivnu celinu, nego i specifično, kada su nečije mane i loše osobine tako očigledne?

Kada vidite da su nečije mane i loše osobine tako očigledne, odmah pokušajte da osetite da te mane i loše osobine ne predstavljaju tu osobu u potpunosti. Njeno pravo sopstvo beskrajno je bolje od onoga što sada vidite. Sa druge strane, ako zaista želite da volite čovečanstvo, morate ga voleti onakvo kakvo je sada, ne očekujući da dođe do određenog nivoa.

Ako bi čovečanstvo trebalo da postane savršeno da biste vi mogli da ga prihvatite, onda mu ne bi ni bila potrebna vaša ljubav, naklonost i pažnja. Upravo sada, u njegovom nesavršenom stanju svesti, čovečanstvu treba vaša pomoć. Dajte čovečanstvu bezrezervno makar i najbeznačajniju i najograničeniju pomoć koja vam je na raspolaganju. Ovo je zlatna prilika. Kada jednom propustite ovu priliku, vaša buduća patnja prevazići će vašu trpeljivost.

Doći će dan kada ćete shvatiti da je nesavršenost čovečanstva vaša sopstvena nesavršenost. Vi ste Božija tvorevina, a isto je to i čovečanstvo. Čovečanstvo je samo jedan izraz vašeg univerzalnog srca. Možete i morate voleti čovečanstvo, ne samo kao celinu, već i pojedinačno, ako spoznate činjenicu da sve dok čovečanstvo ne bude osvarilo svoj vrhunski cilj, ni vaše sopstveno božansko savršenstvo neće biti potpuno.

Vi ste dizali teške predmete kao što su avioni i slonovi pre dosta godina. Zašto ste se sada toga ponovo poduhvatili?

Hteo sam da vidim da li godine išta utiču na fizičku spremnost. Otkrio sam da je ono što stvara problem samo ljudski um. Ako možemo da prevaziđemo um suprotstavljajući se umu, onda nas fizičko telo sluša. Ali, um nas navodi da se osećamo jako stari.
Ja sad imam 67 godina. Onog trenutka kad upotrebim svoje srce, osećam da imam 20 godina. Zato nastojim da koristim srce kad izvodim ovakva dizanja. Kad koristim svoje srce, osećam jedinstvo sa avionom. Sve mi pomaže i svi mi pomažu kad koristim svoje jedinstvo. Dok, ako bih ostao u umu, uopšte ne bih bio u stanju da dižem velike težine.

Ljudski um je pun podeljenosti na svakom i na svim nivoima. Naš um ceni našu desnu ruku više nego levu ruku, iako su obe nerazdvojni deo našeg tela. Pošto je desna ruka snažnija od leve, naš um više voli desnu ruku.

Ja dižem te velike težine da bih nadahnuo ljude. Vi ste tako ljubazni što ste došli da posmatrate moje dizanje po tako lošem vremenu. Možda ćete ga pomenuti u svojim novinama, ili će se možda pojaviti na vašoj lokalnoj televiziji. Na taj način, mi pokušavamo da proširimo našu inspiraciju.
Kad smo mi, kao ljudi, inspirisani, mi činimo mnoge dobre stvari za sebe, a takođe i za dobro sveta. Ako nismo inspirisani, onda nećemo imati ništa da ponudimo svetu. Možda ćemo čak pokušati da uništimo sebe ili druge. Inspiracija nam može doneti tako mnogo sreće, a ako smo srećni, tad ćemo takođe steći mir. Unutar sreće obitava mir. Ako smo srećni, tad se nećemo svađati i boriti sa drugima. Nećemo im nalaziti mane. Ako ste srećni, bićete ljubazni prema meni, a ja ću biti ljubazan prema nekom drugom, i tako će se to širiti. Ta sreća dolazi od nadahnuća. To je moja jednostavna filozofija.

(Šri Činmoj je odgovorio na ovo pitanje tokom jednog tv-intervjua 26. decembra 1997. u Gvatemali)

Da li biste, molim Vas, mogli da kažete nešto o vašoj filozofiji i vašem načinu života?

Svi smo mi tragaoci za istinom i zaljubljenici u Boga - bilo svesno, bilo nesvesno. Što se nas tiče, mi pripadamo onim prvim. Svesno, besano i neumorno mi nastojimo da budemo tragaoci za Bogom i zaljubljenici u Boga.

U našoj prirodi ima mnogo dobrih stvari, i mnogo nebožanskih, netežećih stvari. Mi nastojimo da uvećamo i umnožimo svoje dobre osobine, a istovremeno, pomoću svojih molitvi i meditacija, nastojimo da umanjimo i na kraju odstranimo naše nebožanske osobine. Mi ne nastojimo da uništimo svoje loše osobine; mi jedino želimo da ih preobrazimo i prosvetlimo. Tama mora da se preobrazi u svetlost. Neznanje koje smo gajili od pradavnih vremena mora biti prosvetljeno.

Prema našoj tradicionalnoj indijskoj filozofiji, Bog je Tvorac, Bog je Održavalac i Bog je Uništitelj. Mi, međutim, osećamo da Bog, pošto je on Tvorac sveg Dobra i Izvor beskrajne Samilosti, zapravo ne može i neće da uništi svoju Tvorevinu. Mi osećamo da će, u Svoj odabrani Čas, On preobraziti sve ono što ne teži u nama i učiniti to božanskim, prosvetljujućim i ispunjujućim. Prema tome, ne postoji tako nešto kao što je uništenje, već će jedino prosvetljenje i preobražaj, koji se odigravaju u Božji odabrani Čas.

Na našem putu mi posvećujemo dužnu pažnju fizičkom životu. Unutar fizičkog je duša, koja je direktni predstavnik Boga. Telo je hram, a unutar hrama je duša, oltar. I hram i oltar moraju se ispravno održavati. Mi osećamo da naš unutrašnji život težnje i naš spoljašnji život posvećenosti moraju ići uporedo. Kao cvet i njegov miris, oni se ne mogu odvojiti; oni se moraju uzeti kao dve stvarnosti koje se uzajamno dopunjavaju. Moji učenici praktikuju meditaciju i slede duhovni život, a istovremeno, oni imaju svoja zanimanja. Mi živimo u svetu i živimo za svet.

Kako se po vašem mišljenju danas odnosimo prema starijima?

Ja iskreno osećam da bi starije ljude trebalo ceniti, diviti im se i uvažavati ih. Ne govorim to zato što sam i ja starija osoba, već zato što u ovom trenutku svet zanemaruje starije. I oni su svojevremeno bili mali izdanci. Potom su postali drveće, a nakon toga su postali razgranato banjan drveće.
Dok su bili izdanci, to jest, dok su bili deca, donosili su radost svojim roditeljima, dedama i bakama i pradedama i prabakama. Potom, kada su postali stariji, nesumnjivo su inspirisali druge ljude.

Mi uvek govorimo o dalekoj budućnosti, ali moramo da znamo da je zlatna prošlost nekada bila daleka budućnost. U zlatnoj prošlosti, ti stariji ljudi su bili mala deca. Oni su pružali veliku radost svojim porodicama. Ako ih ne poštujemo, nećemo od njih dobiti njihovu samilost, ljubav, nežnost i mudrost. Ako ih zanemarujemo, oni će biti odsečeni od prošlosti, kao kada se drvo preseče na pola. Kako da drvo preživi ako ga na nekom mestu presečemo? Ako hoćemo da drvo ostane u životu, ono mora da zadrži svoje korene, kao i svoje grane i lišće. Isto to drvo, pre nekoliko godina, pre nego što je postalo suviše staro, davalo je izuzetno ukusne plodove, davalo je izuzetno lepe cvetove.

Slično tome, stari ljudi su porodici doneli ime, ugled i finansijsku sigurnost. Pa kako možete da ih zanemarujete? Ako hoćemo da se u nama rodi zahvalnost, onda treba da cenimo, divimo se i uvažavamo te starije ljude zbog onoga što su učinili za čitavu svetsku porodicu. I samo njihovo prisustvo treba da bude izvor inspiracije. A tu inspiraciju će mlađa generacija takođe jednog dana nositi u sebi, da bi posle četrdeset ili pedeset godina inspirisala svoje mlade.

Najnovija pitanja

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
Prev Next

Predviđate li vreme kada će čitava Evrop…

To ne samo da je moguće, to je neizbežno. Ranije su se evropske zemlje svađale i borile. Sada se evropske zemlje trude da stvore jedinstveni dom. Ranije su američke države...

Šta pojedinac može da učini da doprinese…

Problema ima svuda – u svakom pojedincu, u svakoj vlasti i u svakoj organizaciji. Kad se radi o rešavanju svetskih problema, obične osobe poput nas su bespomoćne. Ali mi nismo...

Kako da se čovek odnosi prema stvarima k…

Trebalo bi da osećate da je prošlost zaboravljena. Uradili ste nešto pogrešno. Ako gajite predstavu o krivici, ako nastavite da sebi govorite: „Uradio sam nešto loše, uradio sam nešto loše“,...

Kako da budem nesebičniji?

Možeš biti nesebičniji ako posmatraš situaciju u svetu, posmatrajući ljude koji nisu nesebični i koji jesu nesebični. Ljudi koji nisu nesebični su pohlepni. Pohlepni ljudi nikad ne mogu biti sretni....

Koji je najbolji način da se stekne mir …

U spoljašnjem životu ne možemo imati mir ukoliko ne uspostavimo mir u unutrašnjem životu. Rano ujutro, ako ponesemo nekoliko božanskih misli kad izađemo iz kuće, onda će ove misli ući...

Smatrate li da bi roditelji trebalo da p…

Dok je dete još nedoraslo, ono ne zna koja hrana je dobra a koja hrana je loša, pa je vaša obaveza, kao majke ili oca, da mu date ono što...

Kako možemo da postanemo tolerantniji i …

Najpre pomislite koliko ste miliona stvari uradili pogrešno od kada ste u ovom telu. Moći ćete da nabrojite bar deset nebožanskih stvari. Od miliona stvari koje ste verovatno uradili pogrešno,...

Moj sin je studirao hemiju, a sad hoće d…

Bog je sav radost. On hoće da nam da radost na naš način. Ako nekog više raduje da radi u restoranu umesto da postane veliki lekar ili pravnik, onda će...

U timskim sportovima kakvi su danas – fu…

Sve zavisi od unutrašnjeg buđenja. Mi te sportove možemo da praktikujemo na prljav način. A opet, možemo da igramo apsolutno čiste utakmice, zahvaljujući našem jedinstvu sa drugim igračima. Obično, većina...

Kakva će biti budućnost religije?

Religija predstavlja zemaljski aspekt božanstvenosti koju otelovljuju Spasitelj Hrist, ili Šri Krišna, Gospod Buda i drugi. Ona predstavlja telo ili spoljašnju odoru njihove božanstvenosti. Telo ne može da potraje; samo...

S obzirom da verske razlike mogu da stvo…

Nijedna religija ne uči nas da mrzimo ljudski rod. Mi, ljudska bića, smo ti koji biramo da mrzimo jedni druge. Ali, duhovni Učitelji najvišeg reda, koji su osnivači i očevi...

Ko su savremene ili istorijske ličnosti …

Među savremenim ličnostima, divim se mnogima, ali pre svega predsedniku Gorbačovu. Nakon njega dolazi Majka Tereza, sadašnji papa, i predsednik Nelson Mendela. Divim se i nekim drugim svetskim ličnostima i...

Šta mislite o katastrofi u Černobilu, i …

Budući da sam tragalac za istinom i zaljubljenik u Boga, osećam da će u bliskoj budućnosti ovaj naš svet imati obilje mira. Zašto? Zato što nam ništa drugo nam nije...

Koji je najbolji način da u svakodnevnom…

Mi svakodnevno moramo da sa svakom osobom postupamo na specifičan način, ali je najvažniji način način saosećanja i opraštanja. Nisu samo šef ili nadređeni u nekoj kancelariji ti koji imaju...

Zašto vidimo tako mnogo razdora svuda u …

To se dešava zato što plivamo u moru neznanja. Svaki pojedinac ima ograničenja; svaki pojedinac ima tame. Svaki pojedinac ima mraka i nečistote. Svaki pojedinac oseća da će biti srećan...

Kako možemo pomoći da se unese mir u naš…

Možemo biti od pomoći sebi i drugima samo onda kad osećamo da je neophodno da se molimo i da meditiramo svakog dana. Moramo da osećamo da postoji Neko ko stalno...

Najčitaniji odgovori

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Prev Next

Telo je smrtno, dok je duša večna. U čem…

Duša je večna, a telo prolazno, istina je. Ali, moramo da znamo da su tri stvari od vrhunske važnosti: prvo, otelovljenje Istine; drugo, otkrovenje Istine; i treće, ispoljavanje Istine. Duša...

Kako da ojačamo svoju unutrašnju veru u …

Molim vas, odsad pokušajte da osetite da postoji Neko ko od vas ne želi ništa drugo osim radosti. Postoji Neko ko želi da vi stalno plivate u Moru Radosti i...

Kako da čovek iznese na površinu unutraš…

Jedino pomoću molitve. Drugog načina nema. Treba da plačete i plačete, kao dete. Dete misli da će mu majka sigurno dati igračku ako za njom bude plakalo pet minuta. Ne!...

Zašto u Indiji, za koju se veruje da je …

Pošto sam Indijac, mogu da odgovorim na to pitanje. Nekada, Indija je bila zemlja mira. Sada su tu neprekidni sukobi i borbe. Zašto? Odgovor je jednostavan. Bog nam je dao...

Ne znam šta će se zbiti sa mnom u budućn…

Ne, ne bi trebalo da brinemo. Naša vera u Boga, u našeg Unutrašnjeg kormilara ili u našeg duhovnog Učitelja bi trebalo da bude bezrezervna. Morali bismo da osećamo da Bog...

Zar nije neophodno prvo kontrolisati um …

Ako hoćemo da kontrolišemo um našom voljom, to će biti kao da tražimo od majmuna da nam ne smeta. Po samoj svojoj prirodi, majmun ujeda i štipa. Nemoguće je zaustaviti...

Kako da čovek zna koja je njegova posebn…

Da biste znali koja je vaša posebna misija, morate da uđete duboko u sebe. Na vašem neumornom putovanju moraju da vas prate nada i hrabrost. Nada će probuditi vašu unutrašnju...

Kakva je tvoja lična definicija Boga?

Pre nego što dam moju ličnu definiciju Boga, hteo bih da kažem da je svačija definicija Boga uvek ispravna. Nije jedino duhovni Učitelj u stanju da definiše Boga. Ne, čak...

Kako se meditira?

To je veoma komplikovano pitanje. Ako nemate učitelja, treba da počnete od toga što ćete čitati duhovne knjige koje su napisali pravi učitelji. To će vam pružiti inspraciju. Zatim, molim...

Ako čovek koji je nezadovoljan svetom po…

Vaše pitanje pokazuje izuzetan osećaj za duhovne vrednosti. Tačno, svet je potpuno nesavršen. Život stoji kao ogroman znak pitanja. Zlo vidimo svuda. Sve su to problemi sa kojima se susrećemo...

Kada se osećam nedostojno, sumnjam da će…

Upitaj se da li postoji bilo koji način na koji mi možemo da pobedimo Boga? Odgovor je: ne. Ako Bog upotrebi Moć svog Oproštaja, onda je ta Moć Oproštaja nesumnjivo...

Ima li duša u toku jednog života više mi…

Postoji samo jedna misija, ali ciljeva ima više. Jedna duša može hteti da u toku jednog života postane pesnik, slikar ili inženjer. Svaka duša može da stremi različitim oblicima kreativnosti,...

Da li jogom može da se bavi bilo ko?

Naravno, bilo ko može da se bavi jogom, takođe i nezavisno od svog uzrasta. Ali mi moramo razumeti šta sve joga u stvari podrazumeva. Na nesreću, podosta ljudi smatra da...

Da li biste, molim Vas, mogli da kažete …

Svi smo mi tragaoci za istinom i zaljubljenici u Boga - bilo svesno, bilo nesvesno. Što se nas tiče, mi pripadamo onim prvim. Svesno, besano i neumorno mi nastojimo da...

Da li je vaša meditacija slična religiji…

Ne, ne radi se o religiji. Ja sam rođen kao hinduista, a vi ste možda rođeni kao musliman. Ako se stalno držimo svojih religija, ja ću možda govoriti da je...

Zašto su ljudi sve gori, umesto da budu …

Često čujem ovo pitanje od starijih ljudi, ali moram da budem veoma iskren. Da li je postojalo bilo koje doba na zemlji kada nije bilo konflikata, borbi, ratova? Borbi je...

Da li je nastojati da postanemo bolji lj…

Te dve stvari moraju ići uporedo. One su kao lice i naličje istog novčića. Duhovnost znači unutrašnji napredak i spoljašnji napredak, ili, može se reći, unutrašnji napredak i spoljašnji uspeh....

Iskreno bih voleo da znam šta je uopšte …

Najpre moramo da shvatimo šta je dovelo do te situacije. U drevnoj Indiji, nije postojalo odricanje od materijalnog života. Ljudi su u to vreme težili za sintezom Materije i Duha...

U čemu je razlika između želje i težnje?

Želja je divlja vatra koja bukti i bukti i na kraju nas proždire. Težnja je blistavi plamen koji tajno i sveto uzdiže našu svest i na kraju nas oslobađa. Žeđ...

Dakle, kažete da ste i dalje hindus?

Da, ja jesam hindus. Rođen sam u porodici Goš. Moje prezime je Goš, što je hindusko prezime. Kako mogu da to poreknem? Rođen sam u hinduskoj porodici, pa sam zato...

Posetioci sajta

 Broj posetilaca: 16 gostiju